izabrana dela

izabrana dela

среда, 21. јун 2017.

Gde ptica peva najlepše – Alehandro Hodorovski


Gde ptica peva najlepše – Alehandro Hodorovski
Arete, 2016

S velikim uživanjem sam pročitao prvi deo romansirane autobiografije velikog ekscentrika i maga filmske – a sada, kako vidim, i literarne – umetnosti, Alehandra Hodorovskog, i sada želim da i vama preporučim da nipošto sebe ne uskratite za ovaj biser!
Da budem iskren, imao sam određenu rezervu prema ovoj knjizi jer nisam baš bio siguran koliko će mi to sve biti čitljivo i zanimljivo, iako sam znao da je stari Jodo-Hodo-Žodo imao slikovito detinjstvo i mladost; uostalom, ovo nije baš prava AUTObiografija iz bar dva razloga: 1) jer zapravo knjiga govori o njegovim precima, a ponajviše roditeljima, i završava se njegovim rođenjem, pa sam tim više bio sumnjičav oko toga koliko će me njihovi životi zanimati... i 2) jer se Hodo (suprajz!) nije držao tzv. stvarnosti kao pijan plota; o, ne, ni blizu...
            Moje sumnje i dileme su, međutim, bile raspršene već na, doslovno, prvoj strani knjige! Tu Hodo govori o svojoj babi čiji se mali sin udavio u poplavi, što je njoj bio povod da od tada pa doveka omrzne boga: njena ljubav prema detetu, koje opisuje kao „šaku soli u bljutavoj supi života, šarenu kišu u sivilu sveta“ ona preobraća u Mržnju Prema Bogu, ali sa takvom snagom i strašću i rečitošću da to ne samo što prevazilazi uobičajene Anton LaVej / hevi-metal „bogohulne“ tirade i detinjarije nego sadrži takvu količinu srceparajuće prodornosti i slikovitosti da je to istovremeno dirljivo i duhovito i potresno i snažno, da sam na ivici toga da uzmem i skeniram te prve dve strane knjige, koliko je to genijalno!
                Ali, nema potrebe za tim; evo predivnog početka ove knjige, ovo su njene prve dve stranice, uključujući gorepomenuti rant:

Te 1903, Tereza, moja baka, očeva majka, naljutila se na Boga i na sve Jevreje iz Dnjepropetrovska u Ukrajini jer su i dalje verovali u njega uprkos pogubnom izlivanju reke Dnjepar. U poplavi nestao je Hose, njen voljeni sin. Kad je voda počela da plavi kuću, dečak je u hodnik izgurao ormar i zatvorio se unutra, ali ovaj komad nameštaja nije plutao jer je bio natovaren s trideset sedam rasprava iz Talmuda. 

Posle pogreba, u pratnji muža, noseći u naručju preostalu decu, četvoro mališana – Haimea i Benhamina, Lolu i Fani, začetih više iz obaveze nego iz strasti – besno je uletela u sinagogu, prekinula čitanje devetnaestog poglavlja Knjige Levitske, ’Kaži svemu zboru sinova Izrailjevih, i reci im…’, zagrmevši: „Sad ću ja nešto da im kažem!“ 

Ušla je u deo gde joj je, kao ženi, pristup bio zabranjen odgurujući muškarce koji su, savladani detinjim strahom, sakrili svoja bradata lica iza belih svilenih tkanina, bacila na pod svoju periku otkrivši tako ćelavu glavu crvenu od besa i, priljubivši grubo lice na pergament Tore, proklela hebrejski tekst:

„Tvoje knjige lažu! Kažu da si spasao čitav narod, da si otvorio Crveno more lako kao što ja seckam šargarepu, a ipak nisi učinio ništa za mog sirotog Hosea… Ako već ta nevina duša nije ništa skrivila, čemu si hteo da me podučiš? Da tvoja moć ne poznaje granice? To sam već znala. Da si nedokučiva tajna, da treba da dokažem svoju veru mireći se s tim zločinom? Nikad! To je za proroke Avramovog kova, oni mogu da dignu nož na grla svoje dece, a ne za jadnu ženu kao što sam ja. S kojim pravom toliko tražiš od mene? Poštovala sam tvojih šeststo trinaest zapovesti, mislila sam na tebe bez prestanka, nikad nikome nisam naudila, porodici sam obezbedila topli dom, kuvala sam i čistila moleći se, dozvolila sam da me obriju u tvoje ime, volela sam te više nego roditelje a ti, nezahvalniče, šta učini? Naspram siline smrti moj dečak nije bio ništa više od gusenice, mrava, muvljeg izmeta. Nemaš milosti! Ti si čudovište! Stvorio si izabrani narod samo da bi ga mučio! Već vekovima nam se podsmevaš! Dosta! Obraća ti se majka koja je izgubila svaku nadu i zato te se više ne plaši. Proklinjem te, brišem te, osuđujem te na dosadu! Eto ti tvoja večnost, stvaraj i uništavaj svetove, govori i grmi, ja te više ne čujem! Moja odluka je konačna i neopoziva: gubi se iz moje kuće, od mene zaslužuješ samo prezir! Kaznićeš me? Nek me napadne lepra, nek me raskomadaju na delove, nek mojim mesom nahrane kerove, briga me. Hoseova smrt već me je ubila.“


Niko nije rekao ni reč. Hose nije bio jedina žrtva. I drugi su sahranili rodbinu i prijatelje. Moj deda Alehandro, od kog sam nasledio samo deo imena jer druga polovina potiče od majčinog oca, koji se takođe zvao Alehandro, beskrajno pažljivo obrisao je suze koje su kao providni skarabeji svetlucali na hebrejskim slovima, više se puta naklonio okupljenima. Crven u licu, promrmljao je izvinjenje koje niko nije razumeo i odveo Terezu trudeći se da joj pomogne da ponese četvoro dece. Ali ona nije htela da ih pusti već ih je tako snažno privila na svoje velike grudi da su zavrištala. Osetio se silovit nalet vetra, prozori su se otvorili i crni olujni oblak ispunio je hram. Sve muve iz okoline razbežale su se pred iznenadnom kišom.


            I tako to traje nadalje, u sličnom stilu – knjiga koju bi teško bilo opisati, da ne postoje dve „prečice“: jedna je pojam „magijskog realizma“, što je vrsta pisanja kojoj je ponajbliža ova nadasve slobodna „(auto)biografija“ sa obilatim dozama izmaštanog, nakićenog, bestidno fantastičnog...; druga su sami Hodovi filmovi, a pre svega zlatna trijada zvana EL TOPO + SVETA PLANINA + SVETA KRV – jer, ko je njih gledao (a to je, nadam se, doslovno SVAKI čitalac ovog teksta i ovog bloga!?) imaće sasvim dobru polaznu osnovu za svoja očekivanja u pogledu pristupa, ikonografije, štimunga ovog teksta...
Ukratko, da: ovo je upravo vrsta knjige kakvu bi svaki pravi poštovalac Hodorovskog priželjkivao! Mnogo krvi! Mnogo seksa svih vrsta ali naročito silovanja! Mnogo religioznosti, što konvencionalne, što NEkonvencionalne! Mnogo cirkusa, patuljaka, grbavaca, seksualnih i drugih manijaka, čudovišta, neverovatnih koincidencija, znakovitih događaja, apsurda, ironije, morbidarije, koračanja na ivici horora a ponegde i preko nje, mnogo smrti i rađanja, Tarota, kabale, mistike...
I sve to, uprkos obilju mraka i nakaznosti i rugobe, vrca od života i neke čudne, kontradiktorne vrste optimizma – implicitne vere da nekakav viši smisao možda ipak postoji, da treba verovati, jer poneke „bog“ i ume da pogleda a da ih time ne sažeže, da se kroz krv i govna i spermu i menstrualne izlive i majčino mleko može dogacati do neke vrste ostvarenja i oživotvorenja – ne lako, i ne uvek prijatno, i svakako ne uvek zadugo, ali ipak... i tri dana potpuno ispunjene sreće (kao u slučaju jednog lika kojem je tek venčana draga brzo i besmisleno poginula) jesu nekakva valuta i vrednost, NEŠTO do čega je vredelo doći i čega se vredi sećati (makar i kroz veo gorčine zbog izgubljenosti).
Sve je ovde nadrealno preterano, često do groteske: kad se voli, voli se strastveno i do dna, do koske, do krvi; kad se mrzi, isto tako i još dublje. Kad se pati, to je mega-Patnja, kad se raduje, to su Vatrometi, kad se strada – to je Splater epskih razmera...
Stradanje i splater i silovanja imaju najviše veze sa jevrejskim poreklom Hodovih predaka u Rusiji (tj. Ukrajini), jer taj narod je (ko bi rekao?!) bio slobodna lovina i kod naše vrle slovenske braće a ne samo kod notornih Germana, ali Hodo naravno ne pada u zamku idealizovanja ili viktimizacije nego ni po babu ni po stričevima opisuje ljudsko stanje i sranje na svim stranama (uključujući, dakle, nemilosrno, i jevrejsku).
Uopšte, slika čovečanstva koja iz ovoga proističe ne da nije laskava nego u pojedinim mračno-cinično-humornim epizodama kao da odjekuje eho Tomasa Bernharda, iako Hodo nije mizantrop nego jedna otkačena vrsta Lude koja sa osmehom gleda i na kasapljenje i na trulež i na glupost i na zločin i na ljubav i seks... Kurčevi su tu stalno nadignuti i gladni, pičke stalno curkaju i prizivaju, i nevolje (grdne) i radosti (poneke) po pravilu proističu iz njihove fatalne atrakcije, a religio-mistika je uvek negde između redova, ako ne i bliže, da oplemeni i osmisli tu umnogome rableovsku viziju sveta utonulog u kaljugu telesnosti koji ipak, povremeno, iz tog blata i iz dlakom obraslih međunožja i prkana baca poglede, pored ostalog, i ka nebu.
I baš kao što me je prošle godine iznenadila spisateljska zrelost Đorđa Kadijevića u knjizi BOŽIJA VOLJA, budući da sam njega ipak znao kao reditelja, nešto slično se sada desilo sa ovom Hodovom knjigom: ne, ovo nije tamo nekakvo nakucavanje, sporedni vanity projekat reditelja koji je rešio po svaku cenu, i zubima i noktima, da sroči nekakav knjižuljak kako bi pod stare dane glumio renesansnu ličnost nego je autentični, punokrvni produkt njegovog genija sasvim ravnopravan sa stvaralaštvom u drugom mediju (film) i pisan je predivnim, sočnim, živim jezikom koji je milina čitati.
Da, margine ove knjige pune su obeleženih deonica kojima ću se u budućim prelistavanjima rado vraćati... A Hodo se dokazao kao pisac prvog reda, kao neko ko bez stida može da stane uz svoje (sada mrtve, ali zapravo večne) kolege kakvi su Markes, Borhes i Arabal. 

U svetlu toga posebno veseli najava da Arete planira da objavi i nastavak ove knjige, PLES STVARNOSTI, odnosno deonicu u kojoj će Hodo najzad da progovori i o sebi, iako to, naravno, već uveliko čini i u ovoj knjizi, ali kroz reimaginaciju sopstvenih predaka i njihovih sudbina. Pre toga, odnosno vrlo uskoro izlazi Mistični kabare a za sajam Ples stvarnosti (možda i Psihomagija)!


            PS: Moj detaljan i slikovit izveštaj o boravku Hodorovskog u Beogradu 2011. godine imate OVDE, pa onda 2. deo OVDE, i najzad, 3. deo, OVDE.

1 коментар:

Man from Valley је рекао...

Odlično! Pre svega prvi film, nekako mi odiše onim što želim da vidim.