izabrana dela

izabrana dela

среда, 23. новембар 2016.

SADAKO VS KAYAKO (2016)


 **(*) 
 3- 

Bilo je samo pitanje vremena kad će i ovaj susret da se desi: a budući da je pomama za J-hororom odavno usahnula, pravi je čas za travestije ove sorte koje i inače, istorijski gledano, redovno prate zamiranje (ili barem – poznije faze) popularnih ciklusa. Kad nije dovoljan Frankenštajn, onda mora da se ubaci i vukodlak (Frankenstein Meets the Wolf Man) – ili Drakula (The House of Dracula). Kad nije dovoljan Godzila, ubaci u čorbu i Gameru, Gidru, Megalona, King Konga i šta ti već padne na pamet, pa nek se rvu i valjaju ovaj protiv onoga letnji dan do podne.
Ciljna grupa ove tvorevine mora da je publika koja nije bila ni rođena u vreme pojave prvog RINGA (1998), ili je tada tek piškila u svoje prve pelene – jer samo takvi danas mogu da osete jezu (a ne želju za kikotanjem) videvši po ko zna koji put Sadakino bauljanje iz televizora ili Kajakino slomljene-kosti-četvoronoške-puzanje niz stepenice.
Valjda svesni je sve ovo odavno ofucano, producenti su radi daška svežine kao reditelja doveli majstora Širaiši Kođija koji je svojevremeno napravio izuzetno jeziv film NOROI (THE CURSE – s Gulovim pečatom!) i o čijim filmovima sam ovde već pisao. Podsećam na dva: slabunjavi OCCULT (aka OKARUTO, 2009) i odlični GROTESQUE (2009). On je dokazano dobar reditelj, a verovatno je jeftin, imajući mu u vidu ultra-low-budžetske najnovije radove.
Ni on od ovog scenarija nije mogao mnogo da uradi u fundamentu, tako da (suprajz!) ovo u osnovi nije naročito dobar horor – ALI jeste umereno zabavna zajebancija, baš zato što nije rađen kao parodija (bar ne svesno, od strane producenata). 
Ima ovo taj dead pan straight face koji Japancima naročito dobro pristaje, ali javlja mi se da je Kođi ovde svoju tezgu oživeo time što je samoinicijativno (?) bezveznjački scenario oplemenio brojnim zabavnim detaljima, i u inscenaciji to izveo tako da ne naruši „ozbiljni“ ton za površne (teen) gledaoce, a da opet, za starijeg, zrelijeg, pronicljivijeg gledaoca ubaci čitav niz zajebantskih migova.
Recimo, tu su sublimirano kratko vidljivi efekti maske kojima se body-horror pretvara u body-komediju a la Looney Tunes: umesto naturalizma imamo Džoa Dantea ili Henenlotera u tome šta se i kako dešava sa telima (naročito prilikom lomljenja ili istezanja vratova).
Ima tu simpatičnih detalja i na nivou dešavanja: recimo, opravdanje da se u 2016-oj neko i dalje bakće fucking video kasetom (gorele u paklu dabogda, proklete kabaste umrsive low-grade drangulije!) nađeno je u želji jedne cure da svojoj rođaci na DVD prebaci sa VHS-a stari snimak njenog venčanja. 
Kođi, tom prilikom, pravi genijalnu paralelu između ukletog videa (ovde izgleda sasvim drugačije od onog u Nakatinom filmu: minimalizam, jedan jedini kadar, jeziva ruševna soba, i vrata, i Sadako koja se ukaže kroz njih... Iznenađujuće efektno. Ali, pitam se kad je, i zašto, sadako snimala NOVI video?) 
...i ultimativnog horor videa (snimak svadbe, ne dô bog nikome, sa otužnim kikotanjem i prezaslađenim lepim željama: „Hi hi hi, ha ha ha, vi ste stvoreni jedno za drugo, ho ho ho, živeli mnogaja ljeta, ha ha ha“ toliko je odvratan da će i najokorelijim ljubiteljima horora izazvati žmarce, ako ne i želju za bljuvanjem)!
Dobra je fora i to kako privremeno spasenje od gledanja ukletog videa zaradi jedna od dve glavne curice ovde: naime, dok je njena drugarica buljila u TV ekran sa ukletim videom ova se zanela čitanjem SMS poruke! Kako divno kurentno i akuratno! Tako jednostavno, a tako duboko, i rečito!
 
Ima tu i mnogo nenamerne (?) komedije, kao kad se dve curice obrate profi koji predaje kurs o urbanim legendama i besramno studentima pedluje svoju knjigu o tome, kao da je na nekom srpskom fakultetu. Kod njega zaglave tražeći da ih spasi od ukletog videa koji je jedna od njih odgledala (ovde, u skladu sa sve bržim i bržim no time Tolouse vremenima u kojim živimo, kletva deluje DVA dana nakon gledanja, a ne SEDAM, kao u izvornom RINGU!). Dolaze mu sa rečima: „On je napisao knjigu o tome, mora da zna!“ I pogodi šta: kad u šake uzmu njegovu knjigu i nasumice je otvore, ODMAH nalete na stranicu koja objašnjava baš to što ih grize!
Ili, divan detalj, u sceni neke vrste egzorcizma, kad matora medijumka krene da priziva duh Sadako iz tela uklete cure (bulšit, jer ona nije opsednuta, ali nema veze!), pa je ošamari. Na to njena drugarica poskoči u zaštitu: „Prestanite!“ A medijumka na to ovoj što se meša ni pet ni šes' nego odvali neverovatnu šljagu pesnicom u njonju! A profa će ravnim glasom: „Najbolje je da ne ometaš Madam Votever u poslu.“
A da vidite tek kad se u priču uplete arogantni mladi egzorcista (podseća pomalo na onog iz THE WAILING) koji nekakvim ćiribu-ćiriba pokretima ruku izvodi mađije, a za asistenta ima slepu devojčicu u crvenom kaputiću (!) koja našim curama, čim ih prvi put sretne, kaže: „Ne vidim nikakvu budućnost za vas.“ Kasnije, pred kraj, on joj naređuje: „Tamao, shut down your consciousness.“ I ona se skljoka istog časa... Ludilo! Ali sve mrtvo ladno, bez SCARY MOVIE kerebečenja.

Krepi i to kako je film zabavno surov prema klincima, kao u sceni kad tri mala huligana nateraju bojažljivog dečaka da uđe u ukletu kuću (iz GRUDGE serijala), pa ih on natera da pođu za njim tako što jednog od njih otuda tresne kamenčugom posred njuške. 
Treba videti kako se svi zajedno tu provedu. Tipično japanski, ne najebu samo siledžije nego i dobrica...
Smešno je, recimo, i apsolutno preterivanje sa cviljenjem i vrištanjem nemoćnih curica. One stoje u mestu, uzajamno se grle i ne čine ništa nalik bežanju ili borbi nego samo dahću i klikću: „Aah! Aaaaah! Aaaa! Oooh! Aaah! Ah! Oooh! Oh! Aaaah! AAAAAh!“
Zabavna je i blink'n-miss referenca koju je Kođi ubacio na svoj raniji horor hit, A Slit-Mouthed Woman (2007), tokom profinog predavanja o urbanim legendama.
Manje je zabavno to što su dve glavne „junakinje“ nesnosno prazne i nezanimljive, pa nema ni u najavi ikakve drame, saspensa, brige i strave za njihovu sudbinu. Takođe, razočarava činjenica da je naslov i ovde lagao: iako nas navodi na pomisao da ćemo u ultimativnom J-horror okršaju uživati mnogo više, naslovni sukob je zapravo ograničen na samo 5-10 minuta pred kraj, dok sve do tada, odnosno 90% filma nije VERSUS, nego imamo gledati konvencionalne scene u kojima Sadako ganja svoje a Kajako svoje žrtve, bez interakcije između zlikovica.
Lepo je na kraju videti i kadar ili dva u stilu Kođijevih kosmičkih, lavkraftoidnih preokupacija – šteta samo što je na tome ostalo, umesto da se malo razradi (ne zaboravimo da je Sadakin tata nekakav zloduh iz okeana).
Sam kraj je krajnje nezadovoljavajuć, kao da se Kođi umorio, ponestalo mu fora i fazona, pa je scenu prekinuo usred tog dugo čekanog i pompezno najavljivanog „okršaja“. Čak i ako je to trebalo da bude vic – u pitanju je glup vic. A odmah za njim kreće, tokom odjavne špice, nekakva neslušljiva, odvratna J-pop pjesmica.
The horror! The horror!

PS: Trenutno je dostupna samo verzija koja je dabovana na engleski. Možda mislite: „Pih! Onda ništa – sačekaću da izađe verzija sa originalnim japanskim i eng. ili srp. titlovima!“ Ako ste to pomislili, onda niste pažljivo čitali gornji rivju! Naime, iako je dabing urađen korektno, daleko je od odličnog – ali ako uopšte rešite da gledate Sadako vs Kayako, onda to treba učiniti isključivo u ovom izdanju, sa glumcima koji recituju, ili preglumljavaju kao da su u radio drami, ili imaju muke da na engleskom izgovore mestimično previše apsurdne replike. Ovaj dabing kao da nesvesno (?) nastavlja Kođijevu nenamernu (?) subverziju ovog filma, i naglašava njegovu artificijelnost i besmislenost, te stoga dešavanja na ekranu definitivno čini značajno zabavnijim svakom gledaocu starijem od 16-ak godina.

2 коментара:

Numa је рекао...

A propo prvog pasusa - počeo je da se prikazuje japanski Shin Godzilla,režija čuveni Hideaki Anno.

Dejan Ognjanovic је рекао...

ne samo što je počeo, nego ga upravo skinuh: noćas ga gledam! :)