izabrana dela

izabrana dela

субота, 20. јул 2019.

INTERVJU: Dr Dejan Ognjanović

  

            Prilikom nedavnog gostovanja u Zrenjaninu (24. maja), gde sam u njihovoj narodnoj biblioteci predstavio ediciju „Poetika strave“ i novu knjigu Kult Gula, dao sam intervju za portal „Zrenjanin danas“. Izvorno je objavljen OVDE, a sada ga u celosti delim sa vama i na ovom blogu. Na fotkama sa mnom je Vladimir Arsenić, urednik časopisa Ulaznica, koji je vodio ovaj razgovor na promociji.


INTERVJU: Dr Dejan Ognjanović

by Aleksandar Petrović
30.05.2019.


Prošlog petka, 24. maja u Gradskoj narodnoj biblioteci “Žarko Zrenjanin” predstavljena je edicija “Poetika strave” izdavačke kuće “Orfelin” iz Novog Sada. Gost biblioteke ovim povodom bio dr Dejan Ognjanović, urednik edicije, pisac svih pogovora i prevodilac pojedinih knjiga iz edicije, sa kojim smo popričali o aktuelnostima vezanim za pomenutu ediciju, dotičući se pritom i drugih tema:

Počećemo od onoga što je taze. “Dnevnik noći” zbirka priča Tomasa Ligotija i četrnaesta knjiga u ediciji “Poetika strave” je izašla. To je već druga zbirka priča Tomasa Ligotija u ediciji. Prva je objavljena pod naslovom “Pisar tame”. Koja je suštinska razlika u koncepciji ove dve zbirke?

- U Orfelinu, istina je, češće objavljujemo zbirke priča nego romane, jer je, po meni ali i mnogim proučavaocima horor žanra, kratka forma najpodesnija za vrhunska dela tog žanra. Kada izdajemo zbirke klasičnih autora, onda su zbirke koncipirane kao „best of“, odnosno, po mojoj proceni, najbolje, najreprezentativnije priče datog autora. Kod novijih autora, u koje i Ligoti spada (a ovo, npr. važi i za Roberta Ejkmana), objavljujemo njihove zbirke onako kako su one već izvorno koncipirane od strane samih autora. Konkretno, sadržaj i Pisara tame i Dnevnika noći je upravo onakav kakvim ga je sam autor, Ligoti, osmislio, a u tim knjigama naši dodaci se sastoje u vidu pratećih eseja, mojih detaljnih pogovora i iscrpne biografije autora, kao i originalnih domaćih ilustracija.

Ove dve zbirke su jedinstvena prilika da se čitalačka publika upozna sa Ligotijevim delom prevedenim na srpski, ako ne računamo roman “Nedovršeni posao”, ranije preveden i objavljen od izdavačke kuće “Booka”. Kakve su reakcije čitalaca na Ligotija?

- Svet, ikonografija, pa i stil ovog pisca pomalo su osobeni, i netipični za prosečnog ovdašnjeg čitaoca, a naročito onog koji je do sada bio svestan samo Stivena Kinga i njegovih sledbenika kao paradigme horora. Ligotijev svet je pomereniji, ekscentričniji, i crnji, daleko mračniji i zlokobniji od prosečnih američkih horora, ali i književniji, jezički bogatiji, pa je stoga bilo rizično krenuti s njegovim pričama. Na svu sreću, naši čitaoci su pozitivno reagovali na njega, jer su već navikli da im Orfelin nudi nešto drugačije, horor koji se razlikuje od konvencionalnih, pa je tako i Ligoti našao svoju publiku ovde. Prvi tiraž od 1.000 primeraka Pisara tame samo što nije rasprodat, pa je i to bio signal da nastavimo sa planom da objavimo i ostale njegove zbirke.

Tomasa Ligotija smatrate najvećim živim autorom horor literature. Njegova kombinacija nasleđa H.F. Lavkrafta sa filozofijom neutešnog egzistencijalnog pesimizma, nihilizma i antinatalizma, odnosno pod uticajem autora kao što su Emil Sioran, Tomas Bernhard, Vilijam Barouz, Bruno Šulc, Rolan Topor, Geza Čat i drugih; zaista ga čini posebnim autorom koji prevazilazi uskožanrovske teritorije. Šta ga još čini posebnim?

- Ligotijev mračni svetonazor i posvećenost košmaru kao pravoj istini ovoga sveta izdvaja ga od cvrkutavo-razdragane i suštinski utešne horor proze ogromne većine njegovih američkih savremenika. Stoga nije ni čudo da se on u svojoj prozi više oslanja na evropske autore koje ste nabrojali, a da mu je od kolega po žanru i dalje najbliskiji H. F. Lavkraft, s kojim deli neveselu sliku o položaju čoveka u univerzumu. 

Možete li nam otkriti sledeći izdavački poduhvat u okviru edicije “Poetika strave”? Šta nas čeka u narednom periodu?

- Do Sajma knjiga u oktobru objavićemo još tri nova naslova edicije „Poetika strave“, i to: Pauk i drugi užasi H. H. Eversa, moj izbor deset najboljih horor priča velikog, i nekada veoma popularnog nemačkog pisca s početka 20. veka. Naslovna priča „Pauk“ je jedna od najčešće antologizovanih, i u svetu i kod nas, ali tek u ovoj knjizi imaćete priliku da po prvi put na srpskom pročitate i druge njegove priče, jednako odlične, germanski mračne. Zatim, Deca noći i druge horor priče Roberta E. Hauarda, Lavkraftovog savremenika i dopisnika, a u hororu definitivno i njegovog učenika. Poznat je kao tvorac Konana, pisac fantazije i avanture – upoznajte ga sad, po prvi put na srpskom kako dolikuje i u mračnom, horor ruhu. Najzad, Mračni bogovi T. E. D. Klajna. Jedan od najkvalitetnijih savremenih pisaca horora premijerno će na srpskom biti predstavljen sa svojom epohalnom zbirkom novela iz 1984. godine, u mom prevodu. U pitanju je osavremenjeni Lavkraft u urbanom ambijentu Njujorka, Majamija i drugde.

Sada ćemo se okrenuti ka vašem stvaralaštvu, počevši od “Poetike horora”, naučne studije zasnovane na vašem doktorskom radu “Istorijska poetika horor žanra u angloameričkoj književnosti”. Kako je u akademskim krugovima dočekana ova studija?

- Mali izdavač i skromna promocija nisu ni mogli ni hteli da ovu knjigu bilo kome „guraju“ odnosno naturaju, ali ona je bila primećena tamo gde treba: bila je nominovana za nagradu „Nikola Milošević“ za esejističku knjigu, i ušla u vrh od tri naslova, ali žiri nije bio sasvim kompetentan da se nosi njenom tematikom. Ono što nije dobila kroz medijsku halabuku ili mnogobrojne prikaze dobila je kroz činjenicu da je prihvaćena kao referentno delo na koje često nailazim u bibliografijama novijih radova koji se makar dotiču horor tematike.


Već deset godina blog koji vodite pod nazivom “The Cult of Ghoul” predstavlja “sigurnu kuću” za sve ljubitelje horor kinematografije, književnosti, stripova i ostalog. Povodom desetogodišnice postojanja bloga, objavljena je knjiga “Kult gula” u kojoj ste napravili izbor najboljih tekstova objavljenih na blogu. Kakav je prijem ovog izdanja?

- Prijem je prevazišao moja suzdržana očekivanja, jer knjiga je kroz pretplatu sebe praktično već otplatila, a više od pola tiraža je do sada, dva meseca od izlaska, već rasprodato. Stalno dobijam mejlove od zadovoljnih čitalaca, a ovog leta i jeseni biće održano i nekoliko promocija u Srbiji i regionu kako bi se ta knjiga dodatno približila novim čitaocima.


Okušali ste se i kao autor horor romana. Koliko ste sa ove distance zadovoljni romanima “Zavodnik” i “Naživo” čije ste autor? Možemo li očekivati još neki roman, zbirku priča ili slično?

- U onoj meri u kojoj je pisac uopšte nadležan da sudi o sopstvenim delima, recim oda sam prilično zadovoljan svojim romanima. Naživo je dugo vremena bio rasprodat, i upravo ovih dana objavljujem, u sopstvenom izdanju, njegovo treće i ultimativno izdanje, sa redigovanim tekstom i brojnim dodacima. Oba romana imaju kultni status, što se vidi i kroz činjenicu da često od čitalaca dobijam spontane fotografije mojih knjiga, načinjene u svim slikovitim i jezovito-prikladnim delovima sveta. Što se tiče nove proze – postoje gotove a neobjavljene priče, i postoje planovi za roman, ali da li će se i kada nešto od toga realizovati, radije ne bih u ovom času slutio.

Na kraju pitam Dr Dejana Ognjanovića kao filmskog kritičara – kakva je situacija trenutno u svetskoj horor kinematografiji, a kakva u domaćoj? Kada ćemo dočekati nekog novog Kronenberga, Karpentera, Arđenta, Fulčija, Bavu, Romera ili pak Đorđa Kadijevića? Šta je dobro izašlo u poslednje vreme?

- Bojim se da je prošlo vreme Titana poput gorenabrojanih, i da se danas moramo zadovoljiti drugorazrednim rediteljima i filmovima koji, na mojoj strogoj skali, na kojoj ocena 5 znači „remek-delo“, jedva dosežu do trojke ili 3+, najviše 4-. Razlozi za to su složeni, ali ukratko, moglo bi se reći da su današnji autori u mladosti gutali previše treša a nedovoljno prave kulture (za razliku od starijih, prethodnih generacija), pa im zato u radovima fali dubine i slojevitosti, ali i snage, i trajnosti. Pošto u novije vreme ništa od mene nije dobilo više od 3+ radije ne bih ni pominjao nikakve naslove.


U ime redakcije portala “Zrenjanin danas”, zahvaljujem na razgovoru. 


3 коментара:

  1. "Razlozi za to su složeni, ali ukratko, moglo bi se reći da su današnji autori u mladosti gutali previše treša a nedovoljno prave kulture (za razliku od starijih, prethodnih generacija), pa im zato u radovima fali dubine i slojevitosti, ali i snage, i trajnosti."

    Beše bilo lepo dok je subkultura subverzivno grickala i parazitirala na mejnstrimu, i dok su se tamo neke strukture upinjale da održe kulturni nivo društva, suzbijajući treš. A nadahnuti ljubitelji treš estetike se "gerilski borili protivu sistema". I šta sad? Nema marksista, nema konzervativaca, uživajmo u našem hiper-treš vrlom novom svetu. Za to smo se borili, zar ne?

    ОдговориИзбриши
  2. Culture Criticism je oduvijek bio polje gdje je najlakše biti pseud ili ispasti jedan. (šta god da napišeš na tu temu, najvjerovatnije će biti nešto čega ćeš se kasnije stidjeti.) Čisto zbog toga što ne postoji način da se 'Sveobuhvatno', koje je potrebno za razumijevanje kulturološki trendova, zapravo i obuhvati. Ukratko, nema tu kombinacije konkretni koordinata, načina i metoda, empirizma... koje bi se sabrale u suvislu kritiku. Onaj koji pokuša sve to sabiti u jedno, imaće miks od statistike do anegdote. A i inače, holizam, bilo koje vrste, je odavno pasee. Od Spenglera pa do Jamesona. I pored svega, imamo par (le) polimata, koji nisu zastrašeni ni rigidnim disciplinama (komatozni button-pusheri teorije) ni overloadom informacija. Jedan od njih je Byung Chul Han, koga bi definitivno preporučio. Nepisano pravilo teorije: ultimativni bad taste je pisati duge knjige o Nietzscheu - isto bi trebalo važiti za Culture Criticism. Znači, jedan lucidan, diletantski uvid, pa biježi. (sa druge strane, to zvuči skoro sotirovski, rizomatično. pitanje da li, čak i to, danas ima subverzivni edge, možda bi trebali izabrati kakvu-takvu, arbitrarnu, poziciju pa onda na stand-your-ground, face to face sa kulturom naspram sebe i svoji vrijednosti. koliko će im trebati da te svrstaju u reactionaries?)

    Lakše je biti subverzivan kad se suočiš sa rigidnim strukturama društva i kulture, uzmi danas, na primjer, ComicCom - nemala stvar, odnosno njegovu demokratičnost. Jedini način da tome kontriraš je kroz jednu vrstu elitizma i alijenacije-distance, upravo stvari koje su subverzivni bumeri rušili. Danas su njihove metode totalno cuckirane (za svaki slučaj, ja mislim isključivo na situaciju gledano na globalnom nivou, kod nas, među domaćim balkanoidima, klasične, i vrlo skromne, liberalne metode i dalje mogu da funkcionišu i imaju još koju kičmu za prelomiti). Ili, maratoniraj Ready Player One, knjigu i film, pa ko će drugi do Spielberg da stavi tačku na i. Na posterima u filmu po jedan Karpenter i Cronenberg podsjećaju, između ostalog, na kolektivno djetinstvo osamdesetih, a ne znaju da je prvi volio Antonionija a drugi plakao uz Felinija.

    ОдговориИзбриши
  3. Mgw, ono sto sam ja primetio tokom godina: kulturni kriticari uglavnom dolaze iz neke jezicke ili knjizevne skole. Neki od njih imaju i vizuelni dar, na primer Gulj. Neki cak umeju da izbegnu ''salatu od reci'' tj filosofiju koja je sama sebi svrha. Ali vecina niti zna da crta, niti ima oko za vizuelno - mozak im je verbalni. Zbog toga ne razumeju VIZUELNU SEMIOTIKU, iako im je verbalna manje-vise jasna. Film na nivou jezika/teksta/scenarija moze da laze, vrljavi, manipulise koliko hoce, ali vizuelno, ne moze, jer mi vizuelne znakove citamo primordijalno i direktno. Ako ondak covek zeli da unapredi teoriju, trebalo bi dodati znanje o viz. semiotici, koje studenti dizajna danas dobijaju na zap akademijama - ne znam da li se kod nas to promenilo; kad sam ja studiro psihologiju, niko o tome nije imao pojma, najmanje nase filmadzije. Da konkretizujem: slike imaju vizuelne strukture koje se nikad ne menjaju; na primer, OBRISI jedne slike familije ce davati utisak familije, cak i kad likove na toj slici zamenis sa fudbalskim timom. Na nivou filosofije ti mozes da dubis u vecnost da li je ili nije strukturalizam univerzalno aplikabilan; ali na nivou slike, veruj mi na rec, to je jedan AKSIOM. Ne postoji slika koja se ne ponasa po tom zakoniku, cak i kad mu se svesno i namerno suprotstavlja. Ona ne moze da pobegne od toga.

    ОдговориИзбриши