CHERNOBYL (TV, 2019)

 ***** 

5

            Imao sam 13 godina kad je Črnobilj puko i prosuo svoj gorki pelin preko pola Evrope i Rusije. Prva asocijacija: sećam se kako su nam tog proleća pričali da ne treba jesti zelenu salatu zbog tog oblaka radijacije i padavina iz njega... Bila je ta neka nesreća negde u Rusiji, ali dovoljno mala i dovoljno daleka da bi se nas, u Srbiji, slabo ticala i na nas uticala... A nije bilo medija u kojima bih se detaljnije obavestio (kakva strana štampa, kakav crni internet 1986. godine!) izvan onoga što je državna TV javljala a novine pisale...  

Pomalo me je sramota da priznam kako me kasnije nikad nije dublje zanimalo da dubinski, detaljno pročačkam šta se tamo zapravo dogodilo, kako i zašto, čak ni onda kad sam to mogao. Znao sam, mnogo godina zatim, da je to nekakva grdna katastrofa, užasan događaj, ali fuck, malo li ih je bilo u XX veku, pa da li sam zbog toga svaki od njih potanko istražio? Znao sam da je ta katastrofa poslužila i kao zgodna podloga za hororčiće kao što je ovde-prikazani CHERNOBYL DIARIES (2012) ali nisam se udubljivao.

A onda – ŠLJAAS!

OVO!

I odmah da naglasim: koliko god informativna, odnosno spoznajna dimenzija bila velika i važna, da je samo do nje – ČERNOBIL ne bih proglašavao, kao što činim, jednom od najboljih TV serija (tačnije, mini serija) ikada snimljenih. Ako hoćete fakte, gledajte dokumentarce. A ima ih onoliko, na ovu temu. Igrana serija ima veću ulogu od puko ilustrativne („ovako je to bilo“). A ova je itekako ispunjava.

ČERNOBIL je toliko genijalan zato što, prvo, uzima jednu bogatu, potentnu priču, a onda iz nje izvlači apsolutni maksimum, pripovedajući je na najbolji mogući način (pojasniću dole kako i zašto), sve vreme na umu imajući ljudsku dimenziju događaja, i povrh svega – dosledno i promišljeno od ovoga čineći priču o temi još toliko većoj od same (ionako velike, po sebi) priče.

Drugim rečima, samo da je ovo ultimativna verzija drame o černobilskoj katastrofi, bilo bi to veliko postignuće; ali ono što je čini još daleko većom, i vrednom moje čiste petice, jeste to što je, istovremeno, ovo i priča o nečemu još većem i univerzalnijem, nečem što se tiče svih, i Rusa, i Srba, i Amera (koji su seriju napravili).

I što donekle ima, ali umnogome i nema veze čak ni sa nuklearnom energijom i opasnostima koje od nje prete. Mislim, ako ovde negde i postoji aspekt „Jao, što je strašna ta nuklearna energija; daj da se vratimo uglju – što je sigurno, sigurno je“ – on je na nekom 16-om planu, ako i tu.

1) Znači: možete ČERNOBIL gledati kao perfektnu, uzbudljivu, potresnu, napetu, pametnu rekonstrukciju jednog važnog istorijskog događaja, da vidite „kako je to sve bilo“. I serija savršeno funkcioniše na tom nivou: debeo research, sve lepo istraženo, a onda prikazano odmereno, skockano, jasno i pregledno i za gledanje zanimljivo.

2) Onda: nećete samo fakte, hoćete i ljudsku dramu, pride? Mali ljudi na udaru velikih sila? Ima i toga, na lopate; hell, na kamione. Mali ljudi, velike patnje... Iskušenja od kojih se rastežu i pucaju uobičajene definicije ljudskosti. Humanost i nehumanost... Nevoljna stradanja i svesna žrtvovanja... Tragedije kolko nećete!

3) Oćete napetost...? Stravu...? Užas...? Da se ne lažemo, na pravom ste mestu! Mislim i na ovaj blog, i na ovu seriju. ČERNOBIL sadrži neke od najjezivijih scena viđenih u novijoj istoriji, i perfektno oličava i globalni užas tog događaja sa njegovim konotacijama po ostatak sveta, a naročito za nas, u njegovoj relativnoj (ipak!) blizini – ali i scene noktogrizućeg saspensa vezanog za neke konkretne situacije u kojim se određeni likovi zateknu.

Vrhunac, bar za mene, jeste skoro neizdržljivo napeta i duboko košmarna scena kada tri dobrovoljca, praktično samoubice zarad ostatka čovečanstva, idu ispod već razjebane elektrane, u mračne i poplavljene podrume, direktno ispod jezgra koje se uveliko topi, kako bi u mraku i ispod vode pronašli jedan jebeni ventil kojim se ta vodurina može otpustiti i otprazniti odatle, jer ako tu ostane – taj jedan reaktor koji je puko biće obična petarda u odnosu na ono što može da se desi kad lava odozgo dođe do vode i sve to pretvori u daleko veću i otrovniju bombetinu...

Pritom je na delu jeza najmanje trojaka: 1) arhetipski strah od Podruma (mračno i vlažno mesto); 2) konkretni, još daleko klaustrofobičniji kontekst: jebeno jezgro ti se topi na nekoliko metara iznad glave a ti u toj rupi među cevima treba da tražiš neki poplavljeni ventil!

3) vrhunski primer korišćenja sugestije radi STRAVE I UŽASA: „načelo frustriranja posmatrača“ ((c) by Hrvoje Turković) sa minimumom informacija, koji postaje još minimalniji kad ovim Junacima u jednom trenu nestane i struje u baterijama pa počnu da bazaju po toj vodurini u najcrnjem mraku – a pritom, genijalan i mega-zastrašujući efekat, čujemo odvratno kreštanje njihovih Gajger-brojača koje raste i raste i raste do košmarnog krešenda kakav stvarno odavno nisam video... Sveta jednostavnost na delu...

A ima takvih scena još... Jer, kako serija pokazuje, ma koliko sama inicijalna eksplozija bila veliki i važan događaj, za njom je usledio čitav niz drugih situacija i problema i opasnosti o kojima ni u ono vreme, a ni mnogo kasnije, ništa nije smelo da se zna...

Srećom, većina tih gadnih scenarija nije se dogodila – da jeste, ne znam da li bismo mi bili ovde da o ovome pričamo; ali već i sama blizina i verovatnoća i „za dlaku“ desivost njihova košmarno je potentna za svakoga sa gramom mašte... Oćete kosmičku stravu? Pa, Ktuluovi pipci su topao i nežan zagrljaj u poređenju s Neizrecivim Paklom koji smo svi mi, u Evropi, za dlaku (!), izbegli te 1986. godine.

Plaši vas „Boja izvan ovog svemira“? Pa evo vam je, naživo, blešti i trešti direktno iz jezgra atoma, od zemlje ka nebesima, kao da direktno Azatota priziva... A narod se, beslovestan, još okupio na jednom vidikovcu pa gleda to šarenilo, te boje, te prekrasne otrovne, smrtnosne boje... 

4) A hteli biste da gledate dobre glumce, ne nužno zvezde nego pre svega likove kojima verujete? Ima i to: Džared Haris pre svih, ovde razbija na trista načina iako me nije naročito impresionirao u TERRORU (pre svega zbog scenarija te serije), ali ovde na svojim ramenima nosi popriličnu težinu ČERNOBILA...

A moram pohvaliti i Stelana Skarsgarda, koga odavno nisam video ovako totalno posvećenog i dobrog u nečemu...

A tu je i obilje drugih većih i manjih uloga i epizoda, a svi kastovani i odglumljeni perfektno.

5) A hteli biste i da je sve ostalo napravljeno pametno, i s pažnjom? Vrhunska scenografija i kostimi; odlična kamera; sjajni efekti, kako vizuelni (kompjuterski i pirotehnički) tako i efekti maske (upotrebljeni s merom, bez senzacionalizma, ali dovoljno da vam se prevrne stomak od najmanjeg nagoveštaja toga šta su oni najgore ozračeni imali da istrpe!).

A povrh svega, specijalni Zlatni Ghoul za izuzetan mračno-ambijentalno-industrijski skor (by Hildur Guðnadóttir) koji je na momente jeziviji od većine horor skorova, a na druge momente – tužniji i melanholičniji od većine melodrama. Ukratko najbolji skor koji se pojavio još od Jorkovog za novu SUSPIRIU; danima ga već vrtim na repeat... Obrati pažnju na ovu temu, recimo – ovde.

6) A, preko hleba pogače, još i da saznate nešto više o tom periodu, da u dajdžestu pojmite Rusiji tog doba, tik pred Pere Stojka: jer priča o Črnobilju je, zapravo, priča o Rusiji, u malom. Jer, lepo je reko drug Gorbačov:

A svaka priča o Rusiji je, bar donekle, i priča o Srbiji – jer, ista smo govna:

Što reče neko, sreća što je Krško u Sloveniji, a ne u Srbiji... Jer sa našom trejd-mark negativnom selekcijom i jedva-priučenim partijskim kadrovima na odgovornim mestima ne bi nam ostala ni šljiva za ispod smestiti se.

7) Međutim, ova serija je više čak i od toga: jer ona snažno, saosećajno, prodorno, ubedljivo denuncira svaki autoritarni sistem na planeti i pokazuje kako funkcionišu mračni političarski mozgovi svuda gde ih ima (osim, možda, na Islandu i u par nordijskih zemalja).

Pokazuje koliko su aparatčici sposobni da žrtvuju zarad svojih guzica, koliko toga su spremni da unište kako bi prikrili svoju nekompetenciju, koliko su nesposobni da uče na greškama i orni da ih što pre ponove i još prodube, koliko mrze svaku pamet i individualnost, koliko je podsticanje nestručnosti i uvlakačkog neupitnog poslušništva duboko kontraproduktivno, kakva pošast leži iza svakog sistema zasnovanog na Laži, i na mržnji prema Istini...

Jer, to je zapravo prava tema ove genijalne serije: pošast Laži i njeno korodivno dejstvo gnusnije i od  radioaktivnosti, jer je isto tako protivživotno i uništiteljsko za sve što je humano. To je jasno izrečeno već u prvim rečima kojima 1. epizoda počinje: „What is the cost of lies? It's not that we'll mistake them for the truth. The real danger is that if we hear enough lies, then we no longer recognize the truth at all.“

U tome je poenta, o tome je ova serija. I jeziva je, naročito, zato što ne možete da kažete: „Pih, to je daleka istorija; to što je bilo pre trijes godina u zemlji koje odavno više nema (SSSR), u nekakvom propalom režimu, to nema nikakve veze sa mnom i mojim životom ovde, u modernoj, demokratskoj, naprednoj Srbiji.“

Ne možete to reći, ako ste je pažljivo gledali i dobro razumeli, jer ćete i u njoj prepoznati prototip ovog našeg bolesnog Sistema zasnovanog na Lažima, koji ponajviše mrzi istinu i čini sve što može da je zatre, da je iskrivi, deformiše, ogadi, izvitoperi i pervertira toliko da više niko niti zna šta je istina, niti (što je najveći horor, a i Psihov krajnji cilj) ga je briga!  

Da, ČERNOBIL je lako mogla da bude sasvim lokalna pričica, sa tim odmakom: „Bilo je to nekada davno u jednoj zemlji seljaka, Slovena, ali takvo što nikad se ne bi moglo desiti na našem prosvećenom, svetlom, istinoljubivom, germansko-anglosaksonskom Zapadu...“ A ona to nije!

Morali biste biti baš zadrti Rusoljub pa da u ovoj seriji osetite antiruski sentiment (kojeg, inače, često ima u američkim serijama i filmovima). Ona je daleko iznad toga.

Kao prvo, ovoj pripovesti prišla je sa dozom poštovanja kakvu ne znam kad je zadnji put dobilo nešto američko što se iole tiče ruskih likova i događaja.

Kao drugo, držala se fakata koji su takvi kakvi su: nepovoljni po tadašnji arhaično-ideologizovani i samouništiteljsko-birokratizovani sistem.

Kao treće, itekako je ujednačena u prikazu tog društva i njegovih činilaca, pokazujući mali milion heroja. Neki od njih su „mali“ ljudi, vatrogasci i rudari i drugi „fizikalci“ koji su, ne žaleći svoje živote, išli protiv Nemogućeg, i rvali se sa onim što lepo opisaše u seriji kao „Događaj kakav se nikada nije desio u istoriji ove planete.“ (Dobro, sve je ovo mnogo složenije nego što imam vremena i volje da razglabam: mnogi od njih nisu se ni pitali hoće li, nego su bili poslati, neobavešteni o punom riziku po svoje zdravlje i živote...)

Drugi heroji su isto tako i hrabri naučnici, oni koji nisu kupili diplome ili se uvlačili Savezu Komunista, nego su Znali svoje Znanje, i nisu žalili ni karijere ni živote da zauzdaju dvoglavu aždaju u kojoj se ne zna koja je glava gora, da li pomahnitala Radijacija, da li Totalitarni sistem korupcije i laži.

Kažu neki na fejsbuku: „Pih, ne mogu da gledam seriju o Rusima i Ukrajincima koji govore na engleskom jeziku, i koje igraju tamo neki Englezi i Ameri.“ Pa OK, ne morate. Sačekajte još par decenija, ili vekova, dok sami Rusi ne reše da naprave seriju o ovom događaju. Imali su više od 30 godina za to, pa to nisu uradili. Upitajte se ZAŠTO. Ali da vam kažem ja: 1) sve i da su hteli, ne bi ni mogli ni umeli da naprave nešto ovakvo, ama ni upola takvo; i 2) posle ove serije nema ni smisla pokušavati: od ovoga ne može bolje.

Jedan od trista kvaliteta ove serije je baš i to što pokazuje svu slojevitost ove storije. Da, istina je da je nesreća kao što je Černobil mogla da se desi samo u Istočnom bloku (a deo odgovora zašto je to tako uključuje i jezivo otkriće u poslednjoj epizodi, u sceni suđenja; spojler – hteli su da prođu jeftinije!). 

ALI, možda isto toliko važno ako ne i više: samo u Rusiji je moglo sve to i da se sanira, i ublaži, i zaleči, tako brzo i efikasno – jer ipak su imali i Stručnjake, i Heroje: te male ljude, stotine i hiljade njih, koji su naučeni da ginu za viši cilj, kojima nije bio problem da daju svoje živote kako bi se spasila zemlja – da ne kažem Zemlja. U Americi, malo teže... Tamo bi mnogo više bilo „Da ja spasim svoju guzicu, i sa familijom da pobegnem što dalje, a Svet nek spasavaju drugi!“ 

Ipak, teško je gledajući taj neverovatni niz grotesknih zbitija u Černobilu te noći, i narednih dana, a ne pomisliti na vrhunce američkog crnog humora i satire - konkretno, černobilski real-life scenario kao da su pisali scenaristi SIMPSONOVIH nadahnuti obilatim dozama Vilijama Barouza, jer ova spadala koja su umalo oduvala pola Evrope ruske su verzije Homera Simpsona i doktora Benveja...

I zato, čuvajte se: serija je duboko potresna, dirljiva, melanholična, zastrašujuća, užasavajuća – ALI, nikad s tim ne preteruje, nema eksploatacijsko-senzacionalističkih momenata, inscenirano je sve sa zadivljujućom odmerenošću.

Na delu je poetika „manje je više“, ali ne u svom bednom „nemam para, nemam talenta, nemam ništa, pa sam prinuđen na minimalizam“, već u svom genijalnom promišljenom izdanju, gde se vidi onaj jedan u sto primera kada je taj postupak bolji i učinkovitiji.

Strašnije je videti tu katastrofu izdaleka, kao u seriji, kroz prozor iz obližnjeg Pripjata, nego drmati i tresti pirotehnikom izbliza (što su lako mogli, jer para je ovde itekako bilo za razmetanja te vrste, da im je bilo do toga); mada, vidimo i neke kadrove izbliza, i to što vidimo itekako je zastrašujuće...

Tih par sekundi pogleda u srce ekplodiralog jezgra reaktora – fuck, pa to je na mene delovalo kao blesak kosmičke strave jednak prizoru Jog-Sotota...

Onih par sekundi kad vidiš kako poskakuju oni metalni poklopci na podu, svaki od njih težak tonu, tik pred eksploziju – pa jebote, to je strašnije od prizora vrata koja tek što nisu popustila pred naletima vukodlaka s druge strane...

Takođe, ne potenciraju se telesna sakaćenja, deformacije i raspadanja od radijacije koliko bi neki drugi to možda forsirali – ali to (relativno) malo što se vidi ne da je upečatljivo i nezaboravno nego će vam garantovano ubiti apetit na neko vreme...

Bilo je tu mnogo više prostora da se gudi violinama i da se muze melodrama na tone – i to bi sigurno bio slučaj u ruskoj verziji, da je napravljena – ali ovde se i ti strašni ljudski gubici sugerišu sa ukusom i merom, dozirano, ali tim efektnije (recimo, sudbina vatrogaščeve žene, tj. to što zadesi njene voljene).

I koliko god ova serija sadržala upečatljive i nezaboravne prizore (a ima ih, itekakao!) – njeni najveći efekti postignuti su kroz sugestiju, kroz jedva-pokazano, kroz neizrečeno... I zato što su tako inteligentno postignuti – ova serija će vas dugo, dugo proganjati. Kao što i treba.

Ono što ona jeste i što govori ne treba i ne sme da se ikada smetne s uma, a mržnja prema Sistemima Laži, koju aktivno podstiče, i treba stalno da tinja i plamti.

PS: Ova serija, u teoriji, nikad ne bi smela da bude ovoliko dobra koliko jeste. Scenarista je ranije pisao SCARY MOVIE 2 i 3 i još nekolicine neupečatljivih (blago rečeno) komedijica a reditelj je dosad radio samo neke muzičke spotove i epizode serija, suštinski: odradek. Ona čini nekoliko BIG NO-NO grehova: počinje samoubistvom glavnog junaka. NE prikazuje vam odmah u 1. epizodi sve što se, kako i zašto, desilo u sudbonosnoj noći katastrofe. Mada ima glavne likove koje prati, nisu oni u centru zbivanja, nego su DEŠAVANJA. Završava se izobiljem NATPISA o tome šta je bilo posle svega... A opet, ovde, sve to ne da ne smeta nego je odlično, smisleno, i pomaže seriji. Da, čak i ti natpisi na kraju uspevaju da budu potresni – i rečiti...

PPS: Indikativno za to koliko je zrela i odmerena serija vidi se i u tome kako je tretiran Gorbačov, taj nekadašnji miljenik Zapada: ne kao nekakav ruski Obama, nego, što i jeste, kao tek nešto liberalniji ali nimalo anđeoski politikant i vrhovni aparatčik.