THE WAILING (El Llanto, 2024)

 

Nedavno sam vam kazao da sam napravio dugu pauzu posvećenu pisanju Knjige, pa zbog toga u 6 meseci nisam pogledao ni 6 filmova. Ali pratio sam šta se zbiva, arhivirao, čuvao, i kad sam najzad mogao – bacio se na njih, po redu prioriteta koji mi je moj njuh sugerisao. I, bingo! Prva dva koja sam pogledao bila su oba odlična: o japanskom BEST WISHES TO ALL (2023) sam već napisao koju, a sad evo i osvrta na onaj bolji. Bar meni.

            Dakle, ovaj THE WAILING *nije* onaj korejski THE WAILING koji sam vam odavno hvalio a onda i kudio ovde.

            Ovaj THE WAILING *nije* rimejk onog THE WAILINGa.

            Ovaj THE WAILING je špansko-argentinsko-francuska horor drama. I svoj naslov zaslužuje daleko bolje i smislenije od korejskog. Svejedno, nije im mudro što nisu našli neki drugi naslov, koji neće potencijalne gledaoce dovoditi u zabludu i zbrku…

            O čemu se ovde radi? Mlada i vrlo ljupka Španjolka otkrije da njeni roditelji to nisu, da je bila usvojena, a da je njena prava majka nedavno umrla, i to ubrzo nakon što je odslužila 20 godina u zatvoru, zbog ubistva. U Argentini! Ona počne da istražuje svoju pravu majku, ali u to se ubaci i misterija jedne jezivo brutalističke stambene zgrade koja, izgleda, postoji i u Španiji i u Argentini, a iz koje ona, i samo ona, čuje to žensko lelekanje, jaukanje i cmizdrenje iz naslova.

            A onda počne da na video snimcima viđa jezivog matorca koji izgleda kao dirty old man i istovremeno kao podgrejani mrtvac.

            A onda taj duh-mrtvac, tokom njenog video-četa s dečkom, koji studira u Australiji, ovome nesrećniku dođe s leđa i razbuca mu lubanju, na njene oči, tj. ekranu.

            A onda ona, s dve drugarice, reši da ode u onu jezivu zgradurinu odakle se čuje lelekanje… I tu se nešto jezivo izdešava…

            A ONDA – idemo 20 godina ranije, iz Španije pravo u Argentinu, 1998. Novi ambijent, nova likinja. Božanstveno prelepa studentkinja filma (uz to lezbejka) postane opsednuta drugom devojkom koju slučajno spazi iz busa na ulici, i počne da je prati i tajno snima svojim kamkorderom…

            I tu krene deo filma u kojem i reditelj i gledaoci kao da zaborave da su u horor filmu. Realno, objektivno, taj deo se mogao komprimovati, skratiti za bar 15-ak minuta. Nema pravog razloga da traje toliko. ALI, s druge strane, ako to znači da ćemo duže posmatrati ovu lepoticu, ko to tamo oće da seče i izbacuje ovo?!

            Uglavnom, kad se reditelj seti da je ovo što pravi neki kao horor, onda se na video snimku te uhođene ukaže isti onaj gadni sablasni starkelja, koji se vrzma oko nje, nesluteće. I stalkerka-snimateljka reši da joj se približi… I onda bude šta bude…

            Žan Lukac Glodar je, za života, govorio (na francuskom): „Sve što ti treba za dobar film jeste jedna cura, jedna pura i dva pandura.“ Ne, ovde mora doć’ cenzura: to je iz drugog filma. Glodar je, zapravo, parlao: „Sve što ti treba za dobar film jeste jedna cura i jedan pištolj.“

            Glodar, naravno, nema pojma, jer kako ovaj film pokazuje, sve što ti treba za dobar film jeste jedna cura i jedan zli duh. Ali, po principu „the more the merrier“, još bolje je kad, kao u ovom VEJLINGU, imaš TRI DOBRE CURE i jednog zloduha.

            Ovo je film koji božanstveno spaja muški šovinizam i – feminizam. Ovo prvo, jer nam daje priliku da jednim zaista skoptofiličnim mejl gejzom zurimo u ove tri prelepe, megafotogenične, ekspresivne mlade žene, a ovo drugo kroz činjenicu da to nisu neke starletice i fufice kao iz američkih filmova, nego žene omoćene, oduhovljene, snažne; čak i kad grcaju i leleču (ponekad), one imaju i kičmu, i muda (metaforička) da odu mečki na rupu, u falusni neboder gde caruje falocentrično muško dirty old man Zlo…

            Moram da naglasim par stvari ovde: prvo, rekoh već gore, ovo je HOROR DRAMA. Ponekad DRAMA toliko zadominira da zaboravite da gledate horor. To je delom zato što reditelj ima (i) druge stvari na pameti, a delom – da vas zamaje, hipnotiše, zavede, a onda – PLJAS! Ja inače retko citiram druge rivjuere, ali sad moram, jer jedan je za ovaj film lepo i tačno reko: „creeps along at a snails pace then slaps you in the face like a crazed madman.“

            Neki među vama (većina?) možda će biti mestimično ugnjavljeni, naročito ako očekujete KONJURING vrstu duh-filma, sa gimicima, klišeima i džamp-skerovima debelo namazanim tokom celog filma. Ja nisam osetio skoro nimalo od tog „ritma puža“, jer mi je priča bila sve vreme zanimljiva, jer su me likovi zanimali, jer su me lepe slike i lepa lica zanimala, ali eto, kažem, robovi holivudizovanog narativa mogu biti frustrirani gorepomenutim. A i dolepomenutim.

            Naime, sad ću reći BLAGI SPOJLER – ne šta će da bude na kraju, nego šta NEĆE da bude.

            Prostački rečeno, ovaj film ima otvoren kraj. Maltene nijedno konvencionalno pitanje ne dobije odgovor: ni ko je jezivi čiča, ni šta oće, ni što se navrzo baš na te žene, ni kakve veze ima s onom zgradom, ni otkud ista zgrada u Španiji i Argentini, ni živi li još neko u toj zgradi (jer ne vidimo baš nikoga, čak ni kad po hodnicima i po jednom stanu krene neko žešće vrištanje i treskanje).

            Vidim na netu i među Imdb juzerima da je mnogima to smetalo. I razumem ih, donekle. Meni nije smetalo skoro nimalo. Bi, u nekom drugom, slabijem, praznijem filmu. U nekom filmu koji je zasnovan na plotu. Ali ovo nije zaista plot-based film. Ovo je više film slike, ugođaja, metafore, sugestije. To bi moralo da vam bude jasno već na samom početku, jer u film ulazimo s podužom scenom bez dijaloga – samo slika i buka i mjuz – disko đuskanja strobova đipanja opijanja i drogiranja mladeži a među omladinom je i ta devojka za koju će se kasnije ispostaviti da je majka ove cure iz prvog segmenta filma.

        Nekima će smetati sama činjenica što je ovo film čiji je zaplet napadno metaforičan, a nije bukvalan. Oni zahtevaju ODGOVORE! „Dva sata me maješ, i onda – cap: odjavna špica!“ Mega-frust!

            Okej, osetio sam ga i ja, ali samo zato što je film najzad opet počeo da ubrzava, da deliveruje stravu i užas i levo i desno, a onda potom uveo i ČETVRTU LEPOJKU – i taman kad, kao Lederfejs, zavapite: „Odakle više izviru ovolke?!“ – a ono, cvrc, „kraj“, nema više. Da ima više, rado bih gledo još, mada realno – dotad sve što treba da se shvati, jasno je, i bilo bi samo ponavljanje. Naracija nije organizovana muški, linearno, falusno, ka klimaksu, nego po principu kružnice i spirale… Znači, ovo je film kojim dominira ženski princip. A to znači da na kraju, onako tipično ženski, neće da vam kaže u čemu je problem, nego: „Znaš ti šta je problem. Ne znaš, a? Mene pitaš? Upitaj, bolje, sebe!“

            Nekima neće smetati metaforičnost po sebi, nego SADRŽAJ te metafore, njen simplicizam, njena jednostavnost i neukorenjenost u konkretnost, njena uopštenost: jer, da vam spojlujem do kraja, ako želite – ovo je film o zlu patrijarhata, o toksičnoj muškosti koja truje naročito one žene koje prkosno dignu glavu, usprave kičmu, teraju nešto svoje, a ne uobičajeno majka-domaćica-kuvarica-kućna pomoćnica. Ali ovo, fala kurcu, nije Braća Darden dokur-realizam, anatomija društvenih procesa i socijalnih faktora koji dovode do ženske opresije, nego je jedan slobodni, atmosferični, za oko prelepi, slobodni, hororični objektivni korelat jednog stanja i situacije u čije se socijalne korene ne zalazi, nego se vidi kao maltene univerzalno i vovjekivjekovno Zlo.

            Verujte mi da ovo sve zvuči gore nego što film zapravo jeste: i feminista i šovinista u meni su uživali, ALI ne mogu vam dovoljno naglasiti koliko je hororista u meni uživao, jer ovaj baja, reditelj, kad reši da uplaši, da naježi, da šokira, on jebe kevu! I zato uskliknimo s ljubavlju svim svecima da ovaj Pedro Martín-Calero – koji je dosad radio neke spotove i/ili kratke filmove, a ovo mu je dugački debi – nastavi da snima dugometražne igrane i HOROROIDNE filmove, jer mu efektna strava i užas idu kao malo kome danas. Ima tokom celog filma čitav niz uspelih jezivih detalja, kratkih creepy scena, i poneki šok, šljas, tras – ali sve je to ništa prema završnih 15-ak minuta u i oko te jebene zlokobne zgradurine! To je za svaku antologiju horora.

            Dakle, dajte mu šansu, pa se vratite ovde – ne samo da kažete „Hvala, Gule“, nego i da čujem kako vam je lego: ko budali šamar, ili ko budali krem-pita u lice?

Tri važne horor objave

 

Dragi moji horordžije, imam za vas tri lepe vesti-najave o blisko-predstojećim horor zbivanjima.

 

1) PRETPLATA ZA ORFELINKE

Poštovani prijatelji, Orfelin raspisuje pretplatu na 37. i 38. knjigu u ediciji Poetika strave: PSIHO Roberta Bloha (preveo Zoran Paunović; korice i forzec ilustrovao Ognjen Pavković) i PUSTA KUĆA Aldžernona Blekvuda (preveli Arijana i Igor Cvijanović, likovno opremila Aleksandra Dević).

Psiho u pretplati košta 1.200 dinara (u knjižarama 1.650), Pusta kuća u pretplati košta 1.200 dinara (u knjižarama 1.650). Knjige isporučujemo poštom, nakon 1. novembra (ukoliko naručite oba naslova poštarinu plaća Orfelin). Pretplatnici koji dolaze na Sajam knjiga u Beogradu mogu svoje primerke preuzeti i na Orfelinovom štandu.

Knjige možete platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Uz ove nove knjige možete sa značajnim popustom kupiti i ostala naša izdanja (videti na www.orfelin.info).

Oni koji dolaze na Sajam knjiga (počev od 25. oktobra), moći će na Orfelinovom štandu da kupe i druge dve najnovije Orfelinke: PESME MRTVOG SANJARA – Tomasa Ligotija i mega-studiju dr Ognjanovića DOLAZAK HORORA – KNJIŽEVNOST.

Oni koji NE dolaze na Sajam, i nemaju koga da u svoje ime pošalju, moći će ove druge dve knjige da kupe po sajamskim cenama sve do kraja novembra, preko Orfelinovog sajta, ili direktno od dr Ghoula, ko tako želi.

Ko više voli da plaća knjižarske marže, u knjižarama će ih naći verovatno tek krajem novembra, ili početkom decembra.

Naravno, ovo što kažem za Sajam važi samo u slučaju da Orfelin uopšte bude prisutan na Sajmu, što u ovom času nije 100% izvesno. Verovatno ste već čuli da mnogi izdavači spremaju bojkot ove manifestacije, a da li će i Orfelin biti među njima čućete, pretpostavljam, tokom naredne nedelje.

Odluka uopšte nije laka, jer bez Sajma i njegove finansijske infuzije budućnost Orfelina (kao i mnogih drugih privatnih, manjih izdavača) doslovno je pod znakom pitanja… Podsećam: u ovoj godini nije bilo otkupa knjiga za biblioteke, sem za ćiriličare; nije bilo podrške „države“, sem za ćacije; a društvena i ekonomska gibanja u poslednjih godinu dana učinili su da prodaja knjiga i stripova u Srbiji padne za oko 25% ako ne i više. Mnogi od vaših omiljenih izdavača ovih dana vise o koncu, veoma tankom…

Uglavnom, sve četiri nove Orfelinke su uveliko u štampi i one će vam biti dostupne od 25. oktobra, sa Sajmom ili bez njega – preko Orfelinovog sajta, kod Ghoula, itd. U idealnom, ili barem podnošljivo normalnom svetu, druženje naživo, na Sajmu, bilo bi izvesno i neupitno: ali, avaj, živimo u izrazito nenormalna i nepredvidiva vremena, vremena teških i bolnih odluka, činova i samožrtvovanja…  

 

2) NOVA HOROR EDICIJA „TREPET“

            Već sam vam ovde odavno najavio da je u pripremi još jedna horor edicija, kod drugog izdavača, koju ja uređujem. Pa, evo, kucnuo je čas da se i ona obznani.

            Veseli četvrtak, izdavač do sada prepoznatljiv po strip izdanjima, počinje da izdaje i knjige, i pokreće nekoliko edicija proze.

            Jedna od njih zove se „TREPET“, posvećena je savremenom hororu, od Kinga nadalje, do danas. To znači da ćemo u njoj imati isključivo premijerno objavljivanje na srpskom jeziku, romana i zbirki priča modernih klasika koje dosad nismo imali u našem prevodu. Vremenski opseg: pozni 20. vek i sve iz 21. veka što urednik proceni da veoma vredi.

Urednik je dr Dejan Ognjanović. Ko je pažljivo pratio ovaj blog u prethodnih 15,5 godina, kao i pogovore knjigama „Poetike strave“, zna moj ukus, pa neće biti zaprepašćen kad budu otkriveni autori i dela kojima se započinje edicija.

            Za sada je obznanjena samo prva knjiga u ediciji, pa ni ja trenutno ne smem da otkrivam (mnogo) više od toga. Reći ću samo da, posle ovog romana s početka 1990-ih, slede dve podjednako obimne i prvorazredne zbirke priča, objavljene u 21. veku. Druga knjiga TREPETA trebalo bi da izađe pre kraja godine (nov. ili dec.), a treća – na samom početku 2026. Posle toga? Ko preživi, pričaće. Svakako će zavisiti i od odaziva čitalaca-kupaca na ovu ediciju i od opšte društvene i ekonomske situacije tokom nevesele zime koja predstoji…

            IZGUBLJENE DUŠE Popi Z. Brajt je Biblija gotičara i vampiroljubaca, krvava modernizacija vampirskog mita (s nekoliko originalnih tvistova), i dešava se u mladalačkim potkulturama širom Amerike, ali sa središtem u egzotičnom, atmosferično-mističnom Nju Orleansu…

            Knjige ove edicije su u mekom povezu, a sadrže i pogovore urednika i biografske beleške o autorima.

            Korice za prve tri knjige radi velikan i genije i živi klasik domaće ilustracije, legendarni Igor Kordej. Logo edicije nacrtao je Aleksa Gajić.

 

Autor: Popi Z. Brajt

Prevodilac: Miloš Cvetković

Broj strana: 386

Format: 13 x 20 cm

Izlazi: do 25. oktobra 2025.

Zavirite u prvih 17 strana knjige ovde:

https://veselicetvrtak.rs/prodavnica/trepet/izgubljene-duse/

 

            Takođe, ja sam i urednik novog, redux izdanja prve tri Marčelove MALTEREGO knjige, kao i najnovije, četvrte, koja je u pripremi, i trebalo bi da izađe uskoro. O prvoj knjizi odavno sam pisao OVDE, pa bacite oko. U narednim nastavcima fantastike, mestimično i hororične, ima još više nego u 1. knjizi. Korice za sve četiri knjige radio je nenadmašni ivica Stevanović…  

            Da li će VČ biti na Sajmu, if any?

            Bio je plan da bude, i to samo sa knjiškim izdanjima, bez stripova. A da li će zaista i biti – čuće se, ovih dana...

  

3) CRNA SVADBA, 2. sezona

            Zahvaljujući mlitavom non-marketingu, moglo bi vam proći ispod radara ovo što ću vam sada obznaniti – dugo čekana i više puta odlagana premijera 2. sezone odlične domaće horor serije CRNA SVADBA najzad će (valjda?) postati dostupna za gledanje na Telekomovim platformama u petak, 3. oktobra.

            Moj detaljan prikaz 1. sezone imate OVDE, a tome dodajem sledeće: scenario za 2. sezonu u potpunosti je, 100% plod Alexandra Radivojevića. A vi znate šta to znači: ljudi, svašta će biti!

U drugoj sezoni Crne svadbe produbljuje se sukob između Sila svetlosti i Sila tame. Nataša Janković (Jelena Đokić, KARMADONA), nekada vatreni ateista sada je kaluđerica koja zajedno sa sveštenikom Jovanom (Zlatan Vidović), bivšim inspektorom Banetom Tomićem (Nikola Kojo) i junakom prve sezone, inspektorom tajne službe Petrom Ćirićem (Uliks Fehmiu), udružuje snage kako bi savladali demonsku legiju i sprečili ih da zauzmu svet uz pomoć moćne relikvije – crne ruke koja je pripadala Crnom vojvodi.

Zvanična najava kaže: Ljubitelji dobrog trilera i misterije mogu da uživaju u svim epizodama serije Crna svadba 2 već od 3. oktobra u okviru Video kluba! Druga sezona, sa radnjom smeštenom paralelno u prošlosti i sadašnjosti, donosi napetije preokrete, bogatije vizuelne efekte i dublje dileme likova, čineći svaki trenutak neizvesnijim i uzbudljivijim. Priča nas vraća u 2002. godinu, kada Petar Ćirić istražuje tajanstvena samoubistva povezana sa kultom Crne ruže, dok se u sadašnjosti udružuju monahinja Nataša i bivši inspektor Tomić kako bi rasvetlili zamršene zavere i pronašli nestalog Petra.

Moj rivju 2. sezone stiže ovih dana…

ONE BATTLE AFTER ANOTHER (2025)

 

Ovca mi se jagnji, pa samo ukratko: ovo je vanredno zabavan, uzbudljiv, dirljiv, potentan film, naročito pregnantan u današnje globalno krizno vreme, a i za Srbiju je naročito aktuelan. U suštini, zaplet se može ovako sažeti: fejk revolucionari su propustili šansu da promene bliskobudući skoro-fašistički poredak zato što su bili nesposobna govna ne mnogo bolja od onih protiv kojih su se borili (uspaljeni, pozeri, sa sličnim ograničenim vrednosnim sistemom), pa zato jedina nada leži na njiovoj, od njih različitoj, boljoj deci.

Količina za-Srbiju-aktuelnih paralela u filmu je jeziva: Šon Pen je genijalna karikatura ovde, kao nešto između B. Lečića i A. Vulina – napumpani tragikomični umišljeni „šmeker“ a zapravo nacoš i ljigava gnjida; scene uličnih protesta i sukoba s policijom, uključujući fašist-pandurske smicalice (ubačeni provokatori s molotov-koktelima, da opravdaju pandursko nasilje); fašist-isleđivanja omladine koju ti ogavni matorci četvrtastih vilica i ledenih mrtvih psihopatskih plavih očiju gledaju s jedva prikrivenom mržnjom (zato što su profi; u Srbiji ih gledaju s otvorenom mržnjom i/ili podmehom); a tu je i kežual rasizam (dobro je prevodilačko rešenje kad se američki „wetbacks“ srpskom gledaocu sasvim fino približe kao „mandovi“) s kojim ruku pod ruku ide i uverenje o svojoj (rasnoj, nacionalnoj itsl) nadmoći: mi imamo sva prava, a dođoši nemaju nikakva, mi smo bogomdani što smo starosedeoci (u Beogradu, u Šumadiji, na Balkanu) a ne ko ovi „preko“, ovi „sa strane“…

Sve je to tako dobro i smisleno skockano da mi je na kraju filma samo falio natpis: „Dedicated to Serbian students!“

Sad, postoje dva glavna pristupa ovom filmu: jedan je da ga, kao ja, gledate kao vrhunski primer izuzetno uzbudljivog filma za vrhunsku zabavu (nisam osetio kad su tri sata prošla, a gledo bih još tri, da ima!), a drugi je da ga, kao neki zavedeni hvalospevima njegovoj kurentnosti i angažovanosti u aktuelnim političkim polemikama, razočarano otpisujete kao plitak, nedostatan, kao bozu.

Pa, oba su pristupa relevantna, samo je bitno s kojim očekivanjima i predubeđenjima prilazite filmu. Ja od PTA ne očekujem NIŠTA jer mu nisam ni gledo ništa sem BUGI NAJTS, koji mi je bio suviše mekan i mlitav komad lažnog kurca za temu (pornografija) koja je morala mnogo provokativnije i prljavije da se obradi. Pogledaću, čim prije stignem, THERE WILL BE BLOOD, jer jedino mi to deluje da bi moralo da valja; sve ostalo njegovo nimalo me ne privlači.

Ovako, manje-više iz druge ruke, deluje mi da PTA zna zanat. Paul Schrader rekao je za ovaj film „What held me in my seat for the better part of two hours was PT Anderson's Joy of Filmmaking.“ I jeste i to, film je neverovatno PROPULZIVAN (što bi reko Dimbo u svojoj najnovijoj poštapalici), napet, uzbudljiv, nepredvidiv, to se gleda u grču, na ivici stolice, sa stalnim „Šta li će sad da bude?“ i „Kako li će iz ovoga da se izvuku?“ Ima tu sjajnih scena, set pisova, a naročito finalna jurnjava talasastim brdima…

Uz to, Šreder je malo namćor kad kaže da ga nije bilo briga za Kapricija. Njih dvojica su okej za to što su. Kaprio je osvežavajuće ne-zvezdasto tretiran – ceo film je mastan, zarastao, neoprane čupave kose, slikaju ga u senkama, mrljavo, skroz je antiglamurozan, kao i njegov lik, i nije nimalo iznenađenje kad je priznao da mu je u koncepciji lika uzor bio Džef Bridžiz, odnosno Big Lebovski – to je bilo jasno čim je krenuo u beg od spec. policije u ružnom štraftastom kućnom mantilu i nastavio s njim da beži, maltene u papučama, kroz ceo film i pola Amerike. Nasuprot njemu, Benicio je svoj ležerni prirodni self, laganica od epizodne uloge… ALI, simpatični oni nekome ili ne, težište je na ćerki Leovoj, a ne na njima dvojici, a ta curica je izuzetna. Kao i keva, koja, avaj, iščezne iz filma prerano.

Dakle, odlični glumci nalaze se u ingeniozno zakuvanom scenariju u kojem, za promenu, naslov nije lagao: to zaista jeste jedno sranje za drugim, jedan ogromni tročasovni film potere – bežanije, apšenja, skrivanja, uvaljivaljanja u gomna, oslobađanja, nova komplikovanja, preokreti itd. Sve je to PROPULZIVNO režirano, dinamično, energično, mladalački (mada PTA nije prolećno pile), u čemu pomaže i PROPULZIVNI, repetitivno-haotični skor. Zapetljancije su nadahnute, kao i neka rešenja za vađenje iz njih, dok ćemo za neka druga „How convenient“ iznenađenja prosto da zažmurimo na jedno oko, kažemo „Eh, kao na filmu“, i ne gunđamo previše što jedan od twistova zavisi od toga što plaćenom ubici proradi, pod stare dane, nešto kao savest (kao, „ne ubija decu“, ma šta mi reče, čuo sam za „kurve zlatnog srca“, sad eto vidim i „ubicu u najam, zlatnog srca“) u spoju s nečim kao ponosom (kao, dosad tog Indijanca nisu bar 2.869 puta nazvali nekom od 694 varijacije na rasističke uvrede vezane za njegovo podrijetlo, nego mu tek sad prekipelo), niti gunđamo zato što maloletna curica uspeva da odradi dugačku i ludačku brzu vožnju vezanih ruku na komplikovanom terenu stiskajući njima sve vreme volan (što znači, bez pipanja kvačila i dr. stvari za koje ti tijekom vožnje treba više nego jedna ruka).

Film zadovoljava kao ZABAVA, vrhunski pametno smućkana, a proplamsaji idejnog angažmana, društvene kritike itsl. samo su garnirung, ukras, šminka, MekGafin, a ne glavno jelo.

Ja razumem potrebu da se reaguje crnim humorom i karikaturom (kakva je lik Šona Pena ovde, kao i celo to Kju-Klux-Klanovsko Belo Bratstvo kojem se on priključi, a koje iz senke vlada Amerikom) na svet u kojem su karikature kao Vulin, Vučić i Tramp nekakvi moćnici, a Kričkovi i sl. ćaci su vrhovni polićaci. Ali, iako film pred kraj maltene doslovno citira Kjubrikovog STREJNDŽLAVA („precious bodily fluids“ & „life essence“, i tako to), i sasvim sigurno ga je u svesti ili podsvesti imao kao duhovnog vodiča, PTA *nije* Kjubrik, a ova akciona komendija nije ni blizu tako slojevita i originalna kao DOKTOR.

Po tome što ovaj film naglasak stavlja na zabavu a ne na (ozbiljniji) angažman on je tipičan predstavnik novijeg američkog filma... Ne očekujte MASH niti TV MREŽU ili STREJNDŽLAVA. Očekujte najbolji film braće Koen koji NISU oni napravili, i biće sve u redu.

Ovo što sledi je pomalo SPOJLER, pa budite oprezni, ili preskočite dok ne pogledate film.

Dakle, ono što srozava ambicije za ONE BATTLE AFTER ANOTHER da se tumači kao velika, prvorazredna satira i prikaz ne znam kako dubokoumnog portreta današnje Trampove (a i šire) Amerike, i srodnih boljki Zapadne civilizacije, jeste upravo onaj kliše koji je nama, u Srbiji, možda i bolno transparentan, i vidljiviji nego njima u USA. Naime, PTA u scenariju ovog filma poseže za starim dobrim holivudskim klišeom kojim se potencijalno radikalne konotacije kvazi-revolucionarnih zapleta moduliraju, moderiraju i suštinski kastriraju: opšte društveno zlo se personalizuje kroz jednog pojedinca, ili grupicu zlikovaca oko njega, baš kao što, u duhu individualizma, koncentriše konflikt na jednog heroja, ili antiheroja (i grupice dobrih henčmena). To je neophodno ako hoćeš dobru priču koja može da se uklopi u 2-3 sata brze i zabavne akcije, a to omogućava zadovoljavajući rasplet, kroz katarzu, kad na kraju Heroj uspe da sjebe Zlikovca.

Avaj, u stvarnom životu to tako ne biva. ZLO koje PTA sugeriše u svom filmu nipošto nije svedeno na jednog patološkog pojedinca (Šon Pen), pa ni na grupicu karikiranih rasističkih debila u nekom podrumu: ZLO je HOBOTNICA, sa bezbroj pipaka, ZLO je u čitavom SISTEMU, i to što si mu odseko jednog krička ili vulina ili belivuka ili šona pena ne znači skoro NIŠTA: nema hepienda, nema slobodnog kretanja po Americi, nema povratka Kući, pa odatle kao „ajmo sad nazad na proteste“. Ako si sjebo krička, doći će ti neka druga pička, i ma koliko da je prijatno i toplo oko srca gledati to na velikom platnu, pomalo nam kvari filmsku radost bolno očita svest (probuđena tokom prethodnih 11 meseci mrcvarenja sa udavom zla) da se ne može tako lako kao na filmu obaviti to „čička mička i gotova prička“.

Dakle, time što je ZLO sveo samo na karikaturu i time što je simplifikovao konflikt i dao nam laku katarzu i laki hepiend (baš kao svi američki pop-„revolucionarni“ filmovi, od STRANGE DAYS preko MATRIX do GET OUT), PTA nas nije razbudio na delovanje, na revoluciju, nego je dao jednu pilulicu za lakše gutanje ovog sranja, ovog ZLA koje je oko nas, pa tako ni njegov film nije diverzija u diverzantskom (revolucionarnom) smislu, nego je diverzija u smislu „diversion“, odvraćanje pažnje, zamajavanje.

Ali KAKVO zamajavanje! Ja bolje, zabavnije ne pamtim kad sam gledo.

U tom smislu (što bi reko Jovo Bakić), ovo ima snažan Gulov pečat pa prema tome – ne oklevajte. Pravac bioskop. A posle, ako vam je do toga, u diverziju.

BEST WISHES TO ALL (2023)

 

Nadam se da ćete razumeti zašto u poslednjih 7 meseci nisam pogledao više od 7 horora, ako sam i toliko. Bio sam zauzet sledećim akcijama: „Pisanje Kapitalnog Naučno-Popularnog Dela od 600+ strana“ i „Pisanje tri Pogovora za Tri Nove Orfelinke na ukupno 70 strana“ i „Pisanje Pogovora za Kabal i Helrejzer od 90 strana“ i „Provera Prevoda i Pisanje Pogovora za jedan upcoming moderni horor roman od skoro 400 strana“ i „Provera Prevoda i Pisanje Pogovora za jednu upcoming zbirku modernih horor priča od skoro 400 strana“ i „Uređivanje romana-četvoroknjižja debelog bar 1000 strana“ i „Pisanje velikog članka za RU MORG o klasičnim autorima priča o duhovima“ i „Pisanje velikog članka za RU MORG o romanima na temu ukletih filmova (što znači: čitanje ta tri romana + intervjui s njihova tri autora)“ i još ponekih kraćih pisanija za Veseli Četvrtak i ko zna koga sve ne. Nešto sam sigurno i zaboravio da pomenem (npr. aktivnosti oko pregledavanja grdnih skrinera i biranja programa za SLAUGHTER FEST u julu mesecu). Uglavnom, u zadnjih 7 meseci napisao sam i objavio (ili je trenutno u štampi) bar 1000 strana texta.

            Sve vreme tokom toga sam, naravno, budno pratio šta se dešava na polju horor filma, šta izlazi, šta vredi gledanja, pohranjivao to uredno na hard, itd. i zadnjih dana, kad sam se najzad malčice rasteretio najvećih trudova – bacio sam oko na neke od filmova od kojih sam imao najveća očekivanja. I, suprajz, moj njuh me nije varao, jer prva dva koja sam pogledao zaista su se pokazali kao ODLIČNI. Pošto se ne radi o mnogo izvikanim naslovima – a naročito za one koji se informišu pretežno o amerikocentričnim hororima – možda će i vama biti otkrovenja. Evo, počeću sa prvim.

            BEST WISHES TO ALL je 2022. imao limited release samo u Japanu, tokom 2023. je bio na nekoliko zapadnih festivala, a normalnom gledateljstvu dostupan je postao tek juna ove godine, kad je curnuo na net. Naslov je neupečatljiv, kao i poster, ali ne dajte da vas to odvrati i da vam zato ovo prođe ispod radara.

            Ovo je dobrodošli povratak na izvorni japanski horor iz 1980-ih i 1990-ih – ciničan, nihilistički, mizantropski, super-weird, bespoštedan, nezašećeren, originalno-morbidan i bez dodvoravanja tinejdžerima i Amerima, koje je počelo posle genijalnog RINGA (1998). Znači, bacite u koš sve one otrcane trope J-horora sa dugokosim crnokosim duhicama i prokletstvima i bunarima i ukletim dvd-ima, internetima i mobilnim telefonima koje su se smučile i bogu i narodu. Ovaj film se ponaša kao da se sve to nikad nije desilo, i nastavlja japanski horor tamo gde je ovaj stao pre RINGA. I dovodi ga u 21. vek.

            Ukratko, mlada devojka koja uči za medicinsku sestru dolazi u posetu dedi i babi na selu, u kuću za koju je vezuje jedno mutno neprijatno iskustvo iz detinjstva (koje nazremo u prologu). Vrlo brzo ponašanje dede i babe postaje sve čudnije i sve teže za opravdati pred-senilnim stadijumom, a sve to ima neke veze sa čudnim zvucima iz „prazne“ sobe na spratu i sa hranom.

            Publici zadojenoj jeftinim fazonima novijih J-horora, koja traži džamp-sker na svakih 10-15 minuta i izbečene face „duhova“ da ih drže budnim, početak ovog filma biće, možda, nepodnošljivo spor. Meni nije bio: uvođenje u ambijent, likove i odnose jeste sporije od tih Amerima-namenjenih klišea, ali nipošto nije razvučeno ili dosadno. Osećaj misterije i začudnosti koja polako tinja i rasplamsava se – postignut je maestralno.

            Onda se na pola filma desi delimično otkriće toga šta se tu, otprilike, dešava, a skoro istovremeno u kuću dođu i roditelji i mali bratić ove cure, i odatle, otprilike, film postaje malkice slabiji, iako brži, i više eventful, i značenjski tek tu dolazi na svoje, odnosno jasnije razvija to što ima na pameti. To možda nije ni mnogo ni duboko, ali jeste prikazano sa autentičnom emocijom i stavom, i na prilično originalan način.

            Svašta se tu lepo i gnusno i gadno desi, vidi i čuje – krv ne šiklja baš u gejzirima, ali ima je u odmerenim, lepo upotrebljenim količinama, u nekoliko memorabilnih scena; gadost (koja uključuje i igle i šivenje) spojena je sa košmarno-grotesknom iracionalnošću i scenama koje nijedan Amer ne bi ni POMISLIO da metne u svoj horor (npr. bizarni ples jednog starca samo u gaćama), ali to je samo razlog VIŠE da pogledate ovaj.

Čak i ako pred kraj to počne da vrluda i gubi ritam, i postaje malo i repetitivno, i maltene besciljno (ne baš!) i izduva deo gasa (ne sve!), ta curica je dovoljno prijemčiva da vas brine šta će biti s njom i njenim wannabe dečkom koga tu nađe, u toj provinciji, a film milosrdno uradi i kaže šta ima u razumnih sat i po, što je u današnje vreme davljenja gugutki još jedan retko viđeni plus.

Podtekst je prilično ogoljen do kraja filma, i svodi se na dve teme: 1) česta, japanska, tema sukoba generacija – roditelja i potomaka, tradicije i modernosti… i 2) ono što je nešto svežije, i ređe viđeno ovako drastično u prvom planu: cena „sreće“ i ugodnog života, odnosno eksploatacija naspram empatije u današnjoj fazi poznog kapitalizma. Na to se nadovezuje tema zatvaranja oči žrtvama, i zatvaranje svojih očiju pred žrtvama... što je itekako aktuelna tema današnjice...

Moglo bi se cepidlačiti oko raznih stvari vezanih za drugu polovinu filma, ali ona nije bitno slabija od prve, i sve se to drži kao jedna upadljivo natprosečna, osvežavajuća celina koja ima moj Pečat Preporuke.

Malo li je?

A uskoro ću vam predstaviti i drugi, još noviji i još bolji horor od ovoga. Suprajz, ni on nije američki.

PESME MRTVOG SANJARA – Tomas Ligoti

A evo i najave 39. (zamalo pa jubilarne!) knjige u ediciji „Poetika strave“: suprajz, to je baš zbirka priča vašeg omiljenog mračnjaka, pisara tame, noćnog dnevničara i teatrologa groteske, Tome Ligotija. Neka vas ne prestravi i ne užasne naslov – iako se knjiga zove PESME MRTVOG SANJARA, ovo nije zbirka poezije, nego 100% jezovite (i poprilično mračno-poetične) proze! I košmarne groze…

pregradna strana u knjizi

            Zbirka sadrži čak 20 priča, a ovo su njihovi naslovi:

 

„Nestašluk“

„Les fleurs“

„Alisina poslednja pustolovina“

„San lutke iz izloga“

„Hemičar“

„Nazdravi mi samo očima tajanstvenim“

„Oko risa“

„Beleške o pisanju horora“

„Badnje večeri tetke Eliz“

„Izgubljena umetnost sumraka“

„Nevolje doktora Tosa“

„Maskarada zamrlog mača“

„Doktor Vouk i gospodin Vič“

„Kratka predavanja profesora Nikogovića o natprirodnoj stravi“

„Azil doktora Lokrijana“

„Sekta idiota“

„Veći festival maski“

„Mesečeva muzika“

„Dnevnik Dž. P. Drapoa“

„Vastarien“

           

Prevod s engleskog obavili su stručno Strahinja Mlađenović i Miloš Cvetković.

Prelepe ilustracije za korice, forzec i unutr. pregradne strane uradio je Danilo Lalović, koji se već dokazao nekim od najboljih ilustracija u našem izdanju PAKLENO SRCE – KABAL. (To ste već nabavili, jel da?)

zadnja korica

Kao i uvek, dr Ognjanović je sročio mudrijaški pogovor, a ovaj ima naslov: „Tomas Ligoti: Autoportret među maskama.“

            Knjiga ima čak 416 strana, i uobičajenu kvalitetnu štampu, tvrdi povez, šivene stranice i ostalo na šta vas je Orfelin odavno navikao.

forzec ove knjige

            PESME MRTVOG SANJARA Tomasa Ligotija izlazi premijerno za Sajam knjiga. Cenu i pretplatu će Orfelin obznaniti uskoro, za koji dan.

još jedna pregradna strana

            Dobro iskalkulišite svoje finansije, if any, jer podsećam vas – za predstojeći Sajam knjiga u Bg, koji počinje 25. oktobra, Orfelin će imati čak četiri NOVA horor masterpisa za obavezno posedovanje, i to sledeće:

- PSIHO – Robert Bloh

- PUSTA KUĆA – Aldžernon Blekvud

- PESME MRTVOG SANJARA Tomasa Ligotija

i kapitalnu novu studiju dr Ognjanovića DOLAZAK HORORA – KNJIŽEVNOST.

Kao i uvek, imaću i ja neke primerke ovih knjiga, kome je slađe iz mojih ruku. Ubrzo posle Sajma…

A evo kako glasi početak mog pogovora

 

 

 

Tomas Ligoti: Autoportret među maskama

(c) Dejan Ognjanović

 

 

 

Jer sanjao je o senovitim knjigama koje nisu propovedale nikakav ovozemaljski katihizis, već su opisivale samo mračnu liturgiju avetinjskog i obrede spasenja putem minuciozne poremećenosti. Njegov apsolut: da obitava među ruševinama stvarnosti.

- Tomas Ligoti, „Vastarien“

 

 

Opus Tomasa Ligotija, nažalost, relativno je skroman po svom obimu: četiri glavne, velike zbirke priča, jedan kratki roman (praćen nekolicinom kraćih priča, uslovno povezanih), još par zbirčica manjeg obima (ispod sto strana), dva nerealizovana scenarija, nešto malo poezije, jedna esejistička knjiga, i to je sve. A opet, taj opus zapanjujuće je kompaktan i dosledan, bez krupnijih oscilacija u kvalitetu, temi, pristupu. Istina je da je u poznijoj fazi bilo nešto više tzv. „korporativnog horora“, zadahnutog piščevim gorkim iskustvima na poslu u jednoj korporaciji, ali zameci tog pristupa vidljivi su i u ranijim pričama. Ukratko, teško je izdvojiti jednu njegovu zbirku i reći: „Ova mu je najbolja.“

            Ipak, kada je Orfelin započeo svoju misiju dovođenja Ligotija u Srbiju, na samim počecima edicije „Poetika strave“, postojala je bojazan od toga da se sa zbirkama ovog autora krene od početka, od prve: neće li ovdašnji čitaoci, još nenavikli na Ligotija, zaobići ovu knjigu? Jedni zbog naslova, koji bi ih mogao navesti na pomisao da se radi o zbirci poezije (brrr!); drugi, koji je uzmu u ruke, zbog njenih ekscentričnosti, zbog priča koje ne liče na ono što poklonici žanrovske literature očekuju. Procena je bila da bi čudnost ove knjige mogla u korenu da zatre i ambiciju da ovde dovedemo sva Ligotijeva pisanija, ali i našu mladu ediciju, tada sa samo 6-7 naslova. Zato smo krenuli sa Pisarom tame, njegovom drugom po redu zbirkom, jer činilo se da bi njen sadržaj delovao malo manje radikalno drugačiji publici koju smo tek počeli da stvaramo. Činjenica je da nas to nije ubilo, nego nas je učinilo jačim: evo nas u 39. knjizi edicije, posle Pisara tame i Dnevnika noći došao je Teatro Grottesco, a posle njega, najzad, i Pesme mrtvog sanjara. Uostalom, u Ligotijevom svetu samo je nenormalnost – normalna, pa je tako normalno i da mi njegovu prvu zbirku objavimo poslednju. (To nipošto ne znači da je ovo poslednja Ligotijeva knjiga koju Orfelin izdaje. Ima on još priča, a tu je i Zavera protiv ljudske rase…) U kontekstu pomenute kompaktnosti njegovog opusa, redosled nije naročito bitan: u svojoj prvoj zbirci on je već formiran kao pisac, i čitaoci će u njoj prepoznati njegove fiksacije i fetiše i fiks-ideje, sa istim ili sličnim značenjima kao u poznijim zbirkama.

            Pogledajmo sada šta odlikuje ovu, Ligotijevu prvu zbirku. En generale, moglo bi se reći da većina ovih priča ispoljava bar neku od sledećih tendencija: a) Proigravanje i novo osmišljavanje žanrovskih konvencija; b) Meta-fikcija, i to dvojaka: promišljanje poetike horora i istovremeno (indirektno ispovednički) samoga sebe kao horor pisca i c) Kao varijacija ovoga, tu je i direktan dijalog sa spisateljskim pretkom u nekoj vrsti rimejk-reimaginacije njegove priče. A kada se sve to prodornije zagleda, postaje jasno da je u ovoj zbirci, više nego u ijednoj drugoj, Ligotijeva temeljna potreba (svesna ili nesvesna, svejedno) bila da, u izobilju alter ega, dvojnika i maski, oslika sopstveni mračni autoportret. Evo kako to konkretnije izgleda.

 

 

            Rani nestašluci

 

            U Pesmama mrtvog sanjara, Ligoti na osoben način reimaginira izvesne žanrovske konvencije, i to: serijski ubica („Nestašluk“, „Les fleurs“, „Hemičar“, „Oko risa“), živa lutka („San lutke iz izloga“, „Doktor Vouk i gospodin Vič“), živi leš („Nazdravi mi samo očima tajanstvenim“), maska („Veći festival maski“), vampir („Izgubljena umetnost sumraka“), pogubna spoznaja prave prirode sveta („Maskarada zamrlog mača“, „Mesečeva muzika“, „Vastarien“).

            „Nestašluk“ je nesumnjivo remek-delo i, zapravo, jedna je od najboljih Ligotijevih priča koje je ikada napisao. U njoj nalazimo nekoliko njegovih lajtmotiva izraženih u vidu dihotomija: „normalna“ zajednica (gradić) u senci „zlog mesta“ (zatvora) koje baca svoj kužni uticaj senku na zajednicu, istovetno kao što to čini ludnica doktora Lokrijana u docnijoj priči. Čitav taj mikrokosmos obitava u neznanju, poput mesečara, nesvesnih mračne istine koja im je nadohvat ruke (tačnije, kojoj su oni nadohvat ruke); „zlo“ koje dopire iz tog mesta donosi „buđenje“, odnosno otkrovenje o pravoj (zloj) prirodi sveta. Još preciznije rečeno, zatvor u „Nestašluku“ i ludnica u „Lokrijanu“ su mesta na kojima je zlo sveta – drugde tanko raspršeno – zapravo koncentrisano, zgusnuto, zgrušano, tako da ga je teže ignorisati. Ujedno mu je, takvom, teže i umaći.

Gore je opisana jedna od ključnih Ligotijevih dihotomija koja mu se prostire kroz čitav opus, a njene implikacije mogu se svesti na sledeću ideju: većina čovečanstva živi pod opsenom, u iluziji, zavedena maskama i prividima, i prihvata „stvarnost“ lažnog sveta, jednog simulakruma; oni su kao mesečari, hipnotisani, zombifikovani – nesvesni da, tik iza maske, iza vela iluzije (budističkim rečnikom: Maje), počiva stvarnost daleko užasnija, zlo gnusnije, ambis mraka nepojmljiv njihovoj vedroj, antropocentričnoj slici sveta. To je suštinski Lavkraftova vizija dovedena do svojih krajnjih, metafizičkih konsekvenci, a očišćena od njegovih rasnih, ksenofobnih, eugeničkih i drugih lokalnih, personalnih strahova.

            Ono što je u ovoj priči novo i drugačije, pa time netipično i za samog Ligotija, jeste ugao pripovedanja: njega, kao ni Lavkrafta, ljudski likovi i njihov „realizam“, njihova psihologija i maniri i socijalna zaleđina, suštinski ne zanimaju. On je, kao i Lavkraft, suviše veliki autsajder, previše odmaknut od tzv. normalnosti da bi o njoj pripovedao iznutra, kao njen saučesnik i dubinski poznavalac. Nije on „everyman“ poput Stivena Kinga, pa da lasno i slasno ulazi u umove uspaljenih tinejdžera, bludnih birokrata, premlaćenih domaćica, popularnih pisaca, običnih učiteljica i profesora, s ljubavlju i dubinskim poznavanjem zalazeći u njihove treme i dileme i probleme, u njihove svima-smesta-prepoznatljive vizure. On je na dijametralno drugom kraju spektra: ako je King oličenje super-ekstrovertnog populiste, Ligoti je paradigma super-introvertnog individualiste i opskurantiste. Utoliko je ređe (i zabavnije) videti ga kako pripoveda iz Kingovog zabrana, iz ugla naizgled prosečne srednjeklasne porodice, budući da su njegovi protagonisti, skoro po pravilu, osobenjaci, čudaci, ekscentrici dizajnirani manje-više po uzoru na svog tvorca.

             „Nestašluk“ je svojevrsna parodija stivenkingovskog diskursa: umesto da oponaša brendirani pop-realizam, Ligoti ga dovodi do groteske kroz dijalog na ivici travestije gde se, u srcu jednog srednjeklasnog doma, tokom rutinskog „dragi, kako je bilo na poslu danas“ ćaskanja, postepeno raskriljuju vratnice tame koje će ih oboje, na samom kraju, progutati. Ispod tanke glazure skoro-banalnosti Ligoti vešto sipa naznake mračnijih odjeka koje pažljivi čitalac hvata i shvata mnogo pre aktera, a priča je skoro nepodnošljivo zastrašujuća baš zbog tog tako običnog, prozaičnog konteksta, u koji se skoro neosetno uvlače senke, a naizgled smireni narator vremenom ogoljava sopstveni strah sve do ivice histerije, i preko nje (ali kada već bude prekasno za spasenje).

            Svojevremeno se poprilična buka podigla oko optužbi da je scenarista prve sezone serije Pravi detektiv plagirao Ligotijeve teze, pa maltene i čitave rečenice, iz knjige Zavera protiv ljudske rase; ali još nismo čuli da je neko optužio Endrua Kevina Vokera, scenaristu filma Sedam (1995), da se vrlo slobodno nadahnuo pričom „Nestašluk“, što bi se takođe moglo braniti….

 

-Kako?

Čitajte u knjizi, uskoro…