WEAPONS (2025)

Patern je odavno uspostavljen. Korak 1) Veliki HAJP – ne samo na uobičajenim EPP mestima, nego i kod žanrovskih znalaca, stručnjaka, kritičara, festivaldžija. „Horor film godine!“ „Usraćete se!“ „Jebe kevu kao nijedan jebač keve do sada!“ „Nijedna topla voda nije bila ovako topla kao ova!“ „Sasvim reimaginira rupu u saksiji!“ „Obucite pelene za odrasle – trebaće vam!“ „Ovako zemljotresno prevratnički originalno horor delo niste videli još od zemljotresno prevratnički originalnog Ne-Konana BARBARIJANA!“

            Korak 2) „Hej, čekaj malo, pa tako sam se primio i na onoliko hajpovanog Ne-Konana BARBARIJANA, a ono ispade samo pola odličnog filma, trećina bezveznog, i resto glupog.“

            Korak 3) „Ali čekaj, moraš priznati, imao je debi potencijala, bilo je tu dobrih stvari. Šta ako reditelj koji se jednom onako posrao po svom velikom potencijalu, sada bude pametniji, sposobniji, pa deliveruje CEO dobar film? Hmmm trejler je dobar… Hmmm premisa je dobra… Hmmm SVI kažu da je super… Hmmm…“

            Korak 4) Pogledam film. „Meh.“

            Imam knjižurinu od 700 strana da završavam s pisanjem, pa ne mogu sad u sitna crevca ovo da tranžiram, ali najkraće moguće: WEAPONS je još jedan TREŠ koji glumi da je bolji i pametniji nego što jeste. U novije vreme HEREDITARY je pokrenuo lavinu tih kvaziumjetničkih horora u kojima, na kraju, dobijemo jebenu PULPU. Stotinu mu Pajmona! Gledaš dva sata dramurdu (s mestimičnim bizarnim crnohumornim momentima) a onda na kraju reditelj izvuče iz svog dupeta nekog levog „demona“ i onda ne znaš dal te troluje, priča ti glup vic bez poente, ili ni sam ne zna šta radi! A HEREDITARY je još filmčina prema ovim megahajpovanim lepoupakovanim suštinski-treševima koji su usledili, a na koje se WEAPONS najdirektnije nadovezuje.

            WEAPONS neverovatno mnogo krade od Oza Perkinsa, a nisam čak ni siguran koliko to svesno čini. Sve što je ikada doznao o vešticama maznuo je iz MARICE I IVICE – ova ovde izgleda ama baš isto kao Alis Krig u MARICI, uključujući i prominenciju trougla kao simbola (s tim što je Krig bila samo scary & creepy, bez kemp karikature, ko ova ovde). Iz LONGLEGSA je uzeo mega-marketing, super-kripi trejler i koncept, ali i mistifikacije za zamajavanje prostote, mada blago drugačije u postupku.  

Oz je u LEGSU potencirao spore scene snimane u širokom planu u polumraku praćene napadnim dubokim dronovima – dakle, jeftina „strava“ na granici dosade: kooolikoooo spooooorrrr moooooguuuu da buuuuudemmm a da vi pomislite da gledate strašnu, a ne dosadnu scenu? (Kako mali Đokica zamišlja/doživljava Kjubrikov ŠAJNING.) U WEAPONS imamo kvazirealizam i kvazidramu u scenama koje kao da su preuzete iz neke „realističke“ drame (reditelj kaže da mu je uzor bila MAGNOLIJA; možda, nisam to gledo, niti nameravam). Spoooroooo, preeeedetaaaaljnoooo, to traaaajeee, ali za prostotu to je „realizam“, to je stvarni život. Ono kad je dosadno. I tako imamo dvočasovni film iz čije prve, nehororične polovine može bar 15-20 minuta da se baci bez ikakve štete: muvanje učiteljice i brka-pajkana – bar 7 minuta može u kantu; džanki s pajkanom i bez njega – najmanje 5 minuta može u treš; gej direktor i šoping, bar 3 minuta  da se recne, itd.

Iz LEGSA je uzeto i to da naslov bude proizvoljno nebitno i netačno povezan s filmom (ne, deca ovde nisu „veponizovana“). Još gore, uzet je od Perkinsa i Kejdža Zlikovac koji izgleda više patetično-karikaturalno nego zastrašujuće. Ako ste mislili da ona trans kreatura koju glumata Kejdž u LEGSU deluje kontraproduktivno smešno, a ne strašno, ček da vidite trans-klovn-karikaturu s debilnom crvenom perikom i klovn-šminkom koja, USRED OVOG KVAZIREALIZMA, dođe u kancelariju direktora škole, a on je još i tretira kao stvarno ljudsko biće, a ne kao loš hodajući vic. To je, otprilike, kao da u MAGNOLIJU ušeta Nikola Simić iz VANZEMALJCI SU KRIVI ZA SVE, samo umesto zelene ima crvenu periku…

Iz Ozovog MAJMUNA Kreger preuzima crnohumorni splater – znači, ima nešto malo gadnosti u poslednjoj trećini filma, ali to je sve onako stripovska zajebancija. Ne kažem da ponešto od toga nije polusmešno na neki debilan način, npr. ljuštač krompira na obrazu, ali – šta će to u filmu koji glumata (za mene – loše) da ima nešto na pameti? Krajnja sudba veštice takođe je više tako preterana jer se na kraju filma očekuje nešto extremno što će poslužiti kao SUROGAT katarze (jer, ne, prave katarze ovde nema, jbg) nego kao nešto što je smisleno čak i unutar proizvoljno skiciranog koncepta toga Šta se ovde Zapravo Dešava, i Zašto.

A to, Šta se Dešava, i zašto, i Kako, pa to je skoro isto tako bezvezno i besmisleno kao i zaplet LONGLEGSA. Ali neću sad o spojlerima. Niti o rupama u zapletu, jer ovo nije stvarno zaplet u ozbiljnom dramaturškom smislu: ovo je Dobar Koncept + neko zamazivanje jeftinim malterom preko ogromnih rupa i pukotina (Ali kako ovo…? Ali ZAŠTO ono? Ali kako MOŽE ono? A policija to pusti TEK TAKO? I to sve tako, MESEC DANA, i niko da primeti…?), otprilike kao SNS Prokop Pikčrs Prezentejšn. Ubaci šper ploču ispod naprslog stuba i nadaj se da niko neće da cepidlači kao ovaj dosadni Ghoul! Pa kud puklo da puklo! Važan je hajp i prvi vikend, a ne da se o ovom filmu pišu knjige za deset godina!

Kazaću ovo: ja apsolutno volim dobar palp horor. Nepretenciozan, ali žanrovski čist. Može i jednodimenzionalan (mada, horor ako iole valja ne može da ne dotakne neki arhetip, i hteo-nehteo biće O NEČEMU). Ima mali milion finih bajkovitih hororčića iz podžanra „Došla creepy tetka koju odavno niko nije video i sad nam u familiji pravi sranja i ima neki dizajn prema detetu" (mexički TETKA ALEXANDRA ili američki THE KISS). To su horori koji traju oko 90 minuta, deliveruju svoje horore pošteno, ne glume finoću, treš su na zabavan a ne kvazi-ironičan jezik-u-obrazu način, i ne trpaju ti gomilu sporih scena bez veze s bilo čime u filmu da ti prodaju neki „realizam“, „dramu“ ili „podtekst“.

Činjenica je da VEPONS prilazi vrlo blizu ozbiljne teme – školsko nasilje, ne samo buliji nego i školski pucači i masakri, i šta dovodi do toga, ORUŽJE, veponizovanje, itd, i kako na to reaguju sistem, porodica, društvo – ali onda, na kraju balade, taman kad pomislite da je ovo film O NEČEMU, reditelj kaže EJ BRE, ŠTA SE PRIMATE, PA JA SE SAMO ZEZAO, EVO VAM MALO JEDNA KARIKATURA VEŠTICE IHIHIHIHI!

Znači, ovo je kao da odeš u FENSI restoran, garson ti donosi un petit kurvoazije minjon pinjon nakurnjon iz menija, a ono zapravo tanka pljeskavica sa sojom i listić šćavolja preko. Kao u ovom novom Matakovićevom remeku:

 

Tako i VEPONS: ima ovo POŠARATO.

P.S. Jeftini džamp-skerovi? Ček! Mistifikacije bez pejofa? Ček! Drama i karakteri koji nikuda ne odu? Ček! Aluzije na Neko Značenje koje se nikad ne artikulišu u smisleni Podtekst ili Simboliku, nego samo Izgledaju kao da su o Nečemu? Ček! Odličan koncept na salveti koji nije razvijen u pažnje vrednu priču? Ček! Neke jezive scene ili barem kadrovi, bez smisla i konteksta? Ček! Zezanje, ipak, jer nećemo ništa zaozbiljno, pa ni plašenje? Ček! Ček! Ček! Ukratko: ovaj film će da RAZVALI na blagajnama, ne zvao se ja Lorimer! Ako ne bude prvi na box ofisu ovog vikenda, poješću svoj šešir!