izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 25. јул 2016.

Radovanjski Lug: Karađorđevo sudnje mesto

  
U noći između 25. i 26. jula po današnjem kalendaru (odnosno, 13. jula po onom kalendaru koji se u Srbiji koristi samo za duplo slavljenje „nove“ godine) ubijen je mučki, na spavanju, vođa I srpskog ustanka i jedan od najvećih junaka koje smo u istoriji imali, Đorđe Petrović – Karađorđe. Naravno, tipično srpski, da ne kažem arhetipski – ubio ga je svoj na svome, najrođeniji: kum.
Tačnije, kum je naredio i organizovao a ruke uprljao tamo neki potrčko, bednik, slina, bot, ali u krajnjoj instanci isto govno.
Poprište ovog najpoganijeg od svih zločina je Radovanjski lug, udolina blizu sela Radovanje, na 8,5 kilometara od Velike Plane, desno od puta na ulasku u selo. 
Zapazi samo ironije koje se nižu jedna za drugom u ovoj priči; koje crno radovanje – na najcrnjoj tački srpske istorije!?
Po meni, priča o Karađorđu je ultimativna srpska priča, arhetip, i prvorazredna tragedija. Kakvi Edipi, kakve Antigone, nemojte me zajebavati! I sva je sreća što se filma o njegovoj smrti (i svim značenjima sa njom povezanim) poduhvatio istinski umetnik, Đorđe Kadijević, u svom remek-delu KARAĐORĐEVA SMRT koje je jednom zauvek kodifikovalo i ikonografiju i značenje ovog mita.
Čak i oni koji nisu naročiti poznavaoci istorije svakako znaju taj izvanredni film koji je vrlo verno (ali ne slepo reporterski, nego nadahnuto umetnički) prikazao ovaj mračni događaj i urezao ga u nacionalnu svest.
Radovanjski lug je mesto nezaobilazno za svakoga sa ovih prostora – zato što događaj koji se tu zbio nije tamo neka prašnjava arheološko-praistorijska požutela i prašnjava stvar koja s nama nema nikakve bliske veze, nego, nažalost, paradigmatičan i arhetipski događaj koji nam je, po svemu, aktuelan i savremen i koji nam se (zajedno sa temama i dilemama koje priziva) stalno iznova vraća i ponavlja.
Iskoristio sam nedavnu promociju ZAVODNIKA u Velikoj Plani da, pored ostalog, obiđem i ovo kultno mesto. 
Fotografije načinjene tom prilikom ekskluzivno ilustruju ovaj tekst: otprilike polovinu sam načinio ja a polovinu Mladen Milosavljević i njegov brat.
Na ovoj livadi je navodno bila izgrađena rekonstrukcija kolibe za Kadijevićev film
Zbog gore rečenog mislim da je više nego prikladno da na ovom mestu citiram deo onoga što mi je Kadijević u diktafon kazao o tome šta Karađorđe znači za njega. Dakle, ovo što sledi ispod je ekskluzivan odlomak iz moje knjige VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU – knjige koja, sasvim tipično srpski, od ove bedne i izdajničke, nacionalno nesvesne i beslovesne države nije dobila ni cvonjka pomoći na konkursu Ministarstva kulture za izdavačke projekte od nacionalnog značaja, i trenutno je njeno objavljivanje pod znakom pitanja, odnosno slabo je verovatno da će izaći ove godine kako je bilo planirano:


„Kod Karađorđa postoji nešto što se kvalifikuje izrazom „leži mi”. To je čovek koji mi, prosto, oduzima pamet, obara me s nogu kad pomislim samo na njega – njega, koji je pokušao nešto nemoguće. Dakle, taj sukob sa neostvarivim, taj izazov nedopuštenog, nezamislivog, ta istinska snaga volje koja nije ideologizirana nego je potpuno autentična, ta potencija, ta odlučnost, ta neustrašivost, taj direktni savez sa smrću u koju je on išao i koju je i našao u Radovanjskom lugu... To je ono što me oduševljava!

Meni se sviđa i njegova pojava, što je bio gorostas, toliko snažan i strašan, što je umeo da pogreši, da bude svirep, što je ulivao strah, bio je višestruki ubica, što je imao tu silu koja je bila veća od njega samog. Vrlo protivrečan, mada je on u suštini bio čovek krotke naravi. To je ono što je paradoksalno, sva njegova strahota, i njegove pojave i delanja, bila je alter ego njegove izvorne ličnosti. On je bio, kao i svi jaki, moćni ljudi, u stvari krotak, umeo je da bude naivan, nežan, plačljiv čak, on je često plakao... Taj strašni Vožd od koga su se tresle gaće na Porti, koji ume da zaplače kao dete. To je nešto što me je oduševilo.
Ja ne volim monolitne ličnosti. Ne volim ličnosti koje su principijelne i koje ne greše. Ne volim ličnosti koje su konsekventne, koje su ispravne, naročito te bezgrešnike, koji nemaju za šta da se pokaju; ne volim takve ljude. Znam da ima takvih ljudi, koji su takvi zato što im se nikad nije ni pružila prilika da pogreše, niti bi se oni usudili da tako nešto učine, pa je onda lako biti bezgrešan. Znam da se tako nečem čak i teži iz nekih apstraktnih etičkih razloga. Međutim, ono pravo ljudsko je uvek protivrečno i apsurdno.
Apsurdna ličnost u čistom kamijevskom smislu, to je Vožd. I on se potpuno podudara sa mojom predstavom o pravom čoveku. Jer čovek stalno zamišlja svoju realnost, ima bezbroj više artikulacija čoveka nego definicija, ali njegova stvarna inkarnacija je uvek protivrečna i apsurdna. I puna je ispaštanja zbog toga, i plaća se punom cenom, a to je život. To nalazim kod Vožda, i to me kod njega oduševljava. I njegova pijanstva, i njegovo potezanje za pištolj svaki čas, njegova logika po kojoj ne postoji trte-mrte, nego samo trte. To mi toliko imponuje i toliko me vezuje za njega, da ga osećam celim svojim bićem. I da sam živeo u njegovo doba, ja bih mu bio odan uprkos tome što bih video sve njegove greške.
Ne govorim o manama, kakve imamo svi, već o greškama, što je nešto krupnije. On je imao teške greške, ali to ništa ne umanjuje njegovu veličinu. I nije tačno da velike greške i skretanja sa nekog umišljenog pravog puta smanjuju čoveka. Svi veliki ljudi su imali stranputice. I zato je tačna ona misao zabeležena na jednom grobu, na epitafu koji sam pročitao negde u Švedskoj, i može da se shvati dvojako, kao puka duhovitost, pošalica, a može i duboko filozofski. Na tom grobu je pisalo: „Gospode, kad umrem, primi moju dušu u Raj, ali mi dozvoli da društvo povedem iz Pakla.” To je čovek.“



Odmah pored hrasta koji raste iz nekadašnjeg Karađorđevog groba nalazi se i Crkva Svetog Arhangela Gavrila. Istog onog koji krupno figurira u ZAVODNIKU...

Ovu Zahvalnicu sagradio je 1930. godine kralj Aleksanda I Karađorđević kao minijaturu  oplenačke crkve. Oltar crkve stoji na mestu gde se nalazila koliba Dragića Vujkića iz sela Radovanja u kojoj je ubijen Karađorđe.

U lađi crkve nalazi se portret Karađorđa u prirodnoj veličini iz mladih dana, rad poznatog slikara Paje Jovanovića. 

Ovu sliku nisam video ovom prilikom jer su je nedavno oštetili neki debilni huligani koji su upali u crkvu (valjda su gasili pikavce na njoj ili tako nešto), pa se nalazila na restauraciji. Još jednom: tako tipično, tužno srpski...
U crkvi Zahvalnici nalazi se i spomen ploča Karađorđevom sekretaru Naumu Krnaru, ubijenom istog jutra u Radovanjskom lugu.
Ispod crkve pod krošnjama hrasta smešteno je spomen obeležje na mestu gde su obezglavljena tela Karađorđa i Nauma Krnara sahranjena. Telo Nauma Krnara i danas počiva ispod hrasta na spomen obeležju.
Ako nađete blizu ovog kraja (a i ako se ne nađete!) – svakako jednom iskoristite priliku da se poklonite njihovim senima i da se zamislite nad njihovom (i svojom) sudbinom...


7 коментара:

Дазајнер је рекао...

"Карађорђева смрт" је сјајан филм. Да Кадијевић ништа друго осим њега није режирао, опет би задужио овај народ, државу и културу.
Неко је гасио пикавце на портрету КАРАЂОРЂА који је урадио ПАЈА ЈОВАНОВИЋ? Па гасио би им пикавце по лицу...

Tjomi Lee је рекао...

"Tačnije, kum je naredio i organizovao a ruke uprljao tamo neki potrčko, bednik, slina, bot, ali u krajnjoj instanci isto govno."

Zapravo, sopstveni kum (Vujica Vulićević) ga je direktno ubio a ne obrnuto, jako je uvrežena ta predstava da mu je Miloš bio kum, verovatno kako bi se naglasila tragika sukoba između dve dinastije ali u ovom slučaju čovek koji je doneo presudu nije bio i onaj koji je izvršio.

Dejan Ognjanovic је рекао...

ja miloša nisam ni pomenuo, a još manje sam insinuirao da je miloš bio karađorđev kum. lepo sam rekao: kum je naredio ubistvo (vujica) a izvršio ga neki čauš čije ime namerno ne želim da pamtim iako ga istorija poznaje. treba da pamtimo heroje a ne pizde koje ubijaju na spavanju.

Tjomi Lee је рекао...

Klasična zabuna, mislio sam da se pod ovim "organizovao i naredio" implicira Miloš kao najveće ime iza svega a ne Vujica kao posrednik između Miloša i samog krvnika.

Strahinja је рекао...

Zanimljivo!

http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/ovo-niste-znali-jeziva-sudbina-i-prokletstvo-koja-je-stiglo-ubice-karadorda-clanak-2370393

Dragi Jablanovic је рекао...

Interesantno je iskreno divljenje koje Kadijević izražava prema velikanima srpske istorije - Karađorđu i Titu.

Dejan Ognjanovic је рекао...

jeste interesantno, i krajnje promišljeno i dosledno. posle ove knjige - jednom kad bude izašla - biće sve to jasnije.