CRKNI, ĆALE (aka Why Don't You Just Die!, 2019)

*** 

(3+)

Veoma prijatno iznenađenje – iz bratske Rusije! Sasvim netipičan za ono što otuda očekujemo, jer ako nas uopšte nešto otuda dotakne, to su neke umetnosti, drame, festivalski filmovi (LEVIJATAN, TEŠKO JE BITI BOG itsl) a ne žanrovski, zabavni filmovi. 

A zahvaljujući Grosman festivalu, eto, pogledah nešto drugačije i neočekivano. Otprilike u isto vreme je, na Fantaziji u Montrealu, dobio jednu od glavnih nagrada (za najbolji debi-film)...

Ovaj film, čiji originalni naslov zapravo glasi CRKNI, ĆALE (Папа, сдохни), je bizarni, pankerski bezobrazni spoj Tarantina, ranog Bojla i (avaj, pokojnog) Balabanova, mladalački besan i rediteljski neverovatno nadahnut, vickast, duhovit (da! ruski film, a duhovit!), veoma krvav, dražesno morbidan i sa originalnim idejama za šok i zgražavanje! Dakle, i gegovi i geg refleks rade punom parom. Ima najmanje jedna baš-baš gadna, dosad neviđena scena, u kupatilu...

ne, to nije ova!

A još se 90% ovoga dešava u jednom stanu, sa samo par nekih skromnih extra lokacija izvan – dakle, nizak budžet, ali visoka kreativnost.

Pa zašto ovako nešto ne nastane u Srbiji? Večita kuknjava (NEMA PARA!) ovde ne pali! Ovakav film mnogo ne košta. Pravi razlog je taj što u Srbiji vladaju i niski budžeti i niska kreativnost. Zato što ovde niko nema etitjud. Iliti muda. 

Niko od srpskih reditelja nije mlad i besan, nego svi snimaju filmove da ih puštaju svojim babama i majkama. „Vidi, mama, kako NE montiram!“ Da se dopadnu i Dudi Lakić i deda Vlaji i prosečnom srpskom bioskopdžiji...

Uh, ne vucite me za jezik! Nazad na ovo simpatično zlodelce. Zaplet, ukratko: cura ubedi momka da joj ubije ćaleta jer je ovaj, navodno, sexualno zlostavljao i život joj upropastio. A ćale je pajkanska drmatoriks mrcina. I ne da se umlatiti tako lako.

A obilje preokreta otkrije da tu ima i neka ukradena lova, da je cura možda malo kreativno tretirala stanje stvari, upletu se tu još neki likovi, i naše naivno momče ima mnogo svoje krvi da propljuje (ali i tuđe da prolije) pre nego što, možda, umakne iz tog stana...

Film je nepredvidiv jer, u svojoj vizuelnoj i narativnoj hiperstilizovanosti, nije ograničen dosadnim slovenskim plauzibilnostima i „realizmom“ – razmahan, često bliži vrlo crnohumornom crtiću nego igranom filmu, nikad ne možete znati šta je sledeće i s koje strane dolazi.

Dobro, u retrospektu baš i ne toliko, ALI, dok traje, zahvaljujući vanrednoj dinamici, ne daje vam mnogo vremena da razmišljate. To je sve vanredno pitko i zabavno ispripovedano da to stvarno nema nikakve veze sa uobičajenim Srbo-Ruskim pripovedanjem koje ću ja ovde kopirajtovati pod nazivom „Slovenska Antiteza“ (c) Ghoul Inc.

Šta je „Slovenska Antiteza“ pitate sada vi? Pa ono, dal je snijeg, dal su labudovi, nit je snijeg, nit su labudovi nego prođe sat vremena tamte-vamte zamajavanja dok vam kažem šta je! Te „drugovi, ovako ćemo“, te „drugovi, onako ćemo“... Idi, bre! Ovo ovde je samo čista Teza!

Ali, pored sve te pitkosti i zajebancije i obilja duha, CRKNI, ĆALE ima još najmanje dva kvaliteta: prvo, ovo nije bezdušni gajričijevski galimatijas plot tvistova i krvoprolića bez reda i smisla, nego storija koja ima etitjud u kojem se predivno seciraju dva glavna autoriteta Rusije: Patrijarhat (oličen u tatku viđenom za utepavanje, i to kako je on portretisan) i Vlast (oličena u pajkanima).

Vlast se ne vidi samo u pomenutom tatku, nego i u njegovim kolegama i podređenima, koji svi zajedno oličavaju jedno duboko korumpirano društvo u kojem je, kao i u srpskom, danas, zaludno od policije očekivati zaštitu. 

Mnogo je verovatnije da budeš prebijen, izjeban ili prosto prepušten sebi (ako si srećan) nego da ti ovi, ovakvi, nešto pomognu ili te od Zla zaštite. Jer, em sa Zlom oni šuruju (krimosi su im najbolji drugari), em Zlo i sami po sebi jesu...

Pored toga, ispod sve te krvi i sadizma i mučenja i gnjusoba kuca jedno nežno srce, što se sluti tokom celog filma (kroz lik glavnog momka, zavedenog naivčine-dobričine), a što se jezgrovito, explicitno vidi u poslednjem kadru i poslednjoj replici filma koja nije neki bezveznjački pančlajn za cerekanje prostote pred odjavnu špicu, nego sama srž filma, poenta, naravoučenije, ali tako lepo i skoro detinje naivno sažeta da je to neodoljivo, kao neki lep grafit koji vidite negde i kažete: DA! TO JE TO!

Film je režirao Kiril Sokolov, mladoliko momče od kojih 30 godina (od toga je već 8 u braku!) s kojim sam se upoznao na Grosmanu i slatko ispričao o savremenoj ruskoj, a i šire kinematografiji.

društvo - i sliku - pravio Miki Lakobrija

Bistar mladi čovek kojem prognoziram svetlu budućnost, naročito ako je potraži van Rusije; mada, uz malo mudrosti, možda može ovako nešto da nastavi i u Rusiji? Svoj sledeći film opisao mi je kao vrlo sumanuti road-movie u kojem moćna baba i njeni henčmeni jurcaju za otetim joj unukom... Zvuči odlično. Bring it ON!