Kaza: ARHE & LAJLA

Izdavač: Stalker, Beograd

Prevod: Dragan Milojević

Dizajn: Ivica Stevanović

Broj strana: 120

Boja: kolor

Format: 210 x 297

Povez: tvrdi

Štampa: Publikum

Cena: 2.950,00 din. (puna)

--- 2.360,00 din. (na akciji, kod izdavača, do 10. februara)

 

Šta kaže izdavač?

Od začetka magazina Metal irlan, 1975. godine, Kaza (autorski pseudonim francuskog strip-autora Filipa Kazomajua) prepoznao je u njemu svetionik koji će obeležiti njegovu epohu. Hram kontrakulture u kom će moći da razvija svoje ideje iz oblasti naučne fantastike, ali i da dozvoli sebi lirizam, simbolička tumačenja, poetske ilustracije, duboku kontemplaciju… i da se vrati arhetipovima.

Ova knjiga je integralno izdanje koje predstavlja Kazina najistaknutija dela iz osamdesetih. Reč je o dve zbirke kratkih naučnofantastičnih priča, prvobitno objavljivanih u legendarnom strip-magazinu, koji se tematski kreću u zonama ekstrema – od karikaturalnih, anegdotalnih i lascivnih eskapada do egzistencijalističkih minijatura. Bez obzira na dijapazon stvaralačkih postupaka koji vešto varira od priče do priče, autor u njima, u duhu epohe, traga za prapočelom, svrhom i ishodištem, zazivajući Erosa, Hronosa i Tanatosa.

 

Detalji, zavir, narudžbina, ovde:

https://stalker.rs/prodavnica/zona/arhe-lajla/

 

 

Šta kaže Ghoul?

 

S najvećim uživanjem sam pročitao ovaj strip album – ako je „pročitati“ uopšte pravi izraz. Ali, s druge strane, ovo nije ispravno ni „progutati“ – proguta se neki Boneli, recimo, gde vas vozi priča, šta će dalje biti, cepaj stranu za stranom, Zagora jedu mravi, dal će preživeti, kako će se spasiti itsl. Kaza se ne „guta“ (iako mu ime zvuči kao da je iz stiha „to kaza pa ga smaza“) – Kaza se gustira. S guštom. Kao vrhunski specijalitet, a ne fast fud.

Znate onaj stari vic, koji sam više puta ponovio na ovom blogu: „Šta radi Mađarica između dva Slovenca?“ „Smeta!“

E, pa, moje načelo, glede stripova, glasi: „Šta radi tekst u stripu?“ „Smeta!“

Dobro, ja to malo preterujem da bih naglasio poentu, ali zaista, ako bismo stripove grubo podelili na one u kojima dominira vizuelno, s minimumom texta (Korben, Minjola, Bizli, Mebijus), i na one razbrbljane, u kojima sam izgubljen na „Hello!“ kad vidim ogromne oblake gustog teksta s grdnim celomudrenim monolozima i dijalozima i filozofijadama (školski primer toga: PREACHER), moja preferencija je jasna i nedvosmislena: SLIKU MI DAJ u vizuelnom mediju, a reči mi prosipaj u romanu ili priči! Ne volim blebetanje čak ni kad je strašno pametno i vickasto, tamo gde mu nije mesto (u vizuelnom medijumu).

Kaza mi sve slikom kaza! Dobro, ne shvatite ovo prebukvalno: ima u ovom albumu, posle 2-3 epizode čiste od ijednog slova, i nešto teksta (i to vrlo vrednog pažnje!), ali slike, ah te slike… Divota!

Kaza potiče iz tog razularenog perioda 1970-ih i 1980-ih kada su dotadašnje višedecenijske stege nad svekolikom komercijalnom umetnošću, pa tako i stripom, popustile po pitanju prikazivanja golotinje, erotizma i nasilja, i kad su ti trendovi, u SF-u naročito, dodatno bili pod uplivom psihodelije koja se u pop-kulturu ubrizgala još 1960-ih, ali je punu plimu i poplavu donela u 1970-im.

Prosto je neverovatno da je neko kao Kaza toliko dugo bio nedostupan na ovim ex-Yu prostorima, jer sad kad ga vidimo ovako u bloku, u komadu, u čak dva krupna komada spojena u jedan album, koji čine dva poduža stripa i nekoliko kraćih, on se ukazuje kao gradivni blok tog fundamentalnog poglavlja istorije fantastičnog stripa.

To je vreme kada je stečena sloboda da se, s jedne strane, slobodnije mogu prikazivati sise, guze, i poneki stidljivi penis (u Francuskoj!), ali i krvoproliće, komadanje tela i razne telesne mutacije, pipci, creva i gnusobe; a s druge strane, da se experimentiše s naracijom tako da se ona ili svodi na golu sliku, s minimumom texta (a ponegde i bez ijednog slovca), ili da se akcija umnogome zamenjuje kontemplacijom, čak prilično smelim filozofijadama (smelim i samim sobom, jer do tada je važilo: "Šta će filozofija u stripu?", ali smelim i dodatno, svojim konkretnim uobličenjem, „ko razume, shvatiće“ opskurantizmom i misticizmom).

Kaza mi se u tom kontextu ukaza kao umetnik u čijem se radu susreću, prožimaju i sapostoje (ali i anticipiraju, uticajem svojim najavljuju) najraznorodniji vizuelni umetnici tog, i blisko za njim sledećeg vremena: i zato on mestimično asocira i na dalekog prethodnika, Maksa Ernsta, ali i Virdžila Finlija, i na savremenike i kolege Mebijusa i Jodorovskog (mislim na vizuelnost filmova potonjeg, kako nastalih tako i nesuđenih, ali i na tematsku preokupaciju sexom i mistikom i krajnjim životnim i kosmičkim pitanjima), i na Gigera, ali se u njemu sad otkriva uzor i nekih domaćih umjetnika, npr. Boba Živkovića, čije su SF ilustracije iz 1980-ih i 1990-ih nesumnjivo, očigledno bile nadahnute Kazom.

I mada je ovo sve žanrovski pre svega SF, svakom širokoumnom ljubitelju horora prijaće i snažne naznake Lavkraftijane, npr. u kosmicizmu multi-eonske pripovesti ARHE koja skače kroz vekove i milenijume kao apstraktnija, meditativnija varijanta „Senke iz drugog vremena“, ali ima oživljenih senki HPL-a i u valjanju u kalu telesnosti i gnjecavih mutacija koje asocira na „Dagona“ i „Insmut“, u AKSOLOTLU; a tu je i skoro eksplicitna varijacija na Klarka Eštona Smita i njegovo žaboliko božanstvo Tsatogvu u finalnoj priči ovde, ŽABA (koja, istovremeno, podseća i na Lavkraftovu venerijansku SF horor priču „U zidinama Eriksa“).

 

Tu su, takođe, i vizuelno i tematski slobodne adaptacije mitova o Luciferu (PROKLETI) i o Lilit (LAJLA), koji su u korenu svekolike fantastike, i svetle i mračne i hororične, izvedene sažeto, duboko i vizuelno explozivno. Kaza se igra svime time, ali sa znanjem i umećem istinskog umetnika koji ima nešto na pameti i ne stidi se povremene pretencioznosti, sa onom samouverenošću i slobodom razuzdanosti tipičnijom za 1970-te i 1980-te nego za današnjicu. Njegova nadobudnost je uglavnom utemeljena i opravdana sumanuto ambicioznim pričama, koje su tim više zadivljujuće što su genijalno koncizne: šta on sabije u 10 strana, ili manje, nekima bi trebalo bar 100, a da opet ostanu plitki, i još ugnjave. Ne i Kaza.  

Tamo gde se susreću mistika, erotika, fantastika i Raj za oči, čeka vas Kaza.

Prema tome, ne bih dalje gomilao reči; ako vam ove koje napisah nisu dovoljne, i ako slike kojima ih ilustrujem ne govore rečito po sebi, stvarno ne bih imao šta dalje da dodam.

Osim ovog post-skriptuma.

 

P.S. STALKEROV 4. ROĐENDAN!

Kažu iz Stalkera: „Ulazimo u petu godinu, sa maštom sve razuzdanijom, kako i dolikuje tom uzrastu. Sa takvim delovanjem postaje očito da smo došli do godine raspleta, one koja će u mnogome odlučiti buduću sudbinu i dalji kurs Stalkera. Stoga, dugujemo vam veliku zahvalnost na tome što ste svojom podrškom učinili da ovakav izdavač i u oblačnim danima opstaje. U skladu sa svim pomenutim, na sajt smo postavili veći deo ovogodišnjeg programa.

Kao što je već rečeno, očekujte neočekivano, čuda se katkad dosađuju.

https://stalker.rs/najave/

Uz ove najave nagoveštavamo i da su još bar dva naslova blizu realizacije i da ćemo ih dodati među najave kada se ugovori potpišu.

Rođendansko slavlje prati i akcijska prodaja koja će trajati do 10. 2. 2025.

Po povlašćenim cenama sa 20-30% popusta putem našeg web shopa možete kupiti sve naslove koje imamo na stanju.

Posebno naglašavamo da je u našem e-dućanu CC poštarina za sve kupovine preko 1.999 dinara i dalje besplatna.

https://stalker.rs/prodavnica/

Dobro nam došli na slavlje! 

P.P.S. U najavama (na gornjem linku) ja naročito ističem apsolutno veselje koje bi vam morala prouzročiti činjenica da Stalker ove godine NAJZAD objavljuje na srpskom LONE SLOANE integral mog mega-omiljenog Filipa Drijea, čiju sam vam NOĆ (takođe by Stalker), već hvalio OVDE.

Ja, kao fanatični obožavalac Drijea, naročito sam radostan što će Stalker objaviti INTEGRALNOG Sloana – dakle, svih 9 albuma (u dva velika toma). Naravno da sam pre nekoliko godina nabavio američko izdanje – ali njega čini samo trećina ovoga, odnosno 3 albuma, a to nešto šlajfuje i koči i pitanje da li će i kada izaći ostatak. 

E, zato ćemo ovu raskošnu divotu imati mi, na srpskom, pre Amera i dobrog dela sveta.

I zbog toga, nek nam je živ i zdrav i plodan Stalker još mnogaja ljeta!

Horor podkast: Ghoul u Muzeju paranormalnog i u Kući scenarija

 

Na današnji Sveti Dan, podeliću sa vama dva nedavno obavljena razgovora sa mnom. Ujedno ću vam skrenuti pažnju na mesta gde možete naći još mnogo drugih, srodnih, zanimljivih razgovora s pametnim i vrednim ljudima.

 

1) RAZGOVORI U KUĆI SCENARIJA 

- FILM I KNJIŽEVNOST

 

Narodna Biblioteka „Dr Dušan Radić“ u Vrnjačkoj Banji imao veoma aktivan kulturni program, i veoma bogat deo biblioteke posvećen filmskoj literaturi: delom zato što se u V. Banji već decenijama odigrava Festival filmskog scenarija, a delom zato što u njoj, tome posvećen, radi ažurni, odlično informisani Srđan Čeperković.

Jedna od njegovih aktivnosti je i serijal „Film i književnost“, nastao u sklopu programske celine „Razgovori u Kući scenarija“.

Kroz intervjue sa našim najznačajnijim piscima, književnim kritičarima, izdavačima, rediteljima, scenaristima, montažerima, istoričarima i teoretičarima filma, profesorima univerziteta, razmatraju se brojna aktuelna pitanja vezana za scenaristiku, preispituju međusobne veze filma i književnosti i daje sveobuhvatni uvid u ove dve važne oblasti umetničkog ispoljavanja.

U najnovijoj, petoj sezoni snimljeno je 15 emisija sa raznim vrednim gostima, od kojih vam ja posebno preporučujem ove:

Zoran Paunović, akademik, univerzitetski profesor, esejista i prevodilac;

Miroljub Stojanović, književni i filmski kritičar, urednik izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije;

Saša Radojević, filmski reditelj, scenarista i kritičar, zamenik glavnog i odgovornog urednika u Redakciji dramskog i domaćeg serijskog programa Radio televizije Srbije;

Vladan Matijević, književnik,

dr Dejan Ognjanović, književnik, književni i filmski kritičar, urednik, prevodilac i esejista;

Mladen Đorđević, reditelj i scenarista,

Petar Janjatović, muzički novinar, rok kritičar i enciklopedista;

Danilo Milošev Wostok, strip autor.

 

Emisije su dostupne na Jutjub kanalu vrnjačke biblioteke. Autor i voditelj je Srđan Čeperković, dok režiju potpisuje Miroslav Stašić.

 

Sve ove razgovore, i one iz prethodne četiri sezone, možete naći na sajtu biblioteke i tamo ih strimovati, ako odete OVDE:

https://www.vrnjackabiblioteka.org.rs/aktuelno/riznica/razgovori-u-kuci-scenarija

 

Evo najave mog gostovanja (trajanje 28 min):

 

Gost 78. epizode serijala „Film i književnost“ u sklopu programske celine „Razgovori u Kući scenarija“ Narodne biblioteke „Dr Dušan Radić“ je dr Dejan Ognjanović, književnik, književni i filmski kritičar, urednik, prevodilac i esejista, autor bloga The Cult of Ghoul. Razgovor o romanima „Zadušnice“ i „Prokletije“ dr Dejana Ognjanovića, predstavljanje zbirke priča „Divlja kapela“ našeg gosta, Ognjanovićev uređivački rad na tri jedinstvene edicije izdavačke kuće „Orfelin“ koje na otkrivalački i inovativni način afirmišu horor književnost, učešće Ognjanovića na 48. Simpozijumu Festivala filmskog scenarija „Krimići u regionalnoj kinematografiji: Pavao Pavličić kao paradigma“, zašto se Ognjanovićeva dela uglavnom ne nalaze u knjižarskoj distribuciji i kako do njih možete doći, omiljeni filmovi dr Ognjanovića rađeni po književnim delima… neke su od tema kojih se dotičemo.

 

            Na sajtu je to OVDE:

https://www.vrnjackabiblioteka.org.rs/aktuelno/riznica/razgovori-u-kuci-scenarija/1892-film-i-knjizevnost-dejan-ognjanovic

 

A ako više volite Jutjub, ima svega ovoga i tamo, tj. ovde:

https://www.youtube.com/watch?v=qmVtkyB9joA

 

            Znači, odite tamo zbog mene, a ostanite zbog obilja ljudi koji zaista imaju šta vredno da kažu a g. Čeperković itekako zna šta da ih pita.

 

            2) RAZGOVOR U MUZEJU PARANORMALNOG

            Kao što možda znate, u Lominoj br. 14 nalazi se već duže od godinu dana MUZEJ PARANORMALNOG, jedan simpatičan kutak gde sam već održao dve govorancije, jednu o NEKRONOMIKONU a drugu o DEMONOLOGIJI NA FILMU. I biće toga još.

            Odnedavno su oni pokrenuli PARANORMALNI PODKAST, pa su me pozvali da i tu ponešto prozborim.

            Bio sam gost 4. izdanja: u ranijima se govorilo o Hipnozi, Vešticama i o Tarotu. Overite i njih ako vas ta tematika zanima.

            Ja sam, naravno, govorio o hororu, svom stvaralaštvu, LEPTIRICI, itd. (trajanje 28 min).

            Ovaj podkast, snimljen u njihovim atmosferičnim prostorijama, možete pogledati OVDE: https://www.youtube.com/watch?v=HW2fQQZ_ocU

            Uzgred vas podsećam da moje knjige možete kupiti u ovom muzeju, pa eto dodatnog razloga da tamo svratite.

William Burroughs's QUEER (2024)

***(*)

3+

 QUEER je režirao Luka Gvadanjino, po romanu PEŠKO Vilijama Barouza.

Kao što znate, GOLI RUČAK je meni jedna od dve najomiljenije knjige u životu –tron deli s Kafkinim ZAMKOM. Snažno volem i druge vintage Barouzove knjige s barem rudimentarnim prividima epizodične naracije (NOVA EXPRES i WILD BOYS), dok sam nasmrt smoren cut-up experimentima tipa THE TICKET THAT EXPLODED. Zabavni su i noviji, WESTERN LANDS, THE PLACE OF DEAD ROADS i CITIES OF THE RED NIGHT, mada ništa ne može da priđe GOLOM RUČKU.

Barouzovi uslovno govoreći realistički, ispovedni, snažno-autobiografski romani, PEŠKO i DŽANKI, znatno su manje moja šolja čaja, iz sličnih razloga iz kojih me ni Keruak, ni Henri Miler ni Bukovski ni Selbi ne dotiču. Ipak, overio sam uredno i ta dva, da ispoštujem Bila, još davnašnjih dana, pa sam zato s umerenim očekivanjima dočekao i sada ovu Gvadanjinovu ekranizaciju PEŠKA.

Ukratko, to je prilično verno duhu i slovu te knjige, i moglo bi se reći da je ovo zapravo bliskija, a u nekom smislu i bolja adaptacija Barouza nego što je to bila Kronenbergova reimaginacija GOLOG RUČKA. Iako se ima šta voleti i poštovati kod Kronija, tu ipak ima vrlo malo esencije Barouza: premalo sexa, premalo šoka i provokacije, premalo humora i satire, premalo metafizike; s druge strane, mnogo je to fino, uglađeno, čisto, onako školski, odlikaški, za učiteljicu, za ugledne festivale, da može da pogleda i baba i tetka, i žiri, i Duda Lakić, da se niko mnogo tu ne šlogira. Sve na finjaka. 

Jbg, nije to Barouz kakvog ja znam i volim, panker pre panka, uličar, probisvet, ubica, cinik, crnohumorni stend-ap komičar... Plus, mnogo su mi bili fejk ta scenografija i kostimi u „Golom“ ručku, pa i poneki efekti, a vala i glumci. Piter Veler je suviše na fletlajnu, neuzbuđen, nenapaljen, nezastrašen time što viđa i priviđa. Suv intelekt, a vrlo malo visceralnosti. Ne verujem mu ni da je peško ni da je drogoš, a jedva nešto malo da je pisac. Isto tako i većini ovih oko njega.

Gvadanjino, istina, uzima daleko manje slojevit roman (fragmentarno romanče bez pravog kraja, na jedva sto strana), ali zato iz njega izvlači poprilično, i dostojno može da stane rame uz rame sa knjigom. Da li je i nadrasta? Srpski rečeno, da li je QUEER film bolji od romana? U ponečemu jeste, u suštini nije.

Pre svega, angažovanje Danijela Krejga (ex-Džejmsa Bonda!) da igra Barouza, tj. njegovu fikcijsku ekstrapoluciju, Vilijama Lija, pokazalo se kao dodir genija. Bio sam sumnjičav prema tome kad je prvi put najavljeno, jer mi je njegova faca suviše maskulina, četvrtasta, široka, s jakom vilicom, dok je Barouzova bila više nekako uska, mršava, ufitiljena; i uopšte mi je Krejg delovao suviše mužjačina da bi igrao peđera, pa ko će u to poverovati, ajte molim vas!

Međutoa! Krejg je DELIVEROVAO! 110%! Ne da je ubedljivo (i hrabro) razbio svoju mačo personu, nego ga je IZEO! Ako ne dobije Oskara za ovo, onda je svaka pravda umrla na ovome svetu. APDEJT: Ne da ga neće dobiti, nego nije ni nominovan! Pa dobro, šta radi taj famozni, navodni „gej lobi“ koji hara Holivudom?! Ima li neki Republikosrpskanac da mi objasni ovu misteriju?

I da nacrtam: nije Krejg zaslužio Oskara zato što je ubedljivo odigrao peška, iako to inače nije (jer to viđamo svake godine, na Oskarima a i šire); pa ni zato što uspeva da u mnogim scenama jezivo zaliči na Bila po pojavi (što nije za bacanje, ali je manje bitno jer ipak nije ovo nadmetanje u impersonaciji), nego iznad svega zato što vanredno smelo i umešno uranja u jedan duboko grešan, ranjiv, labilan, slabićki, višestruko problematičan lik i oživljava ga (i nenametljivo brani) u svim njegovim slojevitostima i senovitim nijansama.

U vreme kad su u današnjoj svetskoj (ili bar zapadnjačkoj) kinematografiji sve mesnate i sočne uloge rezervisane za žene, a muški glumci nemaju šta da rade sem da igraju zlikovce i zločince, sudeći po ovome izgleda da ostaje još jedino kvir film pa da se vidi, kao ovde, intrigantan muški lik koji je ipak pozitivac, a ne klovn-manijak ili toxični muž/momak; i KVIR nam daje jednu prilično produbljenu i saosećajnu studiju izgubljene, muške psihe u lutanju i traženju.

Vidimo ovde izuzetan portret jednog čoveka stalno urađenog, što drogom (čije se pripremanje i ubrizgavanje u venu prikazuje u jednoj moćnoj jednokadarskoj sceni), što alkoholom u koji se on utapa i iznutra preparira u toj znojavoj mexičkoj vrućini, što glađu za sexom, koja je, naravno, zapravo glad za bliskošću i ljubavlju koji mu najviše fale (što je jasno sve vreme, a vrlo se pametno i moćno poentira u poslednjoj sceni).

Scene sexa su explicitnije nego npr. u CALL ME BY YOUR NAME, ali ni blizu onome što senzacionalistički klikbejt mediji sugerišu: dramski su opravdane, i u njima se Li ogoljava, kao i mi svi u tom kontextu, naravno, samo što tada, uglavnom, nema publike ili kamere da to posmatra sa strane. Vidimo ga tad kao grozničavo žudnog blizine i spajanja s drugim, ali i kao nekoga oslabljenog tom potrebom, koja ga stavlja u podređen položaj (kao i svakog tražioca, prosjaka, juzera ljubavi).

U tom kontextu je odličan i Dru Šarki kao Alerton, momak u kojeg se Li zacopa, a koji je neodređen, hladnjikav, frustrirajuće nedefinisan po tome šta zapravo hoće, i da li uopšte hoće, i zašto hoće, i dokle će da hoće… I kad mu puši, i kad ga drka, i kad ga prima u bulju, on nije sasvim tu. I u tome je sav pakao za Lija, koji ga hoće celog, a ovaj po principu „sucking one cock doesn’t make you gay“ nije siguran čak ni da li jeste peško ili samo hoće da pogleda.

Kao takav, polu-involviran, on zapravo drži u vlasti Lija, koji je sav u tom odnosu, da ne kažem vezi, jer to je prejak termin, i otud kod mladunca i doza homme fatale sadizma. I naravno da jedna toliko asimetrična veza ne može da opstane, niti da bude ispunjujuća, bar ne zadugo.

Uzgred, teško da je slučajno, ali je svakako pametno to što je za tu ulogu izabran baš Šarki, koji tako zalizan, i s cvikerima, izgleda kao pljunuti mladi Barouz. Lijeva opsesija njime, implicira se, možda je potraga za mlađom (čistijom? neiskvarenijom?) verzijom sebe, a težnja za spajanjem s njim možda je nalik onome kad u THE FLY Goldblum, već dobrano nakazan i gnjio, hoće da se spoji u jedno telo sa ženom i detetom, kako bi povećao % ljudskosti u sebi, kako bi, iz svoje perspektive, postao čistiji, ljudskiji.

To je potraga za svojim odrazom, za ogledalom – otud upravo ta scena ulaska u ogledalo u filmu, iz Koktoovog ORFEJA, kad lik ulazi u ogledalo, a Li i Alerton to gledaju u bioskopu, i još Li pruža „ektoplazmatičnu“ ruku ka momku, milujući ga. Kako kasnije kaže: „Teško je nekog drugog ubediti da je zapravo deo tebe.“ Ova fantazmagorija jedan je od korena zablude ljubavi.

Li se baca u potragua za ajahuaskom (aka yage, izgovara se jahe; u vrlo lošem i nepotpisanom prvom srpskom prevodu iz 1998: jejdž; sad vidim da ima i neki iz 2012, nadam se da je bolji). To je predmet zadnje trećine filma, smeštene u džunglu – a samo površnom gledaocu delovaće to kao niotkuda i niđe veze skakanje u drugi film (iz urbane žungle u onu bukvalnu, zelenu). A zapravo je njegova fascinacija telepatijom (deljenje uma s drugim) i totalnim spajanjem, makar u viziji, ali i telesno, koliko god se to fiziološki može, samo produžetak te njegove užasne samoće i hladnoće koju je osećao, i koje ni piće ni droga ni neobavezni sex nisu mogli dovoljno da rasprše i zagreju, bar ne zadugo.

Film PEŠKO je izvanredno stilizovan, u duhu tehnikolor filmova pedesetih, ali deluje i filmskije i ubedljivije i življe od one suve i beživotne scenografije u Kronijevom podgrejanom RUČKU, fotografija je zaista nešto božanstveno i ovo je eye candy kakav se retko viđa. Što se tiče upotrebe savremene muzike (NIRVANA itd) za film iz perioda 1950-ih, nisam naročiti fan toga, ali nije mi ni škripalo onoliko koliko sam mislio da će.

Elementarno poznavanje Barouzove biografije poželjno je da biste pohvatali neke migove, ali i krupnije aluzije. Recimo, kod Luke je prelomni momenat Bilovog života – upucavanje svoje žene u glavu, u igri „Vilijama Tela“ – bolje i smislenije izveden nego kod Kronija, i sa boljom nijansom značenja i kontexta. I – sa više emocije koju scena nosi. Kod Kronija je i to bilo nekako suvo, fletlajn, bezosećajno, intelektualizovano, s manjim impaktom nego što je ovde.

Istina, očekivao sam i više melodrame i emocije, mada ne znam zašto, jer u romanu ih nema skoro nimalo: to je jedan faktualistički ispovedni text – „evo, ovako je to bilo, i to mu je to“ – u kojem mačo pripovedač, kao kod Hemingveja, tek između redova daje nagovestiti svoju osećajnost.

Sad, postoje dva glavna pristupa ovom filmu: za Barouz-virdžine i za Barouz-inicirane. Ovi prvi, koji nisu čitali knjigu, uživaće u lepim slikama, muzici, odličnoj glumi, zanimljivoj drami, i hvaliće ga na sva usta, nesvesni da film donosi i poprilično iskrivljenje knjige. Ovi drugi biće toga svesni, ali zavisi kako će kome to da legne, tj. kome će mnogo da smeta, a ko će da zažmuri na jedno oko i (kao ja) prihvati da je knjiga – knjiga, za razliku od filma koji je – film.

U čemu je mogući problem?

Roman je fundamentalno neemotivan: Li, iz prvog lica, opisuje svoj cinično-amoralni odnos prema zavođenju momaka u Mexiku, a jednom kad se zacopa u Alertona, iako opsednut njime, i dalje je dovoljno lucidan da zdravorazumski vidi da taj dečko nije za njega, da ih malo toga spaja sem gole požude, s Lijeve strane, koja nije skoro nimalo uzvraćena. I u tom smislu je zanimljiv, i originalan, pa i potresan na neki način, u tome što je ovo vrlo neromantičan ljubavni roman. Lišen je sentimentalnosti skoro potpuno, lišen iluzija i zavaravanja i fantazija bez kojih, inače, ljubavi ne može biti. Ja ne znam za drugi roman koji ima ovakav pristup temi ljubavi, bila ona kvir ili hetero – istina, nije baš da sam ih mnogo takvih čito, a ne bih ni ovaj da ga nije piso Barouz.

Film, međutim, izneverava srž romana time što ipak ubacuje mnogo više emocije i zaluđivanja i opsena i samozavaravanja, a skoro fatalno greši kad zamuti lik Alertona i njegovog odnosa prema Liju. U knjizi se on od početka do kraja ponaša u rasponu od „hladno“ do „mlako“ (at best) prema Liju; u filmu on deluje znatno prijemčiviji, orniji, mada na nedosledan i neuhvatljiv način. Recimo, u knjizi je njihov prvi sex krajnje mehanički i kratak čin koji se okonča posle par pasusa; u filmu je od toga napravljen čitav set-pis u koji je Luka projektovao mnogo više svog mejl gejza i Sharksploatacije nego što mu predložak, ali i priča koju kao da priča, pružaju. U knjizi Li uradi šta uradi ovome, nabrzinu, i kraj. U filmu Alerton, iako ničim izazvan, uzvrati snažno, i tu se stvori privid reciprociteta koji zapravo nije utemeljen u liku i odnosu.

Još jedna fundamentalna promena: na posteru filma vidite tu golu nogu koja se prevaljuje preko nečije (Lijeve). To je zasnovano na stvarnoj sceni u filmu, kad Li drhti od svoje groznice odvikavanja (od droge), i kuka kako mu je hladno, i zamoli ovoga da ga primi u svoj krevet, što ovaj učini, i onda, kao gest čiste nežnosti, svojom nogom ga „mazi“, odosno greje. U knjizi ga ovaj mrzovoljno primi u krevet, ali ga NE mazi niti učini išta saosećajno i toplo. A ovaj gest vidimo repliciran i na samom kraju filma, u predsmrtnoj viziji matorog Bila… gde mu Luka nameće prisećanje nečega što se nije desilo.

Da nacrtam: moja zamerka ovome nije „Buhuhu, promenili su knjigu! Tamo piše drukčije!“ Da je prikaz ljubavi verno prenet iz knjige na film, dobili bismo nešto hladno i uninvolving kao MY OWN PRIVATE IDAHO (bar ga ja kao takav pamtim, mada ga istina nisam ponovio od premijere pre 30 godina). A to se slabo prodaje. Šta se dobro prodaje? SENTIMENT! I zato mu ga Luka daje po šećeru, šećerlemi i liciderskom srcu u ovom zaslađenom PEŠKU koji, što je najgore, ostaje –kao i njegova SUSPIRIJA- negde na pola puta.

Dakle, ako se već hteo napustiti hladni flatline faktualizam, i ubaciti emocije, bilo je potencijala da ovde bude više gorko-slatke melodrame, odnosno impakta te nesuđene klimave veze, da se naglasi ta ukleta ne-ljubav, ali Luka ni tu ne ide do kraja, nego pravi jedan bizaran spoj sentimenta i anderstejtmenta, koji je na kraju krajeva ne baš mlak, to bi bilo prestrogo, ali nekako jedva topao, a mogao je biti vreo.

No, to samo ja gunđam jer vidim šta je tu moglo; ko knjigu nije čitao, neće mu faliti njeno obilje brutalnog humora, njeno nimalo zaslađeno prikazivanje te mexikanske gologuzije, iracionalnog kriminala, amoralnih karikaturalnih likova i uopšte đubreta i smrda pometenih pod šareni tepih ove visoke i uglađene produkcije gde čak i ta rupčaga od kafane gde se ovi najčešće nalaze deluje kao vrlo toplo, lepo, fensi mesto gde biste i vi poželeli da izađete i popijete koju.

Pomenute zamerke na stranu, ovo je ipak vrlo dobar film, vredan pažnje, drugačiji je po mnogo toga, a knjigu ponegde i pametno nadograđuje: npr. u njoj Li i Alerton nabrzinu odu u džunglu, tamo ne nađu "jahe", a taj fejl se ne razradi dovoljno čak ni da proizvede neki negativni impakt, prosto se to prekine, i usledi rupa, elipsa, i jedan bizarno ravan i zbrkan ćorak od epiloga. Ako ništa drugo, Luka razvije tu epizodu u džungli praveći od nje seriju memorabilnih scena, a ima i nekih narko-vizija i snova i čuda koji prilaze blizu nadrealizmu i hororu (hej, ipak je ovo od reditelja nove SUSPIRIJE!), uključujući jednu splatter / body horror scenu tamo gde je baš nisam očekivao, i jedan body-melt nalik Yuzninom SOCIETY, samo sa CGI efektima, i bez horor konotacija – čak naprotiv.

I tako sad imamo Barouzov prekratak, frustrirajuće epizodičan i eliptičan roman, sa čestim bleskovima genija u prve 4/5, i sa izluđujuće ravnim i praznim krajem; a uz njega imamo i film, koji te perlice niže u linearnu ogrlicu pripovedački konvencionalniju, ali i više zadovoljavajuću, uključujući i kulminaciju (zadnja četvrtina filma) i završnu, prilično dirljivu scenu, mada taj kraj nije baš u Barouzovom duhu, barem ne u duhu te knjige, ali donekle i jeste u duhu njegovih kasnijih pisanija, a pre svega poslednje njegove, KNJIGE SNOVA, koja se bukvalno završava ovim rečima: „Love? What is It? Most natural painkiller what there is.“