izabrana dela

izabrana dela

недеља, 08. мај 2016.

BRIDGEND (2013, doc)


 ***(*) 
 4- 

            Verovatno ne postoji veća patnja i muka nego sahraniti sopstveno dete. Ali ovaj film otkriva i dodatni okretaj zavrtnja u toj muci: jer ako uopšte može postojati gradacija u krajnjem bolu, onda je to situacija kada ti dete izvrši samoubistvo.
            Neke druge situacije, ma koliko užasne, mogu se uz mnogo patnje, prihvatiti kao neka vrsta neminovnosti ili usuda ili božje volje: teška bolest, saobraćajna nesreća, ubistvo... U slučaju bolesti, recimo, makar imaš neku mizernu zadovoljštinu ako si učinio sve što je u ljudskoj moći da sprečiš ono najgore, pa ako se ipak desi... Prosto, došlo je, tako je kako je i nema tu šta. Čudni su putevi gospodnji i tako to.
            Ali u slučaju samoubistva bol pojačava griža savesti kod najbližih: jer, ne samo što tog deteta više nema, nego ga nema MOŽDA upravo zbog tebe (roditelja). Bilo da je to direktno tako (ubio/la se zbog tebe! Ti si je oterao/la u smrt!), ili indirektno (nisi to sprečio!), sa svim pratećim proganjanjima tipa: zašto nisam bolje gledao, pazio, slušao, zašto nisam pridao veći značaj onoj rečenici, onom pogledu, osmehu, suzi...? Ukratko, roditelji dece koja izvrše samoubistvo prolaze kroz pakao unutar pakla.
            A odličan dokumentarac Bridgend govori upravo o tom paklu. I još više od toga. Naime, naslov je zapravo ime jednog gradića u Velsu, provincijskog mesta koje njegovi stanovnici opisuju kao „bez budućnosti“ i „u propadanju“. Ali, koliko god da njima to izgleda jadno (a ono što kamera prikazuje uopšte ne izgleda tako strašno i bedno) – ništa ne može da objasni niti opravda najezdu samoubistava među tinejdžerima i mladima u Bridžendu tokom koje se, za samo par godina, počev od 2007. pa do 2009. ubilo više desetina, zvanično 25, a po nekim brojanjima – i svih 99 osoba!
I svi na isti način: vešanjem. Najčešće na niskom mestu, tako da noge zapravo dodiruju tlo; leševi pronađeni u čučećem položaju. I niko od njih nije ostavio nikakvo oproštajno pismo. A većina nije pokazivala neke muke i probleme i suicidalne simptome pre tog iznenadnog čina. Neke od žrtava su se poznavale, neke nisu. U ponekom slučaju se može naći bar neki, ma kako tanak povod („posvađao se s devojkom“!); u većini – ni to.
Sekta? Suicidalni paktovi? Masovna histerija? Puka slučajnost? Čista društvena uslovljenost (mladi u gradiću bez budućnosti)? Serijski ubica koji inscenira scene samoubistava?
Da ih je bilo 5-6, pa nekako i da kažeš „mladost-ludost“, „histerija“, „oponašanje“, ili nešto slično. Ali računa se da ih je bilo najmanje 25 samoubijenih za dve godine – svi, ponavljam, na isti način, vešanjem: niko pilule, pištolj, voz, skok sa zgrade, u reku, otrov...
Sociološki faktor nije zanemarljiv: 1) vidi se da je većina njih iz srednjeklasnih ili nižeklasnih porodica: sve to polugolo, tetovirano, s kajlama oko vratova, u trenerkama; 2) 31-godišnji vlasnik radnje za tetoviranje priča o tome kako brine za svoju 13-godišnju ćerku (jeste, taj je sa 18 već postao tatko...); 
3) široka rasprostranjenost alkohola i droga među tom „decom“; 4) nesposobno zdravstvo (u nekoliko slučajeva jasno suicidalni pacijenti oterani su iz bolnice sa „ne foliraj, nije ti ništa“, ili „uzmi pilule protiv depresije“ ili – „dođi u ponedeljak“! čisto da ne mislite da je srpsko zdravstvo unikatan krš kakvog nigde nema i da ćete se „iznova roditi“ odlaskom na mitski civilizovani „Zapad“); 5) nezainteresovana policija (nema dokaza za „foul play“, nema zločina; „obično“ samoubistvo, pa prema tome – nema se šta istraživati!)...
ALI, kad bi taj faktor bio glavni ili vodeći, šta bi trebalo da se dešava po srpskim Paraćinima, Mladenovcima i Babušnicama? I tamo je (i u hiljadu drugih gradića, varošica, palanki i sela u Srbiji) besperspektivna mladež koja očaj i besciljnost utapa u droge i alkohole i besciljno bezosećajno pornićarsko karanje, jer za bolje ili nisu ili ne znaju ili – ne mogu. Povremeno poneko i pukne i ubije se, neko ovako, neko onako, ali epidemija? Desetine njih za kratko vreme, i svi na isti način? Teško!
Ovaj film nije rađen senzacionalistički i ne potencira MISTERIJU (iako je ona, da budem iskren, meni bila glavni inicijalni motiv da ovo pogledam, jer zaista čoveka kopka šta li može da bude u zaleđini jedne takve pojave). Naglasak je na humanom momentu, na ljudima koji ostaju iza samoubistva: na te ruine od ljudi, roditelje, braću, drugove – devastirane preranim i neobjašnjivim dobrovoljnim (?!) nestankom dragih, mladih ljudi.
Deo misterije je i to što je više njih, kad je počela ta epidemija, svojim roditeljima izričito obećalo da nikad tako nešto ne bi učinili, da im ne bi naneli takav bol – samo da bi uradili upravo to, samo par nedelja kasnije! Što je naročito potresno i iznenađujuće, jedan simpatičan momak koji je poprilično govorio u prvom delu dokumentarca, u drugoj polovini, odnosno tokom snimanja filma – završi kao i desetine svojih drugara: obešen! Samo odjednom, nakon snimka njegovog zavetovanja da nikad svoju majku ne bi tako povredio i njene tirade kako je on suviše snažan i odlučan da bi se ubio, vidiš natpis: „Three weeks after this interview X hanged himself...“
Ako je uopšte potrebno kazati očigledno: film je veoma dirljiv, potresan, svakako nije za osetljive gledaoce. Suze su garantovane, depresija moguća, suicid kod najlabilnijih nije isključen. Zato, oprezno. Ocenite sami želite li i možete li ovo da gledate. Nemoj posle da vas nosim na duši ako pođete putem ovih mladih obešenjaka.
Formalno, ovo je prevashodno „talking heads“ dokumentarac. Sagovornici su uglavnom roditelji i prijatelji samoubica. Samo jedan mrtvozornik i jedan psiholog daju svoje uvide; policija je odbila da govori za film. Dokumentarac je tehnički korektno urađen ali svojom izvedbom svakako nije nekakvo umetničko delo: ono što ga izdvaja jesu zaista intrigantna tema, autentična emocija, misterija...
Ono što mu fali jeste makar minimum hipoteze ili skice za rešenje tajne, mada to nije krivica samog filma. Recimo, drugi veliki potresni dokumentarci, poput masterpisa PARADISE LOST, takođe ne nude rešenje, ali bar daju čitav niz sumnjivaca i crvenih haringi, pa vi sad sami birajte da li vam je sumnjiv taj gotičar, ili ovaj ćale, onaj ćale, ona keva ili neko šesti. Ovde, u Bridžendu, ja zaista ne vidim čak ni senku mogućeg rešenja. Ni u najavi. Barem u okvirima ovozemaljskih sila i zakona, bez upliva natprirodnog.

Uostalom, pogledajte sami pa recite. Ceo film je na Jutjubu – ovde:



Inače, postoji i igrani film inspirisan ovim događajima, pod istim naslovom - BRIDGEND (2015). I njega sam pogledao, i mogu reći da on debelo zaostaje za dokumentarcem! Detaljnije u zasebnom rivjuu - a do tada, POGLEDAJTE OVAJ DOKUMENTARNI!

5 коментара:

milomir је рекао...

Ala su ružne ove Velšanke nije ni čudo što su im se deca sampoubijala

Numa је рекао...

Mislim da ti nije trebao ovaj spojler sa momkom koji se ubio za vreme snimanja. Čisto konstruktivna kritika.

banjolajarboe је рекао...

Jesi li ovo gledao bez prevoda? Vidim da na titlovima ima samo za igrani film koji mi se iskreno ne gleda pored dokumentarca. Nadam se da će neko da ga odradi.

Dejan Ognjanovic је рекао...

bez titla sam gledao. razumljivi su ovi, pričaju engleski a ne velški ;)

banjolajarboe је рекао...

Hvala, probaćemo, mada je prevod majka kad ga ima.