izabrana dela

izabrana dela

среда, 14. август 2019.

X - The eXploited (2019)



***(*)
4-

            Najbolji film koji videh u ovoj godini, i sasvim siguran kandidat za samcit vrh moje ovogodišnje liste, pogledao sam na Grossmann festivalu pre mesec dana. Presrećan sam što sam bio u prilici da ga vidim na velikom platnu jer – ovo je Film za Bioskop.
          Nominalno, to je (politički) krimi-triler o seriji „samoubistava“ ili „nesrećnih slučajeva“ (baba se obesila; lik sebi pucao u slepoočnicu; drugome pas odgrizao grkljan...) u prestonici Mađarske.
Pajkanske glavešine prezauzete su obuzdavanjem antivladinih demonstracija na ulicama koje im traju već danima – i to za ozbiljno, a ne ko ove svilene, pristojne, fine, srpske.
Samo jedna žena (samohrana majka koja nema pare za stanarinu i rve se sa buntovnom tinejdž-ćerkom), inspektorka prebačena na kancelarijske poslove jer pati od paničnog poremećaja (nakon muževljevog samoubistva), posumnja da su ovi slučajevi povezani, i da uopšte nisu to što izgleda, nego – ubistva.
Ali, šta zapravo povezuje te kako-izgleda-zločine? I kakve veze s time ima samoubistvo njenog muža, i još poneke stvari iz davne ali ne i mrtve prošlosti? To vam, naravno, neću reći jer ovo je odličan film i ne želim da ga spojlujem.
Površno gledano, mogli biste pomisliti da se radi tek o još jednoj evropskoj aproprijaciji nordijske škole krimića – možda sa dvije žlice tucane mađarske paprike radi lokalnog ukusa, ali u suštini, o epigonskom žanrovskom delu za utucavanje slobodnog vremena.
Hej, jeste li primetili moju četvorku gore? Mislite da ja to olako dajem, nekakvim bozama i limunadama za ubijanje vremena domaćicama posle skuvanog ručka? Mislim, prija limunada na ovu žegu, ne sporim, ali ovaj film je mnogo više od finog krimi-triler osveženja.
Ovaj film ima nešto više na pameti od toga da vam pruži pametan whodunnit, i izveden je s umećem koje daleko nadvisuje pristojnu ali neupečatljivu zanatsko-odradečku egzekuciju koja odlikuje većinu tih masovno štancovanih trilera.
Zločini se dešavaju u jednom napadno naopačkom svetu – što se od samog početka signalizira na doslovan, ali vizuelno pregenijalan i prelep način: slow motion snimci preleta dronova iznad Budimpešte obrnuti su naopačke i pretvoreni u božanstvenu, zlokobno preteće-prelepu poeziju u kojoj ima i nečeg nalik SF-u...
Ovim nadasve jednostavnim postupkom postignuto je mnogo. Sa malim rečeno je, ili signalizirano, sve. Ovo je svet naopak, nestabilan, derealizovan, apstrahovan, predapokaliptički, izvrnut naglavce.
Taj ambijent je, naravno, dodatno i sasvim dosledno profilisan: i policija i vlast/političari prikazani su sa retko viđenom, da ne kažem pankerskom odvratnošću, a film sa velikom pronicljivošću prikazuje kako „toksični maskulinizam“ korodira ne „samo“ žene (kao da je to samo!), 

nego sa njima i društvo u celini – ta toksičnost nagriza i tasove vage boginje Pravde, izjeda humanost i smisao Društva kao takvog, dakle od toga stradaju i muškarci, i svi...
U tako nagriženom, korodiranom društvu zločini koje naša policajka istražuje nisu intruzija nereda u inače sređenom društvu tamo neke Norveške il' Švedske, gde će po 'apšenju il' zaginuću raskrinkanog ubice na kraju filma sve da se vrati u mirni i divni status quo nordijske idile.
Ne, ovo je korumpirani sistem koji sa ubicama saučestvuje i proizvodi ih (a film pokazuje i kako – u kontinuitetu sa nekadašnjim mađarskim udbašima i sličnim, još tajnijim i zakulisnijim službama i udruženjima) umesto da ih hapsi – ako nekoga hapsi, to je omladina na ulicama, to su pankeri, to su bundžije protiv Zla, a ne zlikovci s kojima glavešine šuruju i saučestvuju.
Otud sveprisutna atmosfera na granici horora; ne u doslovnom žanrovskom smislu, nema ovde ni munja ni gromova ni jezive izmaglice. Horor je u skoro opipljivom osećaju toliko snažne dominacije sveprožimajućeg Zla da se postavlja pitanje smisla borbe protiv njega – tačnije, protiv njegovih minornih, lokalnih ispoljavanja. 
Pa šta i ako nađu jednog ubicu, ako reše jedan slučaj – kad je čitav ambijent poremećen Zlom, kad je „slučaj“ povezan sa samom srži čitavog poretka?

Zbog toga sam gledajući ovaj mađarski krimić imao snažan osećaj prepoznavanja; nikako eskapizam, ništa žvaka za mozak, ne bežanje u neki drugi svet – nego sve vreme kao da posmatram ovu trulu i beznadežnu Srbiju, i pitanja s kojima se suočavam svaki dan, gledajući vesti ili ne gledajući ih.

A sve je to izvedeno sa tipičnim mađarskim anderstejtmentom, bez prećerivanja, naizgled 'ladno, polagano, bez melodrame – kao da uzmete jedan vruć komad prezačinjene korejske genijalnosti kakav je MEMORIES OF MURDER, a onda ga o'ladite, i servirate ladnog, i vidite da je to, ako ne bolje, a ono jednako dobro, na drugačiji način.

Ali čak ni to nije najveći kvalitet ovog filma: to što jeste o nečemu, i to o nečemu aktuelnom i prepoznatljivom i suštinski bitnom, a univerzalnom, i što to artikuliše i sa pameću i sa (zauzdanom ali prisutnom) strašću i sa talentom.

Nije ni to što su likovi živi, sočni, upečatljivi, prijemčivi, ubedljivi, što su njihovi dijalozi i ponašanje prirodni i ubedljivi, što „kupujete“ sve to bez ostatka (OK, uz blagi izuzetak glavne junakinje, ali tu dobra gluma poprilično to izdiže iznad deža vija)...

Ono gde je mene ovaj ponajviše od svega „kupio“, i to već od prvog minuta, imao me je na „Helou!“, jeste njegova spektakularno vrhunska režija: ovo je toliko maestralno režiran film da (SPOJLER!) ja stvarno ne vidim kome bih drugome dao Zlatnog Gula dogodine nego majstoru koji potpisuje ovaj film – Karolji Uj Mesarošu (Károly Ujj Mészáros)!

Oni koji duže prate ovaj blog, a i moja pisanija drugde, znaju da ja uopšte nisam od onih „jooooj, kako montira!“ frikova; živo me zabole za nečije stilističke egzibicije ako iza njih ne stoji nekakva lična vizija ili poenta s kojom mogu da simpatišem, odnosno ako vladanje zanatom nije u službi pripovedanja i građenja relevantnog sveta. Mislim da je nepotrebno napominjati o kojoj vrsti „zanata“ se ovde radi.

Ja, prosto, ne pamtim kada sam poslednji put gledao narativno i vizuelno komplikovan film koji je ovoliko savršeno pod totalnom kontrolom reditelja: tako precizno kadriranje i montiranje, tako besprekoran smisao za ritam, za opušteno-a-sigurno pripovedanje, za korišćenje slike umesto preteranog brbljanja...

Takvo vladanje prostorom, tako bravurozno građenje ambijenta i na mikro i na makro planu, takav, prosto, world-building korišćenjem svih aspekata jezika filma, takvo vladanje formom uz istovremeno sasvim sigurno bavljenje sadržinom... 
To se stvarno retko viđa u današnja sve aljkavija i traljavija vremena, kad je svako sa svojim mobilnim telefonom postao „reditelj“, da je moj užitak u ovom filmu – nevezano za priču, zaplet, likove, teme i ideje – bio nešto sasvim visceralno, čulno, pred- i iza-razumsko...

Stvarno sam bio u ozbiljnom iskušenju da uskliknem „Jaooo, kako režira!!!“ – a kad je krenula odjavna špica, prvi sam, glasno, zapljeskao i tako započeo aplauz reditelju.

Srećan sam što sam kasnije bio u prilici i da ga upoznam i popričam s njim – već to drugo veče donelo je hajlajt festivala, za mene, i dugo ću pamtiti tu olujnu noć kad se nebo pocepalo nad Ljutomerom, ali Karolj i ja smo, zajedno s okupljenima ispod cerade lokalne birtije, dok su gromovi pucali, munje sevale i snažni naleti kiše pljuštali sa svih strana, slatko porazgovarali, i o ovom filmu, a i o projektima koje sprema (uglavnom naginju SF-u, ali vrlo originalnom, filipKdikovskom, sa Mađar-arty ugođajem)...
Karolji Uj Mesaroš i Ghoul; špricer usred potopa


Šteta što je Karolj morao da otputuje već sutradan, pa se nismo više družili do kraja festivala, ali tih par sati razgovora te večeri bili su vanredno prijatni (treba li uopšte da naglašavam da se radi o veoma pametnom čoveku?) – i sad ću morati ponovo da pogledam njegov prethodni, kojim je debitovao, LIZA THE FOX FAIRY.

Lizu sam gledao na jednom ranijem Grosmanu, ali mi je to bilo daleko od oduševljenja, dao sam mu 2+/3- jer mi je delovao, tada, kao jedan respektabilan komad bizarno-simpatične ekscentričnosti, lep za oko ali uninvolving, kao neka opičena stilska vežba... Sad ću morati da proverim da li mi je tada nešto promaklo, da li mu nisam prišao kako treba... jer ovaj X - The eXploited je stvarno prva liga, tako nešto ne nastaje slučajno.
Koliko vidim, ovaj film trenutno nije dostupan organima piratskog gonjenja, ali upamtite naslov, pa kad/ako ga zapazite na nekom ovdašnjem festivalu (baš me čudi da nije bio na Paliću! možda neko vidi ovaj moj rivju pa ga dovede na Autorski?) ili gde god, zgrabite šansu da ga overite!

8 коментара:

  1. Uh, ovakvi "noari" leže mađarskom podneblju, onako hladno i sterilno, kao i sam narod. Samo tri stvari cenim u mađarskoj kinematografiji: Gustav(us) crtać, Strangled i po koji mađarski pornić. Prosvetlite me ima li šta još vredno kod Mađara.

    ОдговориИзбриши
  2. Ovaj film je bio dostupan na torentima. Davno sam ga gledao. I drago mi je što sam ga gledao pre tvog rivjua jer bih se žestoko razočarao da je bilo obrnuto. Neću previše komentarisati jer nema svrhe. Fotografija je stvarno baš odlična, i odličan je muzički skor, i stvarno dobro uklopljen sa slikama. Ima nešto gotovo cyberpunk u svemu tome. Film nije dosadan, ali ne mogu reći ni da me nešto posebno uzbudilo niti emotivno dotaklo. Ali na žalost scenario je jako loš i nategnut i mene je na momente bilo blam što to gledam. Ne znam koliko neko treba biti naivan da sve to proguta. Pored loše priče tu je i jako loše izvedena društvena kritika, izvedena bez ikakve suptilnosti i osećaja za meru. Ima tu i dramske neuverljivosti a ima i umetničarenja poput tih snimaka obrnute Budimpešte koji iskaču svakih 15 minuta filma, da nas stanlno iznova podsete kako je svet sjeban,i to lepo izgleda ali meni nije genijalno nego više amaterski i smešno. Uprkos svemu ovaj neuspeli mađarski pokušaj spoja žanra i art filma nije loš, ako se sve uzme u obzir. U ovoj suši gde smo preplavljeni lošim filmovima, ovaj film je čak i blago natprosečan. Mlaka trojka ili tri minus, tako nešto...

    ОдговориИзбриши
  3. "Ne znam koliko neko treba biti naivan da sve to proguta" = bar na to je odgovor očigledan: OVOLIKO kao ja!

    ОдговориИзбриши
  4. Manje da dojiš flašu po festivalima, Gule,deliš četvorke nekim trojkama.

    ОдговориИзбриши
  5. eno, IN FABRIC sam gledo skroz trezan, pa mu to nije pomoglo!

    ОдговориИзбриши
  6. IN FABRIC sam gledo skroz trezan

    to kazu svi koji prolaze kroz Delirijum Tremens - 'trezan sam'

    Man of Valley, ja se s radoscu secam opusa Istvana Saboa - dela poput MEFISTO - a sto se Madjari tice, vec njihov tatarski jezik je toliko odbojan da iz toga tesko moze da izadje umetnost u pravom smislu reci; to je slucaj I sa Holandjanima, sa njihovim idiotskim vojvodjanskim dijalektom od nemackog, od cijih PREPEVANIH AMERICKIH MJUZIKALA coveku se dize kosa na glavi

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da li bi bilo moguće snimiti noar na jugu Srbije,u Šopluku,neki Šopluk Noar?Ja mislim da bi moglo i da bi radilo za sve pare.

      Избриши
    2. Unknown dobra je ideja za SUPAK NOAR, u fazonu Stevana Sremca, gde neke seljacine nose noar kostime I ponasaju se kao da su u nekom sofisticiranom Tvin Piksu, ali iz dijaloga vidis da tu I dalje praziluk viri iz guzicu.

      Избриши