Niški horor pisci govore!

 

 

Horor u Srbiji… Horor u Nišu… Postoji li niški horor?... U kakvoj su vezi horor koji živimo i onaj u knjigama?

knjiga u paučini, netaknuta

O tome šta pišu i zašto pišu i za koga pišu govorili su niški horor pisci DEJAN OGNJANOVIĆ I DEJAN SKLIZOVIĆ.

CRNE PARTIKULE i još neke knjige

Bilo je to u nedelju 17. avgusta u 20:10 h u okviru programa Nišville Jazz & Book’s Session 2025, u Tvrđavi, kod Barutane.

I jedna prajsles instagramska razmena, ovim povodom:

            Bilo je to vrlo prijatno veče, iako sam imao dvojbe raznih vrsta – ima li smisla pričati o hororu u državi u kojoj e režim skinuo svoju masku i pokazao nakazno fašističko lice i počeo da mlati mladež po ulicama, i još – ima li smisla pričati Nišlijama, usred leta kad mu vreme nije, o horor knjigama?

niški horor

Došao sam spreman na 5-6 slučajnih prolaznika s decom koji su seli slučajno a zateko preko 20 posetilaca – dapače, nikad pred brojnijom publikom u nišu nisam pričao. bilo ih je čak oko 23! Oni su znali gde su i zašto došli i odslušali su sat vremena naše priče. I kupili mi 4 knjige...

Ovaj razgovor sam usnimio mojim smart dicktafonom, pa ko želi da posluša – izvolte u salonu, na Medijafajru, džaba, samo 100 mb. 

Izvinte što mi je glas isprva bio pomalo promukao, kasnije se razradio, pa nije baš ko iz bureta…

uplašeno strašilo

Skinite i slušajte sa ovog linka:

https://www.mediafire.com/file/epg38b6qyubmopb/Niški+horor+pisci+Dejan+Sklizović+i+Dejan+Ognjanović+na+Aug+17.aac/file

            

Pošto ja ovog leta (skoro da) ne mrdam iz kuće, jer pišem jednu kapitalnu knjižurinu, barem moje knjige putuju i žive: ovaj post je okićen fotkama nekih mojih čitalaca sa putovanja,

 i fotkama sa Knjišvila od strane buduće čitalice, Dine iz Kine.

 

I dalje sumnjate u vezu Niša i horora? Evo ga Bubanj, Niš: stratište kao inspiracija za lavkraftovski artwork. "Red Exposure" by Nick Gucker

Dilan Dog: SMRT, LJUBAV, SMRT

Veoma sam srećan što najzad mogu da obznanim ovo izdanje koje sam odavno, ima tome duže od godinu dana, izokola najavljivao i ne uvek najsuptilnije namigivao u pravcu šta bi to moglo biti… Ko je razumeo, shvatio je, a ko nije, sad može da čita, nacrtano, zeleno na crnom.

            Dakle, Veseli Četvrtak je upravo objavio specijalno kolekcionarsko izdanje pod naslovom SMRT, LJUBAV, SMRT (datum objavljivanja: 14. 8. 2025). Šta ima unutra? Evo.

Ima nekakav uvodnik urednika edicije, izdanja, svega:

 

Smrt, Ljubav, Smrt

naslovna strana: Frančesko Dosena

 

Tri strip epizode, dugometražna:

„Crni užas“

tekst: Ticijano Sklavi & Luiđi Minjako

crtež: Đovani Fregijeri

 

i dve kratke:

„Zvezde padalice“

tekst: Ticijano Sklavi

crtež: Đovani Fregijeri

 

„Dilan Dog 666: Crveni sumrak“

Sklavi, Rekioni, Dosena.

 

Pored toga, tu je ceo roman O smrti, o ljubavi Ticijana Sklavija, koji bi vam, ako znate šta valja, morao biti glavni i najveći razlog da pod obavezno nabavite ovo izdanje.

A ne treba zanemariti ni esej „ALFA I OMEGA: O jednom Početku i o jednom Završetku (i o ponečemu između)“ Dejana Ognjanovića.

 

            Što to bješe „Crni užas“? Da vas podsetim…

Postoji jedno italijansko seoce, smešnog imena Bufalora, koje čuva nimalo smešnu tajnu: na groblju mrtvi se vraćaju, gladni ljudskog mesa. I jedino što stoji između tih povratnika i meštana nesvesnih užasa je alkoholičar, cinik i lokalni grobar takođe smešnog imena: Frančesko Delamorte.

Makar dok igrom sumanutih slučaja u Bufaloru ne stigne i Dilan Dog.

„Smrt, ljubav, smrt" sadrži celokupan istorijat Delamortea, koga je Ticijano Sklavi stvorio kao prototip istraživača noćnih mora: roman „O smrti, o ljubavi“ u kome grobar iz Bufalore ima glavnu ulogu, a po kome je Mikele Soavi snimio istoimeni film sa Rupertom Everetom u glavnoj ulozi: kultnu epizodu „Crni užas“, u kojoj se dve Sklavijeve tvorevine susreću; i epilog, „Zvezde padalice“, u kome, možda, uspevaju da nauče da žive jedna s drugom. 

Takođe, ova knjiga je i pokazatelj uzlazne putanje samog Sklavija – ne scenarističke, već psihičke: od surovog cinizma u romanu, preko preispitivanja takvog stava u stripu, do prihvatanja i romantizovanja smrtnosti u epilogu.

Dakle, između jednih korica imate sve strip priče vezane za Delamortea, plus Sklavijev predugo nenabavljiv roman iz kojeg se rodio prototip DILANA – a koji će vas zaprepastiti koliko je drugačiji (mračniji, bolesniji, nihilističkiji, sadističkiji) od remek-filma DELLAMORTE DELLAMORE gde ga je Đani Romoli genijalno adaptirao.

Plus, tu je moj esej, povodom kojeg ću načas morati da u stranu sklonim svoju uobičajenu skromnost, i priznam da ga smatram ne samo svojim najboljim tekstom o DILANU DOGU (a napisao sam ih ONOLIKO), nego i jednim od nekolicine najvažnijih za sve fanove ovog stripa, zato što se ovde pretresa srž poetike ovog stripa iscrpno, argumentovano, uz obilje prosvetljujućih izjava Sklavija, Soavija, Evereta, Romolija, i upoređuje se ono što je Sklaviju INICIJALNO bilo na pameti (dakle: roman), ono što je iz toga urađeno (u stripu!) i, naposletku, kao vrhuncu, kako je u Soavijevom (filmskom) remek-delu italo horora ukrštena poetika Delamortea i Dilana Doga, i šta nam to sve govori o našem DD junaku i o njegovom tvorcu.

Ne oklevajte ni trenutka oko dileme „vredi li ovo imati“ – ako vas iole zanima horor, horor strip i/ili DILAN DOG, ovo je izdanje od apsolutno prvorazrednog prioriteta!

Kupujte ga u svojim omiljenim striparnicama, u Trafikama, ili direktno od izdavača, ovde: https://veselicetvrtak.com/izdanja/posebna-izdanja/dilan-dog-smrt-ljubav-smrt/

Cena je nenormalno mala, kad su mi rekli kolika je nisam mogao da poverujem da ovaj spektakl kvaliteta i exkluziviteta na velikom formatu i u tvrdim koricama košta manje od 3.000 din!

A evo kako počinje moj esej: početak bi trebalo da vam nagovesti zbog čega je važno imati i čitati ovo izdanje.

 

ALFA I OMEGA

O jednom Početku i o jednom Završetku

(i o ponečemu između)

 

© Dejan Ognjanović

 

 

„Trebalo je da znam. Ostatak sveta ne postoji.“

 

 

Dugo čekano i najzad dočekano objavljivanje Sklavijevog kratkog romana Delamorte Delamore na srpskom jeziku, i to baš na tridesetu godišnjicu od premijere njegove istoimene, kultne filmske ekranizacije (Dellamorte Dellamore, Michele Soavi, 1994), poslednji je nedostajući komadić u slagalici zvanoj Dilan Dog – ekvivalent napokon sklopljenom modelu galije, odnosno kompletiranoj plastičnoj lobanji.

Kažu da serijskog ubicu najbolje možete razumeti – ko je, šta je, šta ga pokreće, šta ga dalje i zašto goni – ako dobro izučite njegovu prvu žrtvu. Nešto slično moglo bi se reći i za umetnike. U prvom svom delu oni se neretko (nesvesno) otkriju više nego igde potom. Delamorte Delamore, istina, nije prvi Sklavijev roman – ali jeste prvi kojim se oprobao u onom pravcu kojim je, potom, krenuo s Dilanom Dogom, gde se najpotpunije iskazao i ostvario.

Da, sad tek vidimo, crno na belo i neopozivo, ono što smo do sada slutili. Sklavijev roman svojevrstan je prototip, više nego razrađena skica za ono što će, nekoliko godina potom, biti uobličeno u Dilanu Dogu. Ali, bio je to neuspeo prototip, jer ne samo što iz njega, takvog, ništa nije proizašlo, nego je i on sam čamio neobjavljen godinama. Pojavio se pred čitaocima tek 1991, što će reći, punih pet godina nakon izlaska prve epizode Dilana Doga. Trebalo je da Dilan postane više od „samo“ uspešnog stripa koji prodaje milion primeraka po broju da bi se, misteriozno, pojavio navodno izgubljeni rukopis; trebalo je da taj strip postane kulturni fenomen o kojem se naširoko piše u glavnotokovskoj štampi pa da se Sklavi osmeli da javnosti, već masovno zaljubljenoj u Dilana, ponudi i njegovog starijeg, mračnijeg, asocijalnijeg brata, Frančeska Delamorea.

Naravno da Delamorte Delamore nije priča o Dilanu Dogu, ali, zapravo, na neki način i jeste. Tu se ogleda zametak i tog lika, i tog svetonazora, i tog svemira koji će izrasti, razviti se i razgranati se u Dilanu Dogu… Samo da bi onda procvetao u filmskoj verziji, koja će dodatno da zamuti vodu („Ko je sad ovo, Delamore ili Dilan?“), ali i da je, na kraju balade, uz sve prividne mistifikacije i misterije, suštinski razbistri.  

Tek sad, kad pred sobom imamo koren svega, možemo u punom svetlu da sagledamo, kroz uporednu analizu romana, stripa i filma, ko i šta Dilan zapravo jeste, a šta (i zašto) nije; zašto je Frančesko morao da umre da bi Dilan mogao da se rodi; zašto je njegov pomoćnik morao da progovori; zašto je maketa lobanje zamenjena maketom galije; postoji li tzv. stvarni svet i u kakvom su odnosu ova dva lika prema njemu; i, uopšte, zašto je jedan bio ćorsokak, a drugi plodotvoran put koji se, kao što s distance od skoro četiri decenije znamo, razgranao u preko četiristo epizoda redovne serije i nepregledne paralelne i vanredne biblioteke, i u tome još ne posustaje.   

Koren (roman Delamorte Delamore) ogoliće nam Sklavija možda i više nego što je prijatno: videćemo šta mu je bilo u glavi, ali i u srcu i duši, onda kada se prvi put hororu okrenuo u potpunosti – ne kao egzotičnom dodatku Zagorovim avanturama, nego kao glavnom izražajnom sredstvu. Izdanak (strip Crni užas) će nam pokazati jednu varijaciju na temu iz romana i pokušaj simbioze dva naizgled slična glavna lika. Najzad, raskošna krošnja (film Delamorte Delamore) demonstriraće sintezu romana i stripa, ali u bogato nadahnutoj filmofilskoj apoteozi, koja će prodorno osvetliti sve ono što je u prethodnim iteracijama bilo senovito i nedorečeno, a da pritom misteriju učini dovoljno maglovitom da ostavi prostora za domaštavanje.

Pa, da vidimo…

WEAPONS (2025)

Patern je odavno uspostavljen. Korak 1) Veliki HAJP – ne samo na uobičajenim EPP mestima, nego i kod žanrovskih znalaca, stručnjaka, kritičara, festivaldžija. „Horor film godine!“ „Usraćete se!“ „Jebe kevu kao nijedan jebač keve do sada!“ „Nijedna topla voda nije bila ovako topla kao ova!“ „Sasvim reimaginira rupu u saksiji!“ „Obucite pelene za odrasle – trebaće vam!“ „Ovako zemljotresno prevratnički originalno horor delo niste videli još od zemljotresno prevratnički originalnog Ne-Konana BARBARIJANA!“

            Korak 2) „Hej, čekaj malo, pa tako sam se primio i na onoliko hajpovanog Ne-Konana BARBARIJANA, a ono ispade samo pola odličnog filma, trećina bezveznog, i resto glupog.“

            Korak 3) „Ali čekaj, moraš priznati, imao je debi potencijala, bilo je tu dobrih stvari. Šta ako reditelj koji se jednom onako posrao po svom velikom potencijalu, sada bude pametniji, sposobniji, pa deliveruje CEO dobar film? Hmmm trejler je dobar… Hmmm premisa je dobra… Hmmm SVI kažu da je super… Hmmm…“

            Korak 4) Pogledam film. „Meh.“

            Imam knjižurinu od 700 strana da završavam s pisanjem, pa ne mogu sad u sitna crevca ovo da tranžiram, ali najkraće moguće: WEAPONS je još jedan TREŠ koji glumi da je bolji i pametniji nego što jeste. U novije vreme HEREDITARY je pokrenuo lavinu tih kvaziumjetničkih horora u kojima, na kraju, dobijemo jebenu PULPU. Stotinu mu Pajmona! Gledaš dva sata dramurdu (s mestimičnim bizarnim crnohumornim momentima) a onda na kraju reditelj izvuče iz svog dupeta nekog levog „demona“ i onda ne znaš dal te troluje, priča ti glup vic bez poente, ili ni sam ne zna šta radi! A HEREDITARY je još filmčina prema ovim megahajpovanim lepoupakovanim suštinski-treševima koji su usledili, a na koje se WEAPONS najdirektnije nadovezuje.

            WEAPONS neverovatno mnogo krade od Oza Perkinsa, a nisam čak ni siguran koliko to svesno čini. Sve što je ikada doznao o vešticama maznuo je iz MARICE I IVICE – ova ovde izgleda ama baš isto kao Alis Krig u MARICI, uključujući i prominenciju trougla kao simbola (s tim što je Krig bila samo scary & creepy, bez kemp karikature, ko ova ovde). Iz LONGLEGSA je uzeo mega-marketing, super-kripi trejler i koncept, ali i mistifikacije za zamajavanje prostote, mada blago drugačije u postupku.  

Oz je u LEGSU potencirao spore scene snimane u širokom planu u polumraku praćene napadnim dubokim dronovima – dakle, jeftina „strava“ na granici dosade: kooolikoooo spooooorrrr moooooguuuu da buuuuudemmm a da vi pomislite da gledate strašnu, a ne dosadnu scenu? (Kako mali Đokica zamišlja/doživljava Kjubrikov ŠAJNING.) U WEAPONS imamo kvazirealizam i kvazidramu u scenama koje kao da su preuzete iz neke „realističke“ drame (reditelj kaže da mu je uzor bila MAGNOLIJA; možda, nisam to gledo, niti nameravam). Spoooroooo, preeeedetaaaaljnoooo, to traaaajeee, ali za prostotu to je „realizam“, to je stvarni život. Ono kad je dosadno. I tako imamo dvočasovni film iz čije prve, nehororične polovine može bar 15-20 minuta da se baci bez ikakve štete: muvanje učiteljice i brka-pajkana – bar 7 minuta može u kantu; džanki s pajkanom i bez njega – najmanje 5 minuta može u treš; gej direktor i šoping, bar 3 minuta  da se recne, itd.

Iz LEGSA je uzeto i to da naslov bude proizvoljno nebitno i netačno povezan s filmom (ne, deca ovde nisu „veponizovana“). Još gore, uzet je od Perkinsa i Kejdža Zlikovac koji izgleda više patetično-karikaturalno nego zastrašujuće. Ako ste mislili da ona trans kreatura koju glumata Kejdž u LEGSU deluje kontraproduktivno smešno, a ne strašno, ček da vidite trans-klovn-karikaturu s debilnom crvenom perikom i klovn-šminkom koja, USRED OVOG KVAZIREALIZMA, dođe u kancelariju direktora škole, a on je još i tretira kao stvarno ljudsko biće, a ne kao loš hodajući vic. To je, otprilike, kao da u MAGNOLIJU ušeta Nikola Simić iz VANZEMALJCI SU KRIVI ZA SVE, samo umesto zelene ima crvenu periku…

Iz Ozovog MAJMUNA Kreger preuzima crnohumorni splater – znači, ima nešto malo gadnosti u poslednjoj trećini filma, ali to je sve onako stripovska zajebancija. Ne kažem da ponešto od toga nije polusmešno na neki debilan način, npr. ljuštač krompira na obrazu, ali – šta će to u filmu koji glumata (za mene – loše) da ima nešto na pameti? Krajnja sudba veštice takođe je više tako preterana jer se na kraju filma očekuje nešto extremno što će poslužiti kao SUROGAT katarze (jer, ne, prave katarze ovde nema, jbg) nego kao nešto što je smisleno čak i unutar proizvoljno skiciranog koncepta toga Šta se ovde Zapravo Dešava, i Zašto.

A to, Šta se Dešava, i zašto, i Kako, pa to je skoro isto tako bezvezno i besmisleno kao i zaplet LONGLEGSA. Ali neću sad o spojlerima. Niti o rupama u zapletu, jer ovo nije stvarno zaplet u ozbiljnom dramaturškom smislu: ovo je Dobar Koncept + neko zamazivanje jeftinim malterom preko ogromnih rupa i pukotina (Ali kako ovo…? Ali ZAŠTO ono? Ali kako MOŽE ono? A policija to pusti TEK TAKO? I to sve tako, MESEC DANA, i niko da primeti…?), otprilike kao SNS Prokop Pikčrs Prezentejšn. Ubaci šper ploču ispod naprslog stuba i nadaj se da niko neće da cepidlači kao ovaj dosadni Ghoul! Pa kud puklo da puklo! Važan je hajp i prvi vikend, a ne da se o ovom filmu pišu knjige za deset godina!

Kazaću ovo: ja apsolutno volim dobar palp horor. Nepretenciozan, ali žanrovski čist. Može i jednodimenzionalan (mada, horor ako iole valja ne može da ne dotakne neki arhetip, i hteo-nehteo biće O NEČEMU). Ima mali milion finih bajkovitih hororčića iz podžanra „Došla creepy tetka koju odavno niko nije video i sad nam u familiji pravi sranja i ima neki dizajn prema detetu" (mexički TETKA ALEXANDRA ili američki THE KISS). To su horori koji traju oko 90 minuta, deliveruju svoje horore pošteno, ne glume finoću, treš su na zabavan a ne kvazi-ironičan jezik-u-obrazu način, i ne trpaju ti gomilu sporih scena bez veze s bilo čime u filmu da ti prodaju neki „realizam“, „dramu“ ili „podtekst“.

Činjenica je da VEPONS prilazi vrlo blizu ozbiljne teme – školsko nasilje, ne samo buliji nego i školski pucači i masakri, i šta dovodi do toga, ORUŽJE, veponizovanje, itd, i kako na to reaguju sistem, porodica, društvo – ali onda, na kraju balade, taman kad pomislite da je ovo film O NEČEMU, reditelj kaže EJ BRE, ŠTA SE PRIMATE, PA JA SE SAMO ZEZAO, EVO VAM MALO JEDNA KARIKATURA VEŠTICE IHIHIHIHI!

Znači, ovo je kao da odeš u FENSI restoran, garson ti donosi un petit kurvoazije minjon pinjon nakurnjon iz menija, a ono zapravo tanka pljeskavica sa sojom i listić šćavolja preko. Kao u ovom novom Matakovićevom remeku:

 

Tako i VEPONS: ima ovo POŠARATO.

P.S. Jeftini džamp-skerovi? Ček! Mistifikacije bez pejofa? Ček! Drama i karakteri koji nikuda ne odu? Ček! Aluzije na Neko Značenje koje se nikad ne artikulišu u smisleni Podtekst ili Simboliku, nego samo Izgledaju kao da su o Nečemu? Ček! Odličan koncept na salveti koji nije razvijen u pažnje vrednu priču? Ček! Neke jezive scene ili barem kadrovi, bez smisla i konteksta? Ček! Zezanje, ipak, jer nećemo ništa zaozbiljno, pa ni plašenje? Ček! Ček! Ček! Ukratko: ovaj film će da RAZVALI na blagajnama, ne zvao se ja Lorimer! Ako ne bude prvi na box ofisu ovog vikenda, poješću svoj šešir!

DANGEROUS ANIMALS (2025)

Imao sam solidna očekivanja od ovog filma, a on mi je pružio čak i za nijansu više, odnosno smatram ga blago natprosečnim i gledanja vrednim. Prijao mi je od početka do kraja! I to uprkos činjenici da su mi prethodna dva filma ovog reditelja, Šona Birna, bila blago ispod proseka, iako su na ovaj prvi svi fanovi i kritičari otkidali.

            Da vas prvo ukratko podsetim na njegov minuli rad.

 

THE LOVED ONES  (2010)

Australijski The Loved Ones možda ima na pameti satiru o današnjim muško-ženskim odnosima kroz priču o jednoj nesuđenoj kraljici mature koja otima poželjne momke i muči ih u svom domu (uz očevu pomoć!) ne bi odabrala pravog – ali ovaj dobro uslikani "torture porn" ne uspeva do kraja da osmisli svoj sadizam, niti da nas istinski zainteresuje za sudbinu prerano svezanog mladića začepljenih usta.

 

THE DEVIL'S CANDY (2015)

Više sam očekivao od ovog filma o mladom porodičnom čoveku kojeg opsednu mračne sile dok slika nekakve pop-satanističke slike i sluša hevi metal. Upitno je povezivanje metala sa ubilačkim nagonima, a razvoj zapleta i, naročito, njegova kulminacija, prilično su predvidivi, konvencionalni, nedovoljno snažni i upečatljivi (kraj je dodatno pokvaren slabim CGI efektima vatre, tj. požara). Ipak, ima tu dovoljno šarma, solidne glume i zanimljive situacije da ga vredi pogledati.

 

DANGEROUS ANIMALS, na nivou premise, može zvučati kao još jedna beslovesna šarksploatacija – serijski ubica specijalizovao se da na svom brodiću vozi turiste, pa da ih u kavezu spušta da „plivaju s ajkulama“, a onda da ih vrati nazad. Samo, nekad mu tako ćune, pa ih ili ne vrati nazad, ili vrati na palubu, prikolje, pa baci ajkulama. Barem ove muške. Ženke, pritom, zadrži malko sebi za zabavu u specijalno okovanoj ćeliji na brodiću…

„Pih, šta sve više neće dizmisle,“ kažete vi, „ne znaju više šta da rade s tim ajkulama – slali su ih u Veneciju, u tornado, u slatku vodu, u svemir, gde sve ne – i sad eto došlo na red da ukrštaju psiho-slešer s ajkulama. Yawn!“

Međutim, NE!

Ovo je, zapravo, odlično napisan i režiran film, s nekoliko scena ozbiljnog saspensa – čega ne bi bilo da nemamo a) odličnog, ubedljivo sumanutog psiha s kojim nikad ne znate na čemu ste i b) iznenađujuće simpatičnu glavnu junakinju koja nije otrcani kliše omoćene junakinje koja se očas posla skine u majicu na bretele i krene da jebe sve po spisku našem psihu. (Ovaj, nažalost, ne NAŠEM Psihu, nego ovom Australopitekusu.)

A povrh toga je još i veći raritet, muški pozitivni lik koji je takođe simpatičan, prijemčiv – nije ni toksičan, ni levo smetalo, ni gej, ni crnac, ni sebična budala, nego eto tako neka dobričina koju bi svaka majka poželela za zeta, pa to je iskakanje iz šablona odavno neviđeno!

Uglavnom, kad imate prijemčive likove za koje navijate i snažno im želite da prežive, i kad imate psiha koji je žešće nepredvidiv i zajeban, a film nam je već od samog početka pokazao da neće biti nežan prema svojim junacima, imate onu najređu situaciju u hororu: ne navijate za ubicu (kolji! davaj harpun! sekirče! mačetu! nek šiklja crveno! što maštovitije!) nego navijate da se ovi „naši“ spasu i da se uzmu na kraju!

Da, to je možda i naročiti EXTRA kvalitet ovog filma: iza svih tih napetih scena igre mačke i miša, saspensa i šokova i iznenadnih krvoliptanja, iza likova okačenih tik iznad vode napučene ajkulama itd. gde ste X puta u fazonu: „Auh, kako li će IZ OVOGA da se spase!“, krije se jedna bizarna, otkačena, nesvakidašnja ljubavna priča! To je kao neki neočekivani unutrašnji extra sloj na sladoledu koji je već i pre toga bio odličan!

Dakle, ona je tako neka samotnica koja živi u kombiju kojim putuje i pomalo sitno kraducka po dragstorima. On je surfer. Vidi je u krađi, ali to je samo početak muvanja koje dovede do jednonoćnog stenda. Učini se da se tu stvori i neka nadkarnalna konekcija, ali usred noći ona iščezne dok on ode da spremi neko postkoitalno meze.

Nju ubrzo zatim otme psiho (da, on lovi i na kopnu, ne samo na moru: he’s a land shark!), ali naš surfo se ne predaje lako: on oseća da Ona je Ta, i sluti da je i ona osetila da je On za nju Taj, ali beži, jer se boji vezivanja. E pa sad će da dobije vezivanje, bukvalno, lisicama, u psiho-ćeliji na brodu. Međutim, surfo će da prevrne i nebo i zemlju, a vala i vodu, da nađe svoju curicu.

ALI! Da li će mlađarija da preživi ludaka i spanđa se u hepiendu, ili je ovo jedan od onih nemilosrdnih ciničnih (australijskih!) horora u kojima svi ginu, pa i Dobrice – to sami proverite. Vredi.

Da li film do kraja igra pošteno s tim (u mnogim scenama – pravim, živim) ajkulama?

Pa, ne baš. Ima tu nekih HOW CONVENIENT situacija koje zaista ni kamen soli ne bi zasolio dovoljno da se progutaju (u jednom trenu neko sa raskrvavljenom rukom prepliva bar kilometar kroz ajkulama-gustu vodu, i ništa; u nekom drugom imamo ono: samo plutaj i ne maši ručicama i nožicama i ajkula ti neće ništa, itd), ali ovo što bi mi smetalo u nekom drugom filmu, u ovom nije, bar ne toliko da ga potopi, jer je bilo drugih vrednih i lepih stvari da ga održe na površini.

Na samom samcitom kraju, recimo, film prilično odvažno ode u napadnu metaforičnost (s ajkulom koja na sebi ima ogroman ožiljak – baš kao i naša junakinja, metaforički govoreći), što mi je, OVDE, bilo prihvatljivo i smisleno. Sve u svemu, ovo je savršen film za letnje dane, a naročito vama koji idete na more.

Što se mene tiče, ovo je bilo: dođi zbog psiha i ajkula, ostani zbog simpa ljubavne priče. I jedno i drugo izvedeno je vešto, zabavno i s dušom.