FACES OF DEATH (2026)

 

Jedva sam dočekao da pogledam novi FACES OF DEATH. Iz više razloga, koje moji pažljivi i dugotrajni čitaoci i pratioci mogu naslutiti.

                Jedno vreme, pre 30-ak godina, bio sam prilično opsednut temom snuff filmova, pre svega potaknut glasinama da se tako nešto snima u Bosni i Hrvatskoj za vreme rata. Rezultat toga je moj debi roman NAŽIVO, začet 1995, a u objavljivom obliku napisan 2002. Ko ga još nema, na raspolaganju je 4. izdanje! Cijena, prava sitnica!

naručuj dok ima...

                Anyway, ta me je tematika dugo zaokupljala, u to vreme, pa i na početku milenijuma, zahvaljujući izuzetnoj knjizi KILLING FOR CULTURE (1994). Ona je svoje ultimativno, prošireno izdanje dobila 2016. a ja sam ponosan što sam na više mesta u njoj i ja citiran, uglavnom povodom PORNO BANDE i SRPSKOG FILMA, koji su nastavili elaboraciju onoga što sam ja pionirski zacrtao u NAŽIVOM.

obavezna lektira

                Osim toga, nalazim naslov FACES OF DEATH unikatno evokativnim, i svojevremeno sam ga iskoristio za serijal mojih crteža... A njih, suprajz, možete pogledati u galeriji koju sam vam obznanio još pre 15 godina, ovde: https://cultofghoul.blogspot.com/2011/10/ghouls-in-vivo-faces-of-death.html

as seen in NAŽIVO

                A pre nego što se bacim na mini-rivju, samo još jedan full disclosure: ova me je tematika oduvek zanimala isključivo iz intelektualnih razloga, jer sam u njoj prepoznao potentan diskurs za analizu fascinacije estetikom i filozofijom smrti. Još u ranim/srednjim 1990-im, tj. u mojim ranim 20-im, apsolvirao sam i prevazišao interesovanje za autopsije, leševe, stvarna krvoprolića, true crime sakaćenja i klanja, a i kada sam od 1998. nadalje počeo da istražujem bespuća interneta, nisam se dugo zadržavao na Ogrish itsl. sajtovima za ljubitelje razbucanih lobanja, odvaljenih vilica, auto-nesreća i porodičnih ili ratnih masakara. Čak sam i filmove serijala FACES OF DEATH (i njima slične), kada sam do njih došao, u ranim danima divx-a, pre četvrt veka, više probrauzovao (to get the taste of it) nego što sam seo pa od početka do kraja pobožno odgledao. Taj me materijal koliko fascinira toliko (ako ne i više) deprimira... a uz sva moja izdašna pisanja o nekrofiliji (nekad i sad), mene i dalje više pali toplo i živo meso...

18+ (foto) (video) - klikni ako smeš!

                Eeeeenivej – i tako dolazimo najzad i do mog osvrta na igrani film, horor film, koji se nadovezuje na kvazidokumentarni FACES OF DEATH.

                Ovca mi se jagnji – tj. upravo as we speak pišem veliku debelu knjigu o Tomu Ligotiju na američkom jeziku, i ovo sad vam piskaram dok mi se mozak hladi od toga – pa zato neću da dužim. Samo krtnina!

                FACES OF DEATH (2026) se, na nivou koncepta, inteligentno nadovezuje kako na non-fiction (?) serijal FACES OF DEATH tako i na teme i dileme koje ovaj pokreće, a kojima su se bavili i Ognjanović i Kerekes i Mladen i Aca, i dobro ih apdejtuje za aktuelni trenutak. Znači, nije to samo prežvakavanje i exploatacija brend-nejma (mada ima i toga, i film to priznaje u jednom SCREAMovskom meta-momentu kroz dijalog, tj. monolog psiho-ubice), nego je i prilično pametna nadgradnja i reimaginacija. Bar u početku.

manekeni laži... i smrti

                Ukratko, izvorni FACES OF DEATH je bio fenomen rođen na prelazu između bioskopskog filma-na-traci prema video-filmu VHS ere (gde je, u potonjoj, i procvetao – toliko da je čak dobio dve strane u jednom ranijem broju YU VIDEO revije!). Novi FACES OF DEATH nam to sve donosi osveženo za 2026. godinu (mada se dešava 2024), sa svim kurentnostima u vidu onlajn sajtova i svedostupnih klipova raznih „problematičnih“ materijala, kako u moralnom smislu (sex abuse), tako u visceralno-explicitnom (razna samo/povređivanja, nesreće i zaginuća, ali i zločini i njine lešovite, krvave posledice).

                Fino je to zapleteno: glavna junakinja radi u kompaniji koja se bavi kontrolom onlajn sadržaja na izvesnoj platformi i markira šta je prikladno a šta nije (rečito, američki: mnogo je stroža prema golotinji i sexu, a blaža prema nasilju i krvi), gde nabasa na serijal videa za koji, prvo, nije sigurna da li je fejk ili pravo ubijanje, a vremenom shvati da neka lujka zapravo re-inscenira pogibije iz izvornog  FACES OF DEATH. Kada svoje sumnje obznani (na netu, jer kibersvet je jedini stvarni svet danas, aaarghh!), psiho se ostrvi na nju (in 3-D!)...

Petak 13-ti XCX

                Plus, i njena psiho-prošlost je vezana za death-videos – u kretenskom trenutku nepromišljenosti, potpomogla je da joj sestricu smrska brzi voz dok su pokušavale da snime glupi „spas u zadnji čas“ video na pruzi. Nakon toga ona je postala mini-selebriti „The Train Girl“ koju narod prepoznaje na ulici i u dragstoru kao takvu. „Ej, evo je ona iz onog videa...“ Plus, i psiho ima svoju vrlo explicitno postmodernističku blekmirorovsku skrimovsku-se7enovsku 8mm radivojevićevsku  karmadonjansku agendu da exploatiše kurentni trend/trendove dok propoveda protiv njega/njih...

...a tu je i kurentno SVUDA-prisutna reperka ČARLI EKSIEKS ili tako nekako, koja ovde i glumi i „muzicira“ (ako je to rep sranje muzika), a glumi i u novom Takaši Miikeu i gde sve ne a da je pomodno (beše valjda njen rep i u onom napucanom BRAJDU), pa prema tome već ima neki hororski street cred i vrlo je IN. To -kao i uvek kad se juri „aktuelnost“- znači da će ovaj film vrlo brzo zastariti, da će zbog svoje (self)referencijalnosti već za par godina da bude „sooo-2026“!

vrlo IN reperka

                No, dobro, nije mu to najveći greh.

                Najveći greh, za moj grah, ili groš, mu je to što u drugoj polovini filma gl. junakinja počne da radi sve gluplje i usiljenije stvari, i dramaturgija filma me, u svojim insistiranjima da me odvede baš tamo gde je naumio, po svaku cenu, i pomalo lenjo, provoloptaški - gubi. No, ako plauzibilnost psihologije i motivacije i pravila službe u policiji i to da li bi se IKO ko je jedva umako iz kuće ubice tamo ponovo dobrovoljno sam samcit vraćao -ako to sve bacimo kroz prozor, poslednjih pola sata filma, ili nešto jače, nude neke od napetijih, i bolje osmišljenih i realizovanih scena horor saspensa, psiho-makljaže, jurnjave, bežanja, stizanja, mlaćenja, seckanja, bockanja, i ja mu zbog toga uglavnom opraštam što je žanrovsku zabavu naposletku stavio na prednje sedište, a na zadnje ostavio teme, ideje, poruke i mozak, što je iz „angažovane“ „provokativnosti“ pobegao na bezbedan teren čistog holivudskog žanrovskog rolerkostera (juhuuuu-ihaaaj-weeee!).

onaj iz strejndžer tingz

                Drugim rečima, ovo je jedan prilično uzbudljiv psiho-slešer, natprosečno dobar i napet, a nudi, kao prilog, mestimično i nešto pameti i preispitivanja „gde smo to došli“ i „kako smo ovde dospeli“ i „zašto je ovo sve tako“ i „kako je to moguće“ i sve ostalo coktanje i vrtenje glavom i oljabećkovićizme iz „utiska nedelje“.

                Ghoul says: Check it out!

                P.S. Svojevremeno je o mom NAŽIVOM znameniti hrvatski strip-scenarista, pisac i još ponešto, Darko Macan, napisao:

Ažo, ti li si?

"Dejan kroz knjigu, nakon dvadesetak prvih nesigurnih stranica, piše sve bolje i bolje, ali najjača scena je središnji trenutak knjige, kad u svojoj sobi gleda talijanski videozapis hrvatsko-bošnjačkog klanja Srba (...). Nakon toga dolazi pripovjedačka i žanrovska nužnost tajnog snimka i lavkraftijanskog horora i ja ... odahnem. Odahnem, jer je stvaran užas prestao i sada smo u sigurnoj domeni fikcije: masovne grobnice na magijskim mjestima, u crno odjeveni ćelavci, Dejanov put na tamnu stranu ... Sve kao u klasičnim bezizlaznim hororima, ali ništa više zaista strašno. Ništa stvarno. NAŽIVO, debitantski roman Dejana Ognjanovića odličan je žanrovski uradak (puno bolji od ovdje prethodno recenziranog KOLJIVA, hrvatskog horor-kandidata), vrlo pitko i crnohumorno napisan hororac koji je u jednom trenutku zakoračio prema bitnoj literaturi, ali se onda pomalo prepao i sklonio u vode pitomog straha, nakon kojeg se spava bez strašnih snova."

pozdravio vas Red Dragon

Ja ovaj sud poštujem, ali se s njime ne slažem u potpunosti. Ali sad sam ga se prisetio povodom novog FACES-a. Mislim da bi se mnogo opravdanije i argumentovanije moglo kazati da je ovo film koji je u jednom trenutku zakoračio prema bitnoj tematici i ozbiljnom, problemskom filmmejkingu, ali je onda stvaran užas prestao i sada smo u sigurnoj domeni fikcije, kada se pređe na bezbedno tlo SLEŠER tropa, na dežavi (mada ovde odlično realizovane) varijacije na temu: zarobljena si u kući psiho-ubice + spasavaš se + pokušavaš da bežiš + on te čuje + kriješ se + hoće li te naći + trčiš napolje + on iskače... itd. Znači, sve kao u klasičnim bezizlaznim hororima, ali ništa više zaista strašno. Ništa stvarno. „Kao na filmu.“ Miran san zagarantovan.

nisam albino nego sam mnogo buljio u monitor

Dokumentarni ili kvazidokumentarni snimci (ko će više dokučiti i razlučiti šta je stvarno a šta je fejk u današnje A.I. vreme?!) na početku filma služe samo da nas privremeno uznemire – ali relativno brzo nas film ipak uljuljka u dobro poznatoj toploj vodi slešera, sasve MASKIRANIM ubicom, čija maska ničemu ne služi, jer ovo nije hudanit, od samog starta znamo ko je on... Ali da, zaista, na kraju smo na bezbednoj teritoriji nepatvorenog žanrovskog slešer filma. Ko zna zašto je to dobro? Ko hoće PRAVE STVARI, ko hoće dokumentarni užas, eno vam pun internet stvarno skrljanih, zaklanih, spljeskanih, raskomadanih ljudi... Zato, opustite se i zabavite na bezbedan način, uz film uz koji ipak neće biti potrebe da sebi ponavljate „It’s only a movie It’s only a movie It’s only a movie“ jer će vas on sam na to stalno, a prema kraju sve stalnije, podsećati.