ONE BATTLE AFTER ANOTHER (2025)

 

Ovca mi se jagnji, pa samo ukratko: ovo je vanredno zabavan, uzbudljiv, dirljiv, potentan film, naročito pregnantan u današnje globalno krizno vreme, a i za Srbiju je naročito aktuelan. U suštini, zaplet se može ovako sažeti: fejk revolucionari su propustili šansu da promene bliskobudući skoro-fašistički poredak zato što su bili nesposobna govna ne mnogo bolja od onih protiv kojih su se borili (uspaljeni, pozeri, sa sličnim ograničenim vrednosnim sistemom), pa zato jedina nada leži na njiovoj, od njih različitoj, boljoj deci.

Količina za-Srbiju-aktuelnih paralela u filmu je jeziva: Šon Pen je genijalna karikatura ovde, kao nešto između B. Lečića i A. Vulina – napumpani tragikomični umišljeni „šmeker“ a zapravo nacoš i ljigava gnjida; scene uličnih protesta i sukoba s policijom, uključujući fašist-pandurske smicalice (ubačeni provokatori s molotov-koktelima, da opravdaju pandursko nasilje); fašist-isleđivanja omladine koju ti ogavni matorci četvrtastih vilica i ledenih mrtvih psihopatskih plavih očiju gledaju s jedva prikrivenom mržnjom (zato što su profi; u Srbiji ih gledaju s otvorenom mržnjom i/ili podmehom); a tu je i kežual rasizam (dobro je prevodilačko rešenje kad se američki „wetbacks“ srpskom gledaocu sasvim fino približe kao „mandovi“) s kojim ruku pod ruku ide i uverenje o svojoj (rasnoj, nacionalnoj itsl) nadmoći: mi imamo sva prava, a dođoši nemaju nikakva, mi smo bogomdani što smo starosedeoci (u Beogradu, u Šumadiji, na Balkanu) a ne ko ovi „preko“, ovi „sa strane“…

Sve je to tako dobro i smisleno skockano da mi je na kraju filma samo falio natpis: „Dedicated to Serbian students!“

Sad, postoje dva glavna pristupa ovom filmu: jedan je da ga, kao ja, gledate kao vrhunski primer izuzetno uzbudljivog filma za vrhunsku zabavu (nisam osetio kad su tri sata prošla, a gledo bih još tri, da ima!), a drugi je da ga, kao neki zavedeni hvalospevima njegovoj kurentnosti i angažovanosti u aktuelnim političkim polemikama, razočarano otpisujete kao plitak, nedostatan, kao bozu.

Pa, oba su pristupa relevantna, samo je bitno s kojim očekivanjima i predubeđenjima prilazite filmu. Ja od PTA ne očekujem NIŠTA jer mu nisam ni gledo ništa sem BUGI NAJTS, koji mi je bio suviše mekan i mlitav komad lažnog kurca za temu (pornografija) koja je morala mnogo provokativnije i prljavije da se obradi. Pogledaću, čim prije stignem, THERE WILL BE BLOOD, jer jedino mi to deluje da bi moralo da valja; sve ostalo njegovo nimalo me ne privlači.

Ovako, manje-više iz druge ruke, deluje mi da PTA zna zanat. Paul Schrader rekao je za ovaj film „What held me in my seat for the better part of two hours was PT Anderson's Joy of Filmmaking.“ I jeste i to, film je neverovatno PROPULZIVAN (što bi reko Dimbo u svojoj najnovijoj poštapalici), napet, uzbudljiv, nepredvidiv, to se gleda u grču, na ivici stolice, sa stalnim „Šta li će sad da bude?“ i „Kako li će iz ovoga da se izvuku?“ Ima tu sjajnih scena, set pisova, a naročito finalna jurnjava talasastim brdima…

Uz to, Šreder je malo namćor kad kaže da ga nije bilo briga za Kapricija. Njih dvojica su okej za to što su. Kaprio je osvežavajuće ne-zvezdasto tretiran – ceo film je mastan, zarastao, neoprane čupave kose, slikaju ga u senkama, mrljavo, skroz je antiglamurozan, kao i njegov lik, i nije nimalo iznenađenje kad je priznao da mu je u koncepciji lika uzor bio Džef Bridžiz, odnosno Big Lebovski – to je bilo jasno čim je krenuo u beg od spec. policije u ružnom štraftastom kućnom mantilu i nastavio s njim da beži, maltene u papučama, kroz ceo film i pola Amerike. Nasuprot njemu, Benicio je svoj ležerni prirodni self, laganica od epizodne uloge… ALI, simpatični oni nekome ili ne, težište je na ćerki Leovoj, a ne na njima dvojici, a ta curica je izuzetna. Kao i keva, koja, avaj, iščezne iz filma prerano.

Dakle, odlični glumci nalaze se u ingeniozno zakuvanom scenariju u kojem, za promenu, naslov nije lagao: to zaista jeste jedno sranje za drugim, jedan ogromni tročasovni film potere – bežanije, apšenja, skrivanja, uvaljivaljanja u gomna, oslobađanja, nova komplikovanja, preokreti itd. Sve je to PROPULZIVNO režirano, dinamično, energično, mladalački (mada PTA nije prolećno pile), u čemu pomaže i PROPULZIVNI, repetitivno-haotični skor. Zapetljancije su nadahnute, kao i neka rešenja za vađenje iz njih, dok ćemo za neka druga „How convenient“ iznenađenja prosto da zažmurimo na jedno oko, kažemo „Eh, kao na filmu“, i ne gunđamo previše što jedan od twistova zavisi od toga što plaćenom ubici proradi, pod stare dane, nešto kao savest (kao, „ne ubija decu“, ma šta mi reče, čuo sam za „kurve zlatnog srca“, sad eto vidim i „ubicu u najam, zlatnog srca“) u spoju s nečim kao ponosom (kao, dosad tog Indijanca nisu bar 2.869 puta nazvali nekom od 694 varijacije na rasističke uvrede vezane za njegovo podrijetlo, nego mu tek sad prekipelo), niti gunđamo zato što maloletna curica uspeva da odradi dugačku i ludačku brzu vožnju vezanih ruku na komplikovanom terenu stiskajući njima sve vreme volan (što znači, bez pipanja kvačila i dr. stvari za koje ti tijekom vožnje treba više nego jedna ruka).

Film zadovoljava kao ZABAVA, vrhunski pametno smućkana, a proplamsaji idejnog angažmana, društvene kritike itsl. samo su garnirung, ukras, šminka, MekGafin, a ne glavno jelo.

Ja razumem potrebu da se reaguje crnim humorom i karikaturom (kakva je lik Šona Pena ovde, kao i celo to Kju-Klux-Klanovsko Belo Bratstvo kojem se on priključi, a koje iz senke vlada Amerikom) na svet u kojem su karikature kao Vulin, Vučić i Tramp nekakvi moćnici, a Kričkovi i sl. ćaci su vrhovni polićaci. Ali, iako film pred kraj maltene doslovno citira Kjubrikovog STREJNDŽLAVA („precious bodily fluids“ & „life essence“, i tako to), i sasvim sigurno ga je u svesti ili podsvesti imao kao duhovnog vodiča, PTA *nije* Kjubrik, a ova akciona komendija nije ni blizu tako slojevita i originalna kao DOKTOR.

Po tome što ovaj film naglasak stavlja na zabavu a ne na (ozbiljniji) angažman on je tipičan predstavnik novijeg američkog filma... Ne očekujte MASH niti TV MREŽU ili STREJNDŽLAVA. Očekujte najbolji film braće Koen koji NISU oni napravili, i biće sve u redu.

Ovo što sledi je pomalo SPOJLER, pa budite oprezni, ili preskočite dok ne pogledate film.

Dakle, ono što srozava ambicije za ONE BATTLE AFTER ANOTHER da se tumači kao velika, prvorazredna satira i prikaz ne znam kako dubokoumnog portreta današnje Trampove (a i šire) Amerike, i srodnih boljki Zapadne civilizacije, jeste upravo onaj kliše koji je nama, u Srbiji, možda i bolno transparentan, i vidljiviji nego njima u USA. Naime, PTA u scenariju ovog filma poseže za starim dobrim holivudskim klišeom kojim se potencijalno radikalne konotacije kvazi-revolucionarnih zapleta moduliraju, moderiraju i suštinski kastriraju: opšte društveno zlo se personalizuje kroz jednog pojedinca, ili grupicu zlikovaca oko njega, baš kao što, u duhu individualizma, koncentriše konflikt na jednog heroja, ili antiheroja (i grupice dobrih henčmena). To je neophodno ako hoćeš dobru priču koja može da se uklopi u 2-3 sata brze i zabavne akcije, a to omogućava zadovoljavajući rasplet, kroz katarzu, kad na kraju Heroj uspe da sjebe Zlikovca.

Avaj, u stvarnom životu to tako ne biva. ZLO koje PTA sugeriše u svom filmu nipošto nije svedeno na jednog patološkog pojedinca (Šon Pen), pa ni na grupicu karikiranih rasističkih debila u nekom podrumu: ZLO je HOBOTNICA, sa bezbroj pipaka, ZLO je u čitavom SISTEMU, i to što si mu odseko jednog krička ili vulina ili belivuka ili šona pena ne znači skoro NIŠTA: nema hepienda, nema slobodnog kretanja po Americi, nema povratka Kući, pa odatle kao „ajmo sad nazad na proteste“. Ako si sjebo krička, doći će ti neka druga pička, i ma koliko da je prijatno i toplo oko srca gledati to na velikom platnu, pomalo nam kvari filmsku radost bolno očita svest (probuđena tokom prethodnih 11 meseci mrcvarenja sa udavom zla) da se ne može tako lako kao na filmu obaviti to „čička mička i gotova prička“.

Dakle, time što je ZLO sveo samo na karikaturu i time što je simplifikovao konflikt i dao nam laku katarzu i laki hepiend (baš kao svi američki pop-„revolucionarni“ filmovi, od STRANGE DAYS preko MATRIX do GET OUT), PTA nas nije razbudio na delovanje, na revoluciju, nego je dao jednu pilulicu za lakše gutanje ovog sranja, ovog ZLA koje je oko nas, pa tako ni njegov film nije diverzija u diverzantskom (revolucionarnom) smislu, nego je diverzija u smislu „diversion“, odvraćanje pažnje, zamajavanje.

Ali KAKVO zamajavanje! Ja bolje, zabavnije ne pamtim kad sam gledo.

U tom smislu (što bi reko Jovo Bakić), ovo ima snažan Gulov pečat pa prema tome – ne oklevajte. Pravac bioskop. A posle, ako vam je do toga, u diverziju.