izabrana dela

izabrana dela

недеља, 10. април 2016.

THE INVITATION (2016)

***
3

            Nisam bio naročiti fan prethodnog horora ove rediteljke (Karyn Kusama), Jennifer's Body (2009) – vidi moj rivju OVDE – ali njen novi pokušaj sam overio na FEST-u pre oko mesec dana a evo, sad je najzad dolijao i organima net-gonjenja, i mogu reći da je značajno vredniji. Sasvim sigurno će mi u krajnjem saldu biti u top-10, a za sada bolji horor u ovoj godini još nisam video. O čemu se tu radi?      
            Na jednoj fensi kućnoj večerinki, ponovno okupljanje prijatelja i bivših ljubavnika počinje neprijatno i napeto, a odatle brzo krene nizbrdo. Vil (Logan Marshall-Green, Prometej) i njegova devojka Kira (Emaiatzi Corinealdi) stižu na luksuznu večeru čiji je domaćin Vilova bivša žena Iden (Tammi Blanchard) i njen novi muž Dejvid (Michael Huisman), ali se ubrzo ispostavi da su se ovi vajni domaćini možda pridružili nekoj vrstu kulta čiji jezivi lider Pruitt (John Carroll Linch) je takođe među zvanicama.

Ovaj Poziv odmah počinje da se poigrava sa naznakama da nešto nije u redu: Gde je bila Iden u poslednje dve godine? Koja je to trauma koja je tako opipljivo uticala na njenu bivšu vezu sa Vilom? Zašto je stalno tako usiljeno nasmejana?  
Vil, s druge strane, i sam izgleda sasvim neuravnoteženo, i preuzima ulogu iz starih trilera, kliše ulogu histerične, sumnjičave ženice koja prva zapazi da nešto nije kako treba a poslednja je kojoj se poveruje. Ipak, pošto je film uglavnom ispričan iz njegove perspektive, publika se stavlja u njegove nepouzdane (?) cipele, u stalnom klackanju između opcija "Ovaj momak je očigledno lud" i "Ima nešto zlokobno što se krčka ovde a ovaj tip je jedini to prozreo"!
Što se tiče nagoveštaja, igranja sa očekivanjima i građenja ugođaja narastajuće paranoje, Karin Kusama radi odličan posao, bez premca u svojoj veštini i doslednosti u poređenju s bilo kojim horor-trilerom u skorije vreme. Na kraju krajeva, međutim, ispostavi se da je njena večera sačinjena skroz od salata i predjela: kada je u pitanju glavno jelo, ono stigne kasno i prilično je tanko po pitanju pravog mesa, a da ne pominjem da je predvidljivo, jer su mirisi iz njene kuhinje bili očigledni dosta rano tokom ove večeri.
Kao da bi da nadoknadi dugo čekanje (koje je, u stvari, bolji deo filma, barem za strpljivog gledaoca), na samom kraju ova domaćica preteruje, sa završnim kadrom koji je zloslutan i glup istovremeno. A ipak, od pisaca filma Clash of the Titans i od rediteljke razočaravajućeg Jennifer's Body (2009), ovaj Poziv je uglavnom prijatno iznenađenje, i bolji je nego što je imao pravo da bude.
            Ova kritika je, inače, manje-više posrbljena verzija mog teksta koji će na engleskom izaći u magazine Rue Morgue, ako se ne varam u majskom broju. Eto, ovde na srpskom čitate to ekskluzivno, pa još u proširenom izdanju! Gore rečenom dodao bih i potcrtao sledeće:
            Ovaj vrlo dobro režiran slow-burner više reži negoli što laje, a kamoli da ujeda; a jednom kad krene da ujeda, to je prilično slabunjavo i bez dovoljno oštrine. Ipak, dobar je kao primer strpljivog filma saspensa koji računa na strpljivog a ne debilnog gledaoca koji traži da mu se sve crta i da ga na svakih 10 minuta “zabavlja” neka dreka, vrištanje i krvoliptanje. Kad smo kod toga – krvi ima vrlo malo, a golotinje i sexa nimalo (ako ste zbog toga ovde).
            Pored ovog slowburn horora, efikasno izvedenog, istakao bih još jedan kvalitet – naime, ceo film se može posmatrati kao prilično oštra satira na hipstere, fensere, japije, i uopšte na materijalno zbrinute ljude u najboljim godinama (srednje 30-te), višu srednju klasu uspešnih profesionalaca koji se prče svojim “otvorenim umovima” (zapazite da družinu čini rasni melanž belih, crnih, žutih, uključujući glavni crno-beli ljubavni par  – plus jedan muški gej par) a, uprkos tome, svi su i emotivni i duhovni bogalji, i kao takvi, zgodne žrtve kojekakvih prodavaca magle, “igrača staklenih perli”, sektaša i srodnih nakaza. 

Zato sam poslednji prizor u filmu nazvao i zloslutnim i glupim, ali i pametnim istovremeno: naime, iako je narativno-dramski prilično neubedljiv pa i besmislen, konotativno i simbolički posmatrano – ako se film čita u ključu koji upravo nagovestih, kao satira na jednu klasu, pa i čitavo društvo (jer ne zbiva se ovo slučajno u jednom bogatunskom kvartu na obodima EL EJA!), onda taj apokaliptični prizor itekako ima smisla…

1 коментар:

banjolajarboe је рекао...

Sve me više iznenađuješ. Ovome dati gulovu trojku sa ne baš bogzna kakvim osvrtom sa tvoje strane (ne onako kako umeš) je hrabro sa tvoje strane. Film je meni glup do zla boga da bi se bilo šta moglo dobro reći za njega. I loš film ima svojih momenata, ali ovo je daleko i od lošeg. Opet to je moje mišljenje, samo sam malo začuđen, ništa više.