KULT GULA: Čemu sve ovo?

  

            Pre 5 meseci iz štampe je izašla knjiga KULT GULA – moj izbor nekih od najboljih tekstova objavljenih u prethodnih 10 godina na ovom blogu. Rivjui i kritike istaknutih hit horora s početka 21. veka; osvrti na opskurne, kultne i neznane horore i nehorore; tranžiranje nehoror-Oskarovaca; seciranje Četniksploitacije; TV serije; osvrti na odlične horor knjige domaćih i stranih autora; LISTE! I još mnogo toga, na 500 strana...

            Promocije ove knjige (zajedno sa 3. izdanjem romana NAŽIVO!) spremaju se uveliko: 13. septembra u Vrnjačkoj banji, 26. septembra u Novom Sadu, a zatim u Kragujevcu, Vršcu, itd.

            Tiraž od 500 primeraka dobrim delom je otišao, što pretplatnicima, što kasnijim kupcima. Ne vodim preciznu evidenciju, ali odoka, rekao bih da mi je u ovom trenu ostalo oko 120-150 primeraka, a možda i manje. Nakon predstojećeg Sajma knjiga očekujem da broj preostalih bude dvocifren... Zato, ne oklevajte, ne čekajte predugo... Pišite na dogstar666 at yahoo dot com: cena je 900 din + 100 za ptt.

            Obaveštenje: KULT GULA možete kupiti i u Darkwoodovim prodavnicama u Beogradu, kao i u niškom Južnom Darkvudu; mislim da je cena ista kao i kod mene, odnosno da nije veća od 1.000 din. Ko voli da knjigu prvo pomiriše, prelista, opipa – to može u Darkvudima, i jedino tamo, jer u drugim knjižarama je nema, niti će je biti.

            A sada, ekskluzivno na blogu, možete pročitati moj predgovor toj knjizi, u kojem se osvrćem na smisao ovog bloga, smisao knjige tekstova sa njega, i naravno, na smisao života uopšte.

Ovaj post ilustrovan je sa nekoliko fotki koje su načinili čitaoci ovog bloga i ove knjige – hvala im!

Čemu sve ovo?

Zašto prisutnost u kibersvetu?

Zašto blog?

Zašto knjiga o blogu?

Odgovor na prvo pitanje čini mi se više nego samopodrazumevajući: smatram da neko ko se u 21. veku bavi bilo čime kreativnim treba da ima neki oblik javnog i, poželjno, dvosmernog, prisustva u matriksu interneta. Sve je to lepo: knjige, časopisi, stripovi, bilo šta štampano na papiru – a ja sam dovoljno mator da sam u svet čitanja i pisanja ušao u vreme kad alternative papiru nije ni bilo, dakle pre kompjutera, interneta, „pametnih“ telefona i ostalih čuda. Tzv. „štampana stvar“ je moja prva ljubav. I nikako zastarela ili ostavljena. I dan-danas volim dodir knjige, njenu prijatnu težinu u rukama, listanje stranica, njihov miris... Ali to ne znači da treba ostati u 19. ili ranom 20. veku, i biti neprisutan u čudesima interneta, a naročito ako voliš neku dozu dvosmerne komunikacije (mada, to je zapravo pleonazam: svaka prava komunikacija mora biti dvosmerna).

Štampani mediji, a naročito knjige, prikladniji su za one koji se zadovoljavaju time da vam nešto saopšte (ili ispripovedaju), pa to i učine: kažu vam šta imaju, i to je to, u okvirima tog medija. Možete vi posle pisati izdavaču, pa ako nabavite adresu, možda i samom autoru – ako je živ – ali to je nešto drugo, u drugom mediju. Časopisi su nešto malo drugačiji; neki od njih imaju rubrike tipa „Pisma čitalaca“, ali čak i tu se radi više o fidbeku (feedback) nego o pravoj komunikaciji, mada i do nje ponekad može da dođe, ako se sam autor oglasi. Internet, međutim, medij je najprikladniji za one koji vole, i čak očekuju, da se upuste u dijalog sa onima koji ih čitaju, gledaju, slušaju.

Pisac knjige je govornik koji dođe pred auditorijum zaklonjen jednosmernim staklom, tako da oni vide njega, a on njih ne; i on izdeklamuje šta ima (tiradu, filozofijadu, panegirik, pljuvačinu, anegdote, viceve, pripovesti manje ili veće dužine...), pokloni se i ode. Možda je bio pred polupraznom, ili skroz praznom dvoranom. Možda je neko gunđao tokom njegovog govora; možda je bilo psovki, preuranjenih izlazaka iz sale, ili aplauza, smeha, oduševljenja, bacanja gaćica i bruseva prema staklu – ali pisac to, dok radi svoj posao, a često ni mnogo kasnije, ne može znati.

Pisac koji se obraća preko interneta je govornik koji izađe na trg, popne se na kutiju, i počne sa nekom svojom kenjažom, koja će možda privući neki narod, a možda i neće. Možda će mu dobacivati, ili će ga ignorisati; može biti glas vapijućeg u pustinji indiferentnosti, ili može biti nadjačan vrevom rulje. Možda će ga gađati trulim paradajzima, psovati, nositi ga na ramenima kao novog mesiju, možda će pokušati da mu šutnu onu kutiju ispod nogu... Sve to spada u moguće nuspojave prilikom komunikacije putem interneta.

Ja sam u životu krenuo sa ambicijama da budem onaj prvi; onaj knjiški. Od svog punoletstva pa nadalje želeo sam da budem pisac i kritičar, da pišem u časopisima i knjigama. Filmske i književne kritike objavljujem u časopisima od 1995. godine (kada sam imao 22 godine), a prvi roman objavio sam 2003. sa svojih 30 godina. Internet aktivno koristim od 1998. ali veoma, veoma dugo, tokom prvih pet godina, nisam imao ama ni najmanju želju ili potrebu da na njemu ikako budem vidljiv: nisam učestvovao na forumima, u usenet i mejl grupama, a još manje sam imao potrebu za svojim sajtom, ili da na tuđima kačim bilo kakve svoje tekstove. Tih prvih godina bio sam izuzetno strastven konzument. Gladno sam gutao sadržaje do kojih u štampanom obliku nikako nisam mogao da dođem: čitao sam i čitao i čitao, sve živo čega sam se dohvatio – horor priče, podatke o voljenim a slabo znanim piscima, prikaze horor filmova koje sam znao samo po čuvenju, razne stvari iz oblasti okultizma i ezoterije, alternativne kulture, subverzije, ludila... Ali nikada i nigde nisam osetio potrebu da ispod pročitanog nešto i napišem, da ostavim komentar, da se upustim u raspravu sa bilo kime, da podelim neku kritiku ili elaboriranu opservaciju ili impresiju. Svoju potrebu za izražavanjem čuvao sam za tekstove namenjene štampanim medijima.

Stvari su počele da se menjaju kada su me neki prijatelji i poznanici krajem 2002. godine pozvali da se pridružim upravo pokrenutom forumu domaćih ljubitelja fantastike „Znak sagite“. Prvo sam oklevao. Opirao se. Čemu to? – pitao sam se. Šta će mi to u životu? Da se raspravljam sa ovdašnjim fanovima SF-a, fantastike i horora? Nisam, do tog trena, bio član nijednog stranog ni domaćeg foruma. Kakve „Krstarice“, kakvi „Bureci“ i šta ti ja znam; šta bih ja i o čemu sa tim normalcima? Ali ovo mesto je okupljalo frikove slične meni, činilo se. Bacio sam pogled na postojeće postove i teme, video neke intrigantne nizove, pa čak i likove/nikove... i – ostatak je istorija. Primio sam se. Navukao se. Usladilo mi se da razmenjujem mišljenja, pošalice, pa i uvrede, sa većinom relevantnih domaćih pisaca i kritičara (i pisaca/kritičara-u-pokušaju), kao i fanova koji nisu imali takvih ambicija, mada, na internetu svako je kritičar...

Tako je rođen „Ghoul“, moj kibersvetski alter-ego: ljuća, oštrija, bespoštednija, morbidnija, provokativnija, svadljivija, socijalno-idiotskija verzija mene.

            Jedan kuriozitet: moja inicijalna namera bila je da mi nik bude „Nyrlathotep“, ali sam odustao shvativši da je reč predugačka, a u to vreme sam pretežno forumašio sa posla, odnosno sa zajedničkog kompjutera u zbornici moje studijske grupe na fakultetu, pa mi se nije sviđala ideja da svaki put iznova moram da se logujem s tako dugačkim imenom. Pored toga, ubrzo sam shvatio da već postoji neki lik sa tim nikom (kasnije smo se upoznali i sprijateljili). Ghoul je, dakle, meni bio rezervno ime, drugi moj izbor. Pre svega, kratka je reč, a osim toga, lepo u sebi sažima moja interesovanja, asocira i na Romera i na Lavkrafta, ali indirektno a ne prvoloptaški; aludira, za upućene; egzotična je, relativno retka, nije otrcana kao, npr. „zombi“, nije previše direktna i jednoznačna kao „Cthulhu“; i lepo zvuči. Kratko, ali jebitačno. Gul. Srećan sam što je splet okolnosti doveo do toga da upravo to bude naziv pod kojim ću steći dubioznu internetsku „slavu“...

            Jeste; vremenom je forumaški narod u meni prepoznao nekoga ko ima određeni stav, ali i znanje, i počeli su konkretno meni da postavljaju pitanja, da traže baš moj sud o nekim filmovima, knjigama, piscima, rediteljima; pozivali su me i prozivali --- stalo im je bilo da znaju baš šta ja mislim o nekome ili nečemu. Laže svako ko vam kaže da mu tako nešto ne imponuje. Naravno da mi je to prijalo, ali ne (samo) zbog ego tripa, nego zbog iskrene radosti koju mi je pružala prilika da nekome na relativno lak način pomognem, da usmerim, da razotkrijem neko delo ili autora, pa i čitave podžanrove i kinematografije (u vreme kada npr. italijanski i azijski horori nisu bili tako lako nabavljivi kao danas). Mnoga su prijateljstva, ljubavi, pa čak i poslovi bili začeti na tom forumu.

            Vremenom, međutim, osetio sam da me forma foruma guši; da sam ga prerastao; da mi se ne sviđa da često ni sam ne umem da pronađem temu, ili tačnu stranicu neke opsežnije teme, gde sam ostavio neki svoj „rivju“, kad bi mi ga neko zatražio, ili kad bih ja poželeo iz nekog razloga da ga se podsetim. Hteo sam više preglednosti, više gula a manje rasplinjavanja i mešanja sa kojekakvim trolovima i neznalicama, manje demokratije, manje mešanja sa raznorodnim niščima i valjanje u forumaškom blatu... I tako je započela kratka i gorka avantura zvana sajt.

            Preleteću brzo preko činjenice da sam tokom 2008. godine „imao“ sajt na adresi www.dejanognjanovic.com jer bilo je to vrlo neprijatno iskustvo. Koštalo me je puno novaca i živaca, a nije mi donelo ono što je trebalo: lako, jasno, konkretno kiber-prisustvo gde će svako moći lako da se upozna sa mojim dotadašnjim radom (u tom trenutku, pored jednog romana, iza sebe sam imao još dve stručne knjige, više eseja i radova, a užurbano se radilo i na magistarskom). Bilo je problema svake vrste, tehničke, ljudske, kakve god hoćete – ili nećete. Zainteresovani korisnici su imali problem da se registruju; da se loguju; nekima se sajt presporo učitavao jer je loše bio uparen sa pojedinim brauzerima; nisu mogli brzo i lako da pristupe sadržajima sajta niti da lako i brzo učestvuju u pridruženom mu forumu; vreme je prolazilo, a administrator je imao preča i unosnija posla nego da rešava te probleme. Ukratko, sajt se, u tom trenutku, pokazao kao debakl u svakom smislu: bacio sam nezanemarljive novce na nešto što mi nije donelo ni deseti deo očekivanog efekta (i tu ne mislim na  finansijski).

            Blog je, baš kao i moj nik, bio drugo rešenje, rezerva, drugi izbor, a ne prvi. Bio sam suzdržan prema njemu kao formi. Smatrao sam ga za privremeno rešenje, dok se zvezde ne poklope nekako drugačije, da mogu ponovo da se bacim na sajt kao, kako sam mislio, krunski oblik internetskog postojanja. A to privremeno rešenje, kao što znate, potrajalo je punih deset godina; knjiga koju držite u rukama materijalni je sažetak tog bloga i proslava njegovog jubileja.

            Što se tiče naziva, nije bilo nikakve sumnje: reč Ghoul morala je biti u njemu, jer u tom trenutku je to zaista postao moj nadimak, naročito među onima koji su me jedino preko kiber-sveta „poznavali“. Koliko se sećam, postojale su samo dve opcije oko kojih sam se lomio: jedna je bila „Ghoul's Southern Death Cult“, koja je trebalo da aludira na moje južnjačko poreklo (barem iz ugla tzv. prestonice) kao i na grupu The Cult (koja ipak ne spada u vrh mojih muzičkih ljubavi, ali sviđao mi se ovaj nekro-naziv), a druga je – naziv za koji sam se bez mnogo premišljanja ipak opredelio, i pod kojim je ostao upamćen: „The Cult of Ghoul“. Kraći, jednostavniji, direktniji, pamtljiviji, i sa jačom, boljom, bliskijom mi aluzijom (na fantomsku knjigu Cultes des Goules / The Cults of Ghouls, koja se javlja u delima Lavkrafta i njegovih sledbenika). Nisam bio srećan što mi je naziv bloga na engleskom, ali njegova prevedena verzija, „Kult gula“, činilo mi se da ne zvuči dovoljno dobro. Plus, predaleko je od izvornika da čak i inicirane smesta asocira na Lavkraftijanu, a čak i reč „gul“ u to vreme nije bila dovoljno zaživela u srpskom da bi naslov bio smesta prepoznatljiv i razumljiv kao „srpska“ reč. Nisam želeo da ljudi, čuvši naziv „Kult gula“ reaguju izbečenih očiju i načuljenih ušiju: „Kult... šta? Kult... čega?“

            Za profilnu fotku bloga odabrao sam isti onaj rendgenski snimak moje lobanje koji se nalazi, kao „Slika autora“, na klapni korice I izdanja mog romana Naživo, a koji je sada i na zadnjoj korici knjige koju držite. Osim što me asocira na moje prvo čedo, ta fotka me takođe podseća, sa pomešanim osećanjima, i na mesto i vreme u kojem je nastala: januar 1999. kada sam, kao vojnik (prisilno nateran u vojsku prethodnog decembra), iz sve snage pokušavao da se te apse oslobodim, pa sam, zbog čestih prehlada i izbivanja po ambulantama, na kraju bio poslat na Banjicu da mi slikaju sinuse. Nažalost, deformacija sinusa koja se tu pokazala nije bila dovoljno velika da bi mi izdejstvovala oslobađanje, pa sam tako, samo par meseci kasnije, završio na Kosovu... ali to je neka druga priča...

            Kao što je i prirodno, nakon pokretanja bloga trebalo je da prođe neko vreme ispipavanja u mraku i neznanju, odnosno neiskustvu na polju blogovanja. Ovo se odnosi na ulaženje u fazon po pitanju tehničkih caka, postovanja, vizuelne i sadržinske organizacije materijala, oblikovanja njegovog vizuelnog identiteta... Prvi postovi bili su vizuelno siromašniji, samo sa po jednom fotkom; tek kasnije sam shvatio da narod traži slike i da treba tekstove, a naročito rivjue, ilustrovati sa što više kadrova iz filma o kome se piše. Isprva sam, na traženje nekih lenjivaca, stavljao i IMDb linkove ispod svakog rivjua, ali brzo sam shvatio da je to nepotrebna gnjavaža za mene, i da svako iole internetski pismen može i mora sam da pronađe tako elementarne informacije o filmovima o kojima pišem. Neću baš da udovoljavam lenčugama, i uopšte onima koji očekuju baš sve servirano na tacni...

            Bio sam neiskusan i po pitanju nekih još važnijih stvari vezanih za blogovanje, pa sam to saznao od onih koji su u tu igru ušli pre mene. Najvažnija lekcija ticala se ritma i načina plasmana tekstova, i njihove dalje promocije. Naime, kao što i sada možete videti ako pogledate u arhivi bloga, u njegovim prvim danima ja sam ga bukvalno zatrpavao tekstovima. Svakog dana kačio sam po 4-5 ili celih 6 novih tekstova jer sam naivno (?) smatrao da je bezveze da ljudima šaljem link ka svom novom blogu, a oni kad tamo odu zateknu, šta: jedan uvodni, i maksimalno samo još jedan tekst? Koješta. Hteo sam da se odmah stvori nekakva kritična masa napisa, različitih tema i profila, kako bi ljudi odmah videli šta se tu može očekivati. Istina je: gde ima, tu se i preliva; a u tom trenutku, početkom 2009. godine, ja sam zaista imao sasvim dovoljno toga napisanog i objavljenog, što u časopisima, što u knjigama, što po forumima, i žurio sam da veći deo toga što pre podelim s novim čitaocima. Otud činjenica da sam u prvoj godini (2009) objavio na blogu ukupno 496 tekstova (to mu dođe nešto oko 1,5 dnevno!), a u drugoj (2010) – 314 tekstova (nešto malo manje od jednog dnevno). Blizu tome bila je i treća godina (2011) sa 293 teksta, itd.

            Kasnije sam tek shvatio da je to glupo i neracionalno trošenje resursa: malo ko ima i vremena i volje da čita tolike tekstove odjednom, a budući da su tako nabacani jedni preko drugih, tj. jedni za drugima, nisu ni bili primećeni kako valja. U to vreme sam apdejte kačio svakog bogovetnog dana, i tek posle nekog vremena shvatio sam da tekstu treba dati vremena da „prodiše“ i „zaživi“ na blogu, da bude koliko-toliko primećen, jer – šta god ja verovao u to vreme – narod ipak ne čuči nestrpljivo na netu sve vreme iščekujući moj novi tekst, ne bi li ga smesta pročitao. Treba vremena da se to zapazi, link na jednom forumu, link na drugom, pa na mojoj fejsbuk strani, pa na stranici posvećenoj blogu... Nažalost, mnogi imaju preča i pametnija posla od toga; mnogi nemaju vremena da to vide odmah, a na blog svrate jednom u nedelju dana, ili možda dvaput, a ako ja za to vreme okačim desetine i desetine tekstova – čemu to? Ko će sve to da iščita?

            Isto kao i ovaj predgovor: tome nigde kraja!

            Da sažmem. Ako sam isprva i bio pomalo elitistički nastrojen, u smislu „Zabole me za narod, ja teram svoje, pa kome se svidi, super, a kome ne, ne mora“, što se ogledalo u posvećenosti knjizi kao glavnom (elitističkom) mediju, a nezainteresovanosti za demokratski dijalog na internetu sa kvalifikovanima i nekvalifikovanima podjednako, vremenom sam razvio dozu dopadanja i prema ovome drugome. Osim titranja ega kroz zapitkivanja na forumima „Hej, Gule, šta misliš o ovome?“ i „Hej, Gule, jesi li gledao/čitao ono? Vredi li?“, verovatno je u tom mom početku igranja i za publiku bio važan i fidbek koji sam, na pomenutom forumu, dobio za moje prvo čedo, Naživo. Naravno, čak i naslov tog romana je ironičan, jer govori o liku koji teži što bliskijem suočavanju sa Užasom kroz posredovanje (film, TV, štampa, dokumentarni i porno filmovi), a ja sam, sledeći svoju maksimu „Zabole me za narod“ taj roman namerno, planski, „bacio“ niz vodu dok nisam čak ni bio u zemlji: izašao je iz štampe dok sam bio u SAD, i nije imao nikakvu promociju, ni tada, ni mesecima potom, a ni kad sam se naredne godine vratio kući. Dobro, nije to čak ni bilo toliko „Zabole me za narod“ koliko pomalo nadobudni stav: „Neću ja da ga guram, da ga objašnjavam, da ga bilo kome naturam: ako roman nešto valja, neka se sam izbori za svoje mesto pod književnim suncem.“ Ali, s druge strane, moram priznati da mi je prijalo čitati na forumima reakcije čitalaca, potpunih neznanaca, na moje delo – čak i u ređim slučajevima kad se nije radilo o oduševljenima ili barem pretežno zadovoljnima. I ne samo čitati njihove reči, nego i dodavati im svoje; diskutovati sa njima... Ne naživo, nego u kiber-svetu, ipak je došlo do nekakve komunikacije, pa sa nekima, i zbližavanja.

            Blog je, posle toga, postao moj način da budem u dodiru sa ljudima koje zanima to što radim, da se ne uzvisim suviše u kuli od slonovače („ozbiljno izdavaštvo“, „stručni časopisi“, „akademske titule“ itsl). Podsećam: blog sam pokrenuo kao postdiplomac koji je privodio kraju mučnu, mobingom opterećenu izradu magistarskog o Pou dok je radio kao asistent na fakultetu; danas, deset godina kasnije, ja sam nezaposleni doktor nauka koji frilensuje (piše, prevodi, uređuje... sa Biroa, odnosno od kuće). Blog je, tako, postao i jedna vrsta mog javnog dnevnika – ili, tačnije, dnevnika onih stvari koje su za javnost – ali se na njemu nalaze i tragovi ne samo mojih javnih delatnosti (predavanja, putovanja, gostovanja, tribine i promocije, nova izdanja, knjige, članci...) nego i privatnih zbitija, od gubitka posla krajem 2009. do gubitka majke krajem 2018. Ko je tome sklon, može i prateći blog, hronološki, od prvih njegovih postova pa do najnovijih, da prati moje sazrevanje (if any), ili barem starenje; ali nisam ja taj koji treba da ukazuje na to kakve su promene vidljive, u kom pravcu, i da li nabolje ili nagore. To mi vi recite.

            U svakom slučaju, kao što ja to uvek ponekad volim da kažem, ja nisam bloger, nego pisac koji, eto, pored ostalog, ima i blog. Bloger je neko kome je blog sve i sva: ako ne jedini, a ono glavni način komunikacije sa spoljašnjim svetom; primarno mesto na kojem se za njega/nju čulo, ako uopšte negde jeste. Ja to nisam. Imao sam izgrađeno ime i prezime, posvećenicima znano i pre pokretanja bloga, imao sam i pre 2009. godine neku skromnu reputaciju zahvaljujući knjigama Naživo (2003), Faustovski ekran (2006) i U brdima, horori (2007) i desetinama prikaza, članaka i eseja u popularnim i književnim časopisima, a blog je tome samo dodao još jednu dimenziju. Ni tzv. titule – prvo magistarska, a zatim i doktorska – nisu me odvratile od blogovanja, niti sam blog „prerastao“ knjigama i drugim delima izašlim nakon pokretanja bloga. Uostalom, meni blog nije ni bio „odskočna daska“ ka nečem „višem“, jer to „više“ radio sam i pre bloga, i paralelno s blogom. I dokle god osećam da se imam kome preko njega obratiti, odnosno da je broj takvih po mojoj proceni dovoljno velik da opravdava vreme i trud uložene u održavanje bloga, njega će i dalje biti. 

            Dobro, sve je to lepo, ali čemu knjiga? Zar blog nije dovoljan?

            Nekome drugome blog bi možda bio dovoljan, ali meni očigledno nije. Čini mi se da je deset godina kontinuiranog, aktivnog postojanja ovog bloga vredno da se nekako ovekoveči, a kako bolje nego – knjigom sa izborom najboljih tekstova? Šta ako sutra ovaj blog obriše neki Guglov (ili Gulov) hir, ili sajber teroristi, ili hakeri, ili moji neprijatelji (nameless assholes!), ili velika magnetna oluja sa Sunca pobriše sadržaje svih naših kompjutera? Šta onda? Ova knjiga, ovaj odštampani papir, svedočiće crno na belo o postojanju ovog bloga, kao neka vrsta vremenske kapsule, za pokolenja budućih troglodita!

            Osim toga, ovaj debeli tom poslužiće da barem malo olakšam svoju savest svaki put kad pomislim „Eh, kolike knjige sam mogao napisati sa ovim vremenom i trudom uloženim u blog!“ Pa eto, barem jednu sam napisao, pišući ovaj blog.

            Mada, zapravo, napisao sam najmanje dve.

            Što me dovodi do poslednjeg pitanja – izbora tekstova za ovo izdanje.

            Elem, birajući tekstove shvatio sam da jedna njihova kategorija neće moći adekvatno da bude predstavljena u ovoj knjizi, zato što je preobimna a skoro uniformno predobra da bi se od nje otkidali samo neki parčići, a neki drugi, jednako dobri, izostavljali, pa ću zato od toga uraditi zasebnu knjigu. Radi se o mojim tekstovima o tzv. domaćim filmovima. Kako da u Kult Gula stavim ono ogromno, detaljno objašnjenje Srpskog filma a da ne uvrstim i Porno bandu? Kako da metnem samo Zonu Mrtvih a zaobiđem Mamulu i Rift? I zar da preskočim tako sočne i zabavne tekstove o Paradi, Travelatoru i Klipu? Da mi Ničije dete bude siroče? Da ne pohvalim Južni vetar, i ne bavim se Kraljem Petrom? Itd. A da stavim sve njih, u knjigu za koju sam zacrtao da ne sme biti obimnija od 500 strana – činili bi skoro njenu polovinu, što bi stvorilo preveliki disbalans i netačnu sliku o temama bloga. Zato – očekujte uskoro knjigu Život i smrt srpskog filma, u kojoj će biti objedinjeni moji napisi o domaćim filmovima iz 21. veka. Da ne bi bilo preklapanja, tekstovi na ovu temu ne nalaze se i u ovoj knjizi koju držite u rukama.

            Prilikom izbora tekstova trudio sam se da odaberem što raznolikije napise, iz svih bitnijih kategorija, kako bi i oni koji nikada nisu čitali blog a ova knjiga im pala u šake, imali prilično jasnu sliku o temama, sadržaju, pristupu, etitjudu, intonaciji i drugim odlikama. Ukratko, hteo sam da to budu reprezentativni tekstovi u svakom smislu, da na najbolji mogući način predstavljaju ovaj blog i to čime se on bavi – a što, suprotno popularnom (pa stoga površnom) mišljenju, nije samo horor. Koliko sam u tome uspeo, istorija će da sudi; vrlo je moguće da sam se ogrešio o neki svoj tekst (kad ih na blogu ima preko 2.200, to je maltene neizbežno!) ali u načelu, sad kad pogledam sadržaj, čini mi se da sam, koliko je to moguće, pokrio sve ono najbitnije i najbolje.

            Naravno da se neke stvari gube već samim menjanjem medija: kao prvo, u knjizi je nemoguće reprodukovati linkove, koji na tekstovima u blogu vode ka drugim mojim tekstovima, ili ka ostatku kiber-sveta. Kao drugo, na blogu se trudim da mi tekstovi budu sočni i slikoviti, a dodatno oslikani sa što više fotki – u knjizi bi to bilo i vizuelno previše napadno, a i pojelo bi dragocen prostor namenjen pre svega za originalni tekst. Žrtva toga, pored ostalog, jeste i odsustvo iz knjige jednog, po meni, vrlo značajnog aspekta bloga, a to su ekskluzivni „slikoviti putopisi“ sa raznih „gotskih“ lokacija širom Srbije, regiona i sveta: stare crkve, groblja, zamkovi, tvrđave, ruševine, svetilišta, manastiri... Glavna vrednost tih postova sastoji se u fotkama, koje ne bi mogle da budu adekvatno prenesene u knjizi a da ne izgube od svoje detaljnosti, i da ne „pojedu“ dragoceni prostor, i naruše formalno jedinstvo knjige pretvarajući neki njen deo u slikovnicu.

            Ima i drugih vrednih stvari na blogu koje iz očiglednih razloga ne mogu biti zastupljene u ovoj knjizi, a tiču se stvari nevezanih za mene i moje stvaralaštvo. Koliko god ovaj blog služio da, pored ostalog, promoviše moj rad, uvek sam se trudio da na njemu predstavljam i druge kvalitetne umetnike, ne samo kroz prikaze njihovih dela, nego i kroz intervjue sa njima, ali i kroz prenošenje njihovih dela (ako su crtači, slikari, ilustratori...), prenošenje njihovih čitavih tekstova (Aca Radivojević, Bogdan Tirnanić, Bob Živković, Žika Pesnik...), zatim kroz sekciju „Arhiva“ gde sam povremeno kačio svoje sačuvane isečke članaka iz novina, na razne blogu-zanimljive teme (okultizam, ezoterija, kritike horor filmova iz starih časopisa...).  

            Zatim: serijal mojih osvrta na „1001 film koji morate videti pre smrti“ bio je veoma popularan i stalno sam dobijao zapitkivanja – „Kad će sledeći nastavak?“ Avaj, taj serijal još nisam stigao da dovršim, a ionako je predug da se stavlja u knjigu ucelo; nosio sam se mišlju da načinim izbor dužih tekstova iz njega, ali sam odustao jer ionako nije pokriveno sve, fali mu poslednjih nekoliko decenija (od kraja 1980-ih naovamo). Onda: veoma popularna bila je i podkategorija „Gugl kreteni“. Pomislio sam da za knjigu načinim „Best of“ izbor iz te orgije imbecilnosti, ali shvatio sam da ih ima previše vulgarnih i da bi to gurnulo sve u pravcu pornografije i tako nekog neukusa kojem nije baš mesto unutar korica ove slavljeničke knjige...

Poslednje, ali nikako najmanje važno. Ovaj blog je inicijalno bio začet s idejom da bude multijuzerski, odnosno da još neki saradnici povremeno objavljuju ponešto na njemu. Tako je i bilo, u početku: i u prvoj godini ili dve, na blogu ste mogli naći i napise Ratka Radunovića, Miloša Cvetkovića, Aleksandra Janjića, Nikole Popevića, Marijana Cvetanovića. Neki od njih su kasnije prestali da pišu za Kult Gula zbog drugih obaveza, neki su pokrenuli svoje blogove i sajtove, a u svakom slučaju, na njihove tekstove ja nemam pravo, i bilo bi bez veze da i njih ovde stavljam, iako to, naglašavam, nema veze sa njihovim (ne)kvalitetom; naprotiv, bilo je tu odličnih napisa, i eno ih i dalje na blogu, ali šteta je što nisu nastavili da ih tu objavljuju.

Pored toga, pomenuću da sam jedno vreme radio i na svom blogu na engleskom jeziku, The Temple of Ghoul. Potreba za njim nametnula se pre svega iz želje da komuniciram i sa inostranim čitaocima, a pored ostalog i zahvaljujući činjenici da sam imao na lageru mnoštvo tekstova već objavljivanih na drugim američkim i engleskim sajtovima, kao što su Kung Fu Cult Cinema, Unrated Cinema, Beyond Hollywood, Twitch, Quiet Earth, itd. Pored toga, nakon velikog internacionalnog proboja sa Subverzivnom Srbijom 2010. godine (vidi izveštaj i u ovoj knjizi!), činilo se vrednim i valjanim imati jedno mesto gde bih zainteresovanim strejndžerima ponudio neke podatke, prikaze i intervjue vezane za srpski horor. Ipak, vremenom sam shvatio da mi vođenje čak dva bloga, uz sve druge spisateljske obaveze, uzima previše vremena, da nemam dovoljno volje ni energije za to, i na kraju sam, posle 5-6 godina, ostavio Hram a posvetio se samo Kultu... Ipak svakim danom ne postajem nimalo mlađi, a tolike mi knjige ostadoše nenapisane...

Na kraju: da li očekivati dalji život bloga? Novu knjigu? Drugih deset godina? Eh, ko to može znati. Zavisiće to i od fidbeka na ovu knjigu, i od njenog daljeg života, i od drugih faktora.

Što kaže naš narod, „Da smo živi i zdravi...“