HACKSAW RIDGE (2016)

  

 ***(*) 

 3+ 

                        Pre svega, da raščistimo par stvari.

1) Gibson! Ja nemam nikakav lični odijum prema Gibsonu kao čoveku, a sve i kad bih ga imao, ne bi mi smetalo da prihvatim njegov umetnički rad kao vredno delo; prosto, tako funkcionišem i inače, tako gledam na stvari. Većina mojih omiljenih ljudi su „kontroverzni” ako ne i „troubled”, iz raznoraznih moralnih i srodnih razloga. 

E. A. Po i njegova tinejdž-rođaka i supruga; njegova pijana svadljivost. Lavkraft i njegova eugenika, anglofilija i rasizam. Barouz i njegova narkomanija i slučajno ubistvo žene. Selin i njegov rasizam (naročito antisemitizam). Polanski i njegova nesrećna epizoda s tinejdžerkom. Hič i njegov sadizam prema glumicama. Itd.

U svim ovim, i drugim sličnim slučajevima, ili lično ne vidim preveliki problem sa onim što zgražava svetinu, ili –onde gde ni sam ne odobravam „problem“ - to mi ipak ne smeta da poštujem i volim umetnine tih ljudi. Prosto, premalo je genijalnosti i remek-dela na ovome svetu da bismo još od njihovih tvoraca tražili da budu uzorni, čestiti, dosledni, uvek i svuda fini i dobri i nežni prema svima… To su kvaliteti koje možete tražiti od svog zeta – ili komšije – a ne od umetnika! Inače, zbogom umetnosti.

Konkretno: iako mi je idejnost njegovog STRADANJA HRISTOVOG odurna (elaborirao sam zašto još pre 10 godina, u knjizi FAUSTOVSKI EKRAN), priznao sam i priznajem i sada da tu ima izuzetno jakih momenata i scena. Uostalom, njegov portret Satane jedan je od 4-5 najboljih u celokupnoj istoriji sedme umetnosti. Slučajnost? Ne bih rekao! Dao sam mu jaku trojku, isto kao i za BRAVEHEART (film koji, istina, nisam gledao u ovom veku, iako mu se odavno spremam za reprizu). 

O APOKALIPTU mislim sve najbolje, kao što sam već odavno pisao OVDE. Gibsona smatram izuzetno nadarenim rediteljem snažne vizije i umeća, velike vere i volje, i nesumnjivog talenta. Ukratko, ne da nisam imao problem s njim, nego sam s nestrpljenjem čekao njegov novi rediteljski projekat (uzgred, šteta što su njegove novije glumačke akcije bile uglavnom u srednjačkim, zaboravljivim, tek-gledljivim ali nebitnim filmovima koji ga zapravo ne zaslužuju).

2) Rat, propaganda, patriotizam, Amerikaaa… Da, nominalno, ovaj film se bavi slavnom američkom borbom protiv Japanaca u II svetskom ratu, izdiže njihov heroizam, i mada za glavnog junaka ima čoveka koji zbog prigovora savesti odbija da takne pušku a kamoli da puca iz nje – ovo ipak nije antiratni film; 

implicitno on ipak slavi borce, oni koji jesu pucali i ubijali, prikazuje rat kao nužnost – ružnu i zlu, i baš zato neizbežnu, sa nama, ovakvima. Ljudi poput Dosa, glavnog junaka ovog GREBENA, uvek će biti najminornija manjina, izuzeci, specijalni slučajevi, fusnote a ne pravilo – ALI: vidi niže.

Da, mogu da zamislim kako se ovaj film pušta američkim vojnicima po svakojakim ratištima širom sveta za dizanje morala (ali i za spuštanje na zemlju po pitanju toga šta da od vojevanja očekuju). Nažalost, propagandna dimenzija ovog filma je neizbežna, inherentna je priči, iako ona tu nije primarna.

ALI! Ono gde mene ovaj film pre svega i lično gađa, onaj privatni G-spot koji mi tako stručno dirka preko dva sata jeste u tome što ovo nije tek još jedan (anti)ratni film; nije, zaista, o II sv. ratu, o Americi, o vojsci, o puškaranju i makljanju. Ovo je film o čoveku koji ima nešto u šta veruje, duboko i iskreno, posvećeno, i zbog čega je spreman da ispravi kičmu i kaže NEĆU svima oko sebe: i familiji, i (najbolnije) verenici, 

...i „drugarima” i „autoritetima” i SVIMA koji ga navode (i zavode) da poklekne, da se preda, da zažmuri na jedno oko pred svojim principima i da malo pragmatično „savije” svoju veru u skladu sa stvarnošću, sa „stanjem na terenu“, da se prilagodi, da načini izuzetak... A on uprkos svemu i svima ipak tera to svoje, jer ispravno shvata da s tim nema pogađanja i kalkulisanja. Ili jesi ili nisi.

Opis ovog filma stvarno ne zvuči obećavajuće. Pa još ono zlokobno „Prema istinitoj priči“! Kao što ja to uvek ponekad kažem, jedini genijalan film ikada snimljen po istinitoj priči je DEAD RINGERS. U rukama nekog bljuzgavog odradeka poput Rona Haurda ili Zemekisa ovo je mogao da bude samo još jedan jadni mamac za Oskara, jedan od onih „igrao je jedno ljeto“ filmića poput, maltene, svega što je dobijalo Oskare poslednjih godina i bilo smesta zaboravljeno (THE KING'S SPEECH anyone? CAROL – sjećate se?).

 HACKSAW RIDGE, uveren sam, ima ono što naš narod zove „staying power“: ovo je film koji će da traje, da se pamti i da se gleda – zato što je više nego što na prvi pogled izgleda: zato što nadgrađuje svoju priču i od nje pravi nešto univerzalnije.

Ovo je film o VERI. I pravi ga čovek koji iskreno VERUJE. I ta VERA čini čuda. Ona čini da Gibson uspeva –svojom rediteljskom magijom, i uz pomoć glumaca koji mu se potpuno predaju, s poverenjem i, ehm, da: verom – da čak i konvencije (neko zloban i zločest kazao bi: klišee) oživi tako da deluju kao da ih nikad dosad nismo videli. 

Ili barem, ako i ne uspe baš uvek da ubije svest o tome da gledamo opšte-prepoznatljivu situaciju iz srodnih filmova, on uspeva da to oživi i učini zanimljivim, zabavnim, sočnim, tako da čak i kad nam uvali kliše, on nam ga uvali tako stručno i nežno, s ljubavlju, da mu na tome ne zamerimo, nego se nasmešimo i tražimo još. To je umetnost u kojoj je Spilberg čarobnjak, samo što je u tome manipulativniji. Jevrejčina, viknuo bi Gipson posle 3-4 ljute!

            Svako ko pažljivo prati ovaj blog – i moj rad, uopšte – zna šta mislim o pošasti Hrišćanstva, Biblije, popova itsl. Ali ako to znate, onda će vam biti još jasnije kolika je ovde umetnost na delu kad je Gibson uspeo da napravi odličan film u kojem je konstantno i dosledno prisutna religijska simbolika, i gde se glavni junak ne razdvaja od džepne Biblije, a da ja i dalje na to lepim svoj precious Pečat Preporuke!  

Uostalom, ovo je film koji na kraju nimalo suptilno – a opet, predivno – prikazuje doslovno vaznesenje u nebo svog glavnog junaka. Ne, ovo nije spojler: nisam kazao da je poginuo i otišao na nebo. Film samo insinuira da je dostojan da na Nebo ode. 

I to čini „samo“ ingenioznom promenom perspektive kamere – odnosno, istim postupkom koji sam prvi put zapazio tako genijalno jednostavno a super-efektno primenjen u OLIMPIJADI Leni Rifenštal, kad ova velika rediteljka pametnom montažom i uglovima snimanja učini da se izgube uobičajeni odnosi o tome šta je gore a šta dole, i stvara utisak da skakači sa onih jebenih dasaka zapravo počinju da lete, da se uznose u nebo, da prkose gravitaciji i drugim zemljinim zakonima... 

Isto to radi i Gibson ovde, na kraju, i radi to ko mator! Zlobnici bi rekli: pa da, naci-Gibson je dobro izučio zanat kod naci-rediteljke! Ali njima mogu da kažem samo XXXXXXXXXXXX (Ovde mora doć' cenzura!). Uostalom, Leni je samo još jedan večito-živi dokaz gorepomenute teze o „problematičnim“ umetnicima.

A Gibson je nesumnjivo jedan od takvih. Kako samo taj čovek oslikava PAKAO na zemlji u tim scenama opustošenog bojnog polja! Kako samo rastura scene borbe – bez šejki kema ali i bez slou moušna: munjevito, a opet jasno i precizno, bolno jebitačno! Kako samo (po ko zna koji put!) uspeva da pričom i poentom opravda neverovatne količine prvorazrednog splattera! 

Kako mu polazi za rukom onaj najređi trik, da dobije i jare i pare: da sačini vrhunske scene borbe, pucnjave, pirotehnike, kasapljenja, akcije – usred filma o čoveku koji se tome dubinski protivi (naravno, to je sve estetski opravdano jer slika kontrapunkt vrednostima našeg protagoniste). 

Kako mu uspeva da mu klišei prodišu, da naizgled dvodimenzionalni ipak zadobiju i treću dimenziju – da i prividni „zlikovci“ budu ljudski opravdani. Kako vešto hoda po minskom polju patetike a da nikad ne nagazi minu! Kako pravi saspens čak i onda kad znaš (ili misliš da znaš!) kako se to sve završava i ko će i da li će preživeti! Kako izvlači genijalne performanse iz fucking Spajdermena i (gasp!) Vinsa Vona!

            I da ne nabrajam dalje.

            Reći ću, za kraj, još ovo: samo grešnik ima pravo da (mi) govori o veri. Grešnik koji je posrnuo i iz tog posrnuća se vozdigao, onaj koji je video i osetio i lice i naličje vere. Nešto kao onaj pop u genijalnom ruskom filmu OSTROV, recimo. Ili kao Mel Gibson. Koji u poslednje vreme nosi dugačku, vrlo neholivudsku ali izrazito pravoslavnu bradu. Slučajnost? Ne bih rekao!

            Ovaj film će naproleće dobiti brdo Oskara, to vam garantujem. Iako je to odavno devalvirana nagrada, narednu dodelu ću pratiti sa zanimanjem, jer najzad ću, posle dugo vremena, imati za koga da navijam. Gibsonu je potrebno ovo vaskrsenije, i on će ga i dobiti.

Gledajte GREBEN SPASA sada, u bioskopu kako jedino i valja doživeti ovakav superspektakl – ne da biste bili „in“ nego zato što se radi o pravom, dubokom, slojevitom bioskopskom doživljaju: visceralnom, emocionalnom i spiritualnom. Plakaćete. Smejaćete se. Grozićete se. Bljuvaćete u svoje lavore s kokicama. Grišćete nokte i stezaćete stolicu od napetosti. I verovaćete.

Verovaćete da se može ići nasuprot struji, nasuprot svima, da nije zlo biti jedan i jedinstven, verovati u sebe (ako, prethodno, uopšte imate nekakvo svoje ja). Verovati, po svaku cenu. Jer, praćke i strele sudbine (i kretena oko vas) mogu se istrpeti i podneti, nije to strašno – ako duša ostane netaknuta. Jer, šta vam vredi da zadobijete carstvo; duša gde je onda? Golkonda, Golkonda!

PS: Kako da ne volim film u kojem junaci nose oba moja nadimka: postoji tu jedan koji ima moj ratni nick (ratnick) - "Profa", i drugi, još zapaženiji, koji ima moj mirnodopski nadimak, "Ghoul"!

PPS: Film sam s drugarom odgledao u novootvorenom niškom Sinepleksu. Bio sam skeptičan oko rentabilnosti tog projekta, ali sudeći po poseti ove konkretne večeri, izgleda ima nade. Lepo je bilo ovakav film odgledati sa masom koja, začudo, čak i nije nešto mnogo šuškala, mljackala niti brbljala tokom filma. Valjda ih ponela priča, šta li? The Power of Gibson compels you!