SPLICE (2010)

**(*)

3-

nije baš da sam neki natalijev fan – njegovoj precenjenoj KOCKI dajem jednu mlaku trojku, SAJFER ima tri minus, a NIŠTA od mene ima mutavu dvojku – ali čak i sa ličnim smanjenim očekivanjima, solidni potencijali premise kao i skoro uniformno pozitivni rivjui pripremili su me na nešto više ovog puta. pih. half-assed vinćenco ostaje half-assed vinćenco. mada, ŠLAJS predstavlja znatan napredak u odnosu na NIŠTA, utoliko što nudi barem NEŠTO.

to nešto su krhotine nekadašnje kronenbergove karijere: 'majka' koja unosi više od sebe nego što bi smela u nekontrolisano i ubilačko 'dete' (BROOD); horori uzgajanja brzorastuće & brzostareće klinčadije (BROOD); ubilački žalac koji na provokaciju iskače iz mesa (RABID); falusoidno-govnolike kreature (SHIVERS); krvavi fijasko sa prototipom experimenta (THE FLY); svečanost pred masom u skupim toaletama u kojoj se uspeh naših doktora pretvara u grdnu bruku (DEAD RINGERS), itd.

sličnosti nisu 'samo' na nivou ovakvih detalja, već mnogo suštinskije, strukturalne.

THE FLY je, zapravo, film o starenju (i odnosu prolaznosti vremena na ljubav) – goldblamova 'mutacija' i progresivni raspad samo su SF pokriće za ubrzavanje prirodnih procesa kako bi se u kratkom roku sažela jedna celoživotna (ljubavna) priča.

SPLICE je, zapravo, film o roditeljstvu, odnosno o odgajanju deteta (i uplivima roditelja na ono što će od njega da ispadne) – gde je njeno ubrzano odrastanje i sazrevanje samo SF pokriće za ubrzavanje prirodnih procesa kako bi se u kratkom roku sažela jedna celoživotna (roditeljska) priča.

deluje slično, zar ne? naročito u svetlu činjenice da u oba slučaja glavnu mušku ulogu igra neopevano ružan i nosat muškarac (nos = falus? falus = faust?).

jedina razlika je u tome što u MUVI imamo odlične glumce koji imaju da igraju vrlo živopisne, žive, ubedljive i prijemčive likove koji logično i uverljivo reaguju na svakojake fantazije koje im se izdešavaju, pa zato uspevamo da se vežemo za njih (čak i za goldblama! čak i kad počne da izgleda kao žrtva napada celog osinjaka koja se već nedelju dana raspada i truli!), da brigamo, navijamo, sekiramo se, strahujemo, pa i pustimo neku suzu na kraju (mušku, najtežu)! ne znam za vas, al ja redovno suzim na kraju MUVE. eto, priznao sam. zato je MUVA jedan od 3-4 najbolja horora ikada snimljena.

SLUZ, međutim, nema ništa od toga. sara poli je okej, ali ona nosata nakaza adrijen brodi toliko štrči (!) u svakom kadru da uopšte od te surle ne mogu da se skoncentrišem na čoveka, na lik, na fabulu radnje. ne mogu i to ti je – brka mi u oči, i zdravo. stvari dodatno otežava to što je njegov 'lik' (kao i žene mu) imbecilno napisan, što ne stignemo ni da ih upoznamo kako valja a oni su već do guše u pravljenju veće, gnusnije i čmarolikije verzije SHIVERS-parazita (za dobro ljucke rase, of kors), a kao nusprodukt toga nastane i, ehm, njiovo čedo.

prvo – pa žensko. eh, da je barem to najgore što im se desi.

al jok, ispadne da im to žgepče izgleda prvo kao očerupano pile (grozomorna parodija na roditeljsko – 'pile moje'?) u spoju sa onom nakazom iz ERASERHEADA (tog ultimativnog non plus ultra roditeljskog košmara!), a onda počne da raste u nešto nalik devojčici sa nenormalno razmaknutim i krupnim očima (CGI: because we can!) i kengurskim repom iz koga izleće pomenuti RABIDoliki žalac. nije ni čudo što joj smesta daju 'ljupko' ime DREN. ne znam, meni to zvuči ko muško ime. valjda bi curica trebalo da se zove – drenica. ionako ima nekako šiptarske crte lica…

sve faze su tu: kukanje i urlanje; temperatura; hranjenje i bljuvanje tatku u facu; kupanje (tokom koga otac, prirodno, pokuša da udavi derle; avaj, half-assed!). dok si reko 'ala ova današnja deca brzo rastu' – drenica bi već da beži od kuće i da se jebe (s rođenim ocem: mutantski elektra-komplex). tela bi, štono kažu, da raširi svoja krila i vine se u beli svet… a adrijen brodi, kao pravi srbin, iskoristi prvu priliku da joj – po uzoru na SRPSKI FILM – pokaže da nije samo glava porodice nego i muškarac, i baci se sve u 16 da od nje ženu načini (kao što je njegov otac sa njim svojevremeno učinio, valjda)…

ukratko, shit happens without rhyme or reason: likovi, njihovo ponašanje, reakcije, situacije – sve je toliko bezveze da čovek može samo da se zavali i, eventualno, uživa u prilično odličnim efektima maske i kompjuterskog crteža, jer film kako odmiče prema krahu to je bezvezniji i nebitniji, a u startu naumljena parabola o roditeljstvu pokazuje se kao krajnje besciljna i žrtvovana nekim nedomišljenim efektima i fazonima bez ikakve, doslovne ili simboličke, težine. kao da to kvazihororično bezveznjačko finale, sa krilima na vetru i makljanjem po snegu i vodi, nije dovoljno drečavo i bezvezno, tu je i (predvidiva) završna scena da nam pokaže koliko je cheesy sve ovo bilo od samog starta, samo se pretvaralo da ima nešto na pameti.

znači, krhotine kronenberga su tu, ali slepljene na proizvoljan, isprazan i nesvrhovit način, bez onog njegovog racionalnog ludila i autentičnog uvida u ljucko stanje (i sranje), bez memorabilnih likova, situacija i set pisova, bez ičega vrednog diskusije ili pamćenja nakon gledanja.

naravno, ako se pomirimo sa jadno-tužno-žalosnim stanjem u američkom (i kanadskom) hororu u poslednjih 10ak godina, a i duže, i ako za parametre uzmemo ono što danas napučuje horror sekcije dvd prodavnica, u poređenju s tim drekom SLAJS (bez DAJSA) deluje kao dar s neba, thinking man's something or other, ingeniozna ljudska drama, kronenbergijana za 21. vek, i šta sve ne.

ali, ne padajte na te fore. vinćenco je od samog starta – od KOCKE - bio veliki blefer, sa solidnim talentom da NIŠTA upakuje tako šareno i površno-zanimljivo da deluje kao da tu ima NEŠTO (ili, u slučaju filma NIŠTA – da vam uvali ništavilo, a vi onda projektujte nešto na njega). da nema izvanrednih i body-horroru naklonjenih efekata ova pričica ne bi imala nikakvog razloga da se gleda. a ionako je najveći efekat – brodijeva njuška.

FANTASIA REPORT (4) : HENENLOTTER & H.G. LEWIS

nakon što smo apsolvirali subverzivnu srbiju, a potom i neke jadne pokušaje njenog dezavuisanja, red je da se osvrnemo na određene susrete sa znamenitim ljudima, što bi reko čiča gurđijev.

Frank Henenlotter & Herschell Gordon Lewis

ovu dvojicu sam upoznao već prve večeri mog boravka u montrealu. tačnije, već prvih mojih sati tamo.

pošto sam umoran bio odbačen do hotela, imao sam samo sat i po ili dva sata max za prvi ljucki san u poslednjih 48 sata (jet-lag or no jet-lag) pre zakazane večere sa ovima. dosuđeno vreme za spavanje bilo mi je, naravno, premalo: sa zaista natčovečanskim naporima naterao sam se, noga pred nogu, da na jedvite jade ustanem iz kreveta i istuširam se. bio sam totalno mrtvosan, i da nije u pitanju bila unikatna prilika – nisam ni slutio koliko! – da s ovima posedim i popričam u opuštenoj atmosferi, zaista bih se inače teško naterao da ustanem pre ponoći. bilo je čak trenutaka u kojima mi je đavolak na levom ramenu šaputao: 'more, vrati se u krevet, vidi kako je udoban i mek, baci se lepo na jastuk, ove ćeš da sretneš i sutra ili narednih dana...' i MALO je falilo da ga poslušam.

srećom, naterao sam se da se oteturam do zakazanog mesta, ali sam, naravno, zakasnio nekih 25 minuta, i ovi su već otišli u taj italo restoran. srećom, mič dejvis se zateko tu, pa me on odveo do mesta (par blokova udaljenog).

long story short: seo sam prekoputa henenlottera, a između mene i heršela sedeo je majk vranej, gazda something weird video kompanije.

da pojasnim: ja prema heršelu nemam nikakav fanovski odnos. ne volim njegove filmove, ništa mi ne znače u životu, ali poštujem njihov curio značaj za splatter, a naročito heršelovu inteligenciju, koja me je zaprepastila u obilatom intervjuu za spec. izdanje RE/SEARCHA 'incredibly strange movies' koje je jedna od prvih stranih knjiga o hororu koje sam kupio. luis u njoj (kao i fridmen, njegov producent, uostalom) deluje beskrajno pametnije i zabavnije nego što bi se iz njegovih 'filmova' (da ih tako nazovem) naslutilo.

s druge strane, henenloter je moja stara ljubav, još otkad sam tamo negde 1989. na VHS piratu gledo BRAIN DAMAGE i razduševio se; usledili su BASKET CASE 2 i FRANKENHOOKER, na sreću u video-klub MB u nišu stigli vrlo brzo po izlasku, tu negde oko 1993. i smesta overeni. najduže sam čekao na prvi BASKET CASE, koji sam nabavio tek 2002. godine od jednog lika koji ga je lažnom kreditnom akrticom kupio iz amerike – bilo je to pre divxa, a vhs se nije mogao naći nigde. henenloter mi je bio tim draži što sam o njemu vrlo malo znao – u knjigama o hororu njegovi filmovi retko se analiziraju – jedva da ih neko i pomene, uzgred – a kasnije, na netu, bilo je teško naći nešto supstancijalnije o njemu.

a sad, najzad, oči u oči s njim, bukvalno.

nažalost, pažnju mi je skretao vranej, inače beskrajno srdačan lik, koji samo što me nije grlio i po ramenu tapšao, budući s moje desne strane, pa sam morao i s njim malo da pričam. don't get me wrong, čova je vrlo zabavan i pun sjajnih anegdota, nije da me one nisu zanimale, ali ipak – mnogo više mi je bilo stalo da propitam henelotera za zdravlje junačko.

a zdravlje mu, nažalost, izgleda i nije najbolje. donedavno je imao baš ozbiljne i teške probleme, a sad mu je valjda bolje, ali on sve vreme tokom kog sam ga video – ne samo na toj večeri, nego i kasnije, sutra uveče, na premijeri dokumentarca o heršelu koji je ko-režirao – frenk nije izgledao najbolje. kasnije mi rekoše da je on prilično introvertan lik, da ne voli pozornicu, gužvu, nepoznate ljude itsl. i da zato u takvim prilikama deluje kao da bi najradije bio negde drugde, na nekom usamljenijem i tišem mestu.

ipak, neumoljiv kao što jesam, uspeo sam da ga prorešetam oko nekih stvari koje mi je bilo najpreče da doznam, a naročito vezano za to šta naredno sprema (učtivo sam zaobišao svaku referencu na njegov mega-razočaravajući BAD BIOLOGY ). kazao je da trenutno pakuje jedan konvencionalan film koji se, kako reče, neće dopasti njegovim fanovima – po istinitom događaju, nije horor, biće r-rated ali bez njegovog prepoznatljivog ludila – pa kad to zaradi neku paricu, onda će, nada se, moći da radi svoj dugo spremani SICK IN THE HEAD.

kazao mi je još i da je u pregovorima da proda prava na rimejk BASKET CASE, ali da još čeka ozbiljnu i konkretnu ponudu. BRAIN DAMAGE, na žalost, nije u njegovom vlasništvu, i s tim može da radi ko šta oće (pod uslovom da kupi od sadašnjih vlasnika, ali frenk se tu ništa ne pita).

sa heršelom sam uporedio iskustva kao sa kolegom, pošto je on neko vreme predavao književnost (čini mi se, na nivou srednje škole) pre nego što se bacio na nudie exploitation & gore. složili smo se da su njegovi studenti iz 1950-ih prilično slični po svojoj 'zainteresovanosti' za književnost kao i moji s početka 21. veka. pričao mi je koliko je fridmen loše, praktično slep i gluv. luis se, pak, drži prilično dobro za svoje godine, iako pogrbljen, duhovno je prisutan, svež i zabavan. posle dokumentarca deda je pred masom otpevao celu celcatu pesmu 'south's gonna rise again' iz 2000 MAINACS. neki su se čudili kako bre pamti sve reči: hej, pa on je to i napisao za film! publika je bila na nogama, mada je očito da je samo manji broj njih znao text pesme, pa su se ubacivali samo na 'JIII-HAAAAJ!'

nisam ostao da gledam ponoćnu projekciju BLOOD FEAST (1963) a zbog praćenja Q & A sa luisom i frenkom, propustio sam i početak filma RUBBER, što sam kasnije (prekasno!) zažalio. elem, činilo mi se da je to yet another one-joke trash movie (automobilska guma kao serijski ubica!), ali posle sam od svih živih čuo najbolje stvari o tome. no, ne žalim što sam ostao da naživo vidim deda heršela i čiča frenka jer, kako ispade, oni su već koliko sutra imali da putuju nazad, pa mi je ovo bila jedina prilika za druženje sa njima. baš šteta; a nadao sam se da frenka malo sadržajnije intervjuišem... čak i omot BRAIN DAMAGE DVD-a mi ostade nepotpisan zbog njihovog nenajavljeno kratkog boravka na fantaziji! :(

NIGHTMARES IN RED, WHITE AND BLUE (2009)

***

3

ovaj prenadrkano nazvani dokumentarac – sa naslovom i omotom koji upućuju na nekakvu sociološku studiju o horor filmu u americi – zapravo je jedno tek solidno, ali površno protrčavanje kroz istoriju usa horora, od edisonovog FRANKENŠTAJNA (1910) do SAW & HOSTEL serijala iz prve decenije 21. veka.

sad, da se odmah ogradim, ako ste potpuni laik za teoriju horora, i nikada niste čitali ništa na tu temu, niti ste preterano razmišljali o istorijskoj kontextualizaciji američkih horora, onda će vam biti nove i interesantne stvari kao što su veze između velike ekonomske krize počev od 1929. godine i univerzalovih horora iz ranih 1930-ih; hladnog rata i big-bug & mutant sf horora iz 1950-ih; vijetnama & votergejta & krize krajem 1960-ih i početkom 1970-ih sa žestokim horor-klasicima iz tog istog perioda; regana i horora 1980-ih; 9-11 + iraka + avganistana i torture-porn horora tokom 2000-itih…

međutim, radi se o prilično očiglednim stvarima, a ovaj dokumentarac ne ide mnogo u dubinu čak i kad su u pitanju te veze i uticaji na koje se jedino usredsredio. pored toga, budući da celu istoriju usa horora redukuje na te i takve veze, onda i prikazane horore gleda pretežno (ako ne i isključivo) u svetlu njih, čime jednu beskrajno složeniju sliku svodi na nešto krajnje jednostavno. odnosno, znatno komplexnije filmove svodi na 'sign of the times' reflexije, ili na samo jedan od mogućih njihovih aspekata i ključeva za čitanje/gledanje. takođe, ignoriše ili u prikrajak gura one koji se ne mogu na dovoljno očigldan način povezati sa vremenom u kome su nastali.

da stvari ne budu suviše suvoparne ili jednodimenzionalne potrudili su se neki od učesnika, a pre svih veliki đenije, džon karpenter (glavni razlog što sam ovo skinuo – njega mogu da gledam i slušam uvek i svuda i svakim zamislivim povodom), koji i ovde iznosi svoju staru, ali prilično validnu podelu horora na 2 glavne sorte: one u kojima je monstrum 'tamo negde, izvan našeg kruga', i horora u kojima je monstrum – 'jedan od nas, tu, među nama'. osim njega, nešto malo se tu krevelji i deda romero, a r. corman je uslikan na nekoj 200 puta presnimljenoj vhs traci ili tako nečem valovitom; u kameo pojavama tu su i lari koen, b. juzna i tom meklaflin (!). uključivanje ovog poslednjeg, kao i mika gerisa, svedočanstva su nedovoljno strogog i principijelnog izbora; odsustvo krejvena potpuno je neopravdano, kao i de palme, dok kronenberga teško da je neko i očekivao da se na ove teme oglašava, sada. stjuart gordon bi svakako imao šta da kaže, da su ga pozvali. ali nisu.

ako ništa drugo, barem su protrčali kroz većinu najbitnijih usa horora tokom tih 100 godina, ali zbog obilja naslova koje treba pokriti u samo 90ak minuta, to znači da iz svakog klasika imamo insert od jedva 15-20 sekundi. znači, ovo je zaista best-of usa horror, kompilacija najopštinih mesta, najčuvenijih scena, prizora, replika, pa stoga kao jedan generalni uvod za početnike – ili kao sumiranje i sve-na-jednom-mestu prisećanje – može da posluži svrsi.

dodatne opservacije o ovom sočinjeniju, kao i linkove za skidanje, imate kod mog saučesnika u projektu kvarenja omladine, son of mana, na njegovom blogu.

Colin Arthur u Nišu: izveštaj

kao što sam prošle nedelje uredno najavio, uvaženi engleski (i svetski) majstor za efekte maske i kreatura, Colin Arthur, došao je na 3-4 dana u niš. neki su ga, iz samo njima znanih razloga, najavili kao 'artura kolina', a pojedini bg novinari su se (par dana nakon njegovog odlaska iz niša) čak raspitivali kod organizatora 'da li je artur klark još uvek u nišu?'

očito je da kolinovo ime nije preterano poznato ni kod mnogih filmofila – pa čak i onih žanrovski orijentisanih – a kamo li kod običnog puka, ili pak hronično nepismene i neobaveštene sorte, novinara. recimo, čak ni niški organizatori nisu znali – dok im ja nisam rekao – za kolinove angažmane u jugoslovenskim filmovima... to je tim veća šteta jer trenutno ne postoji živi majstor za efekte koji je radio sa toliko mnogo velikih & genijalnih reditelja – uz sve poštovanje prema svim savinijima, bejkerima i botinima ovoga sveta, ko od njih za pojasom ima i kjubrika, i milijusa, i bedema, i pekinpoa, i amenabara, i almodovara, i zafranovića?

a kada sam kolina najzad upoznao, postalo mi je jasno zašto su njegov minuli rad i njegovo ime tako dobro sakriveni od širokih masa.

kolin je toliko nebrižan prema svom opusu i njegovoj prezentaciji, i ima toliko slabo pamćenje, da ga uopšte nije briga da kači svoj CV na net (pa čak ni na sajt sopstvene kompanije za efekte!) ili da koriguje i dopunjava IMDb. zapravo, da mu nije žene – dugogodišnje saradnice – u ulozi softvera, on teško da bi umeo da nabroji i deset naslova na kojima je radio. bilo je X komičnih situacija u kojima je, tokom mog razgovora s njim, ženica morala da upada u priču i ispravlja kolina, demantuje ga, dopunjuje ili kada je on naprosto slegao ramenima i okretao se njoj: 'kako se zvaše onaj film na kome sam radio... kad ono beše... negde oko 1974?'

rezultat svega toga je činjenica da kolinova potpuna filmografija trenutno ne postoji nigde na netu, a da sam se čak i ja našao zabezeknut kada sam otkrio da je radio na još nekoliko značajnih i dragih mi filmova za koje to do sada nisam znao.

dakle, pored već nabrajanih naslova, kakvi su 2001: ODISEJA U SVEMIRU, KONAN, PRIČAJ S NJOM, OTVORI OČI, VAMPIRICE, obe BESKRAJNE PRIČE, SUDAR TITANA, te 'naši' ČOVEK KOGA TREBA UBITI i OKUPACIJA U 26 SLIKA, kolin je radio maske i na bedemovom DRAKULI i na ZARDOZU, i upravo on je napravio masku vinsenta prajsa u UŽASNOM DR FAJBSU!

ovaj podatak – da kolin nema baš najstelarnije pamćenje – bio je pomalo frustrirajuć tokom dvočasovnog intervjua, kada sam pokušavao da izmuzem što sočnije priče o velikanima s kojima je radio – kjubrik (nije trpeo budale; težak na kompliment; stidljiv), pekinpo (strastveni kockar: slao kolina da se kocka umesto njega – tokom snimanja GVOZDENOG KRSTA – kada sam nije mogao da ide, a prema nekom svom sistemu), amenabar (egomanijak i nedokazani tvrdoglavi razmaženko suviše ubeđen u svoju genijalnost da bi bilo koga slušao), milijus (pravio nepretenciozni film za zabavu), fist (to je 'robert fuest', reditelj DR FAJBSA – najzad otkrih kako se njegovo zajebano prezime izgovara! znači, nije fuest, fajst, fjust…) – izuzetno kulturan i obrazovan (kao i v. prajs) itd. ipak, primenom mojih oprobanih metoda ispitivanja & isleđivanja, uspeo sam da mu iskamčim sasvim dovoljno materijala za jedan zabavan i informativan intervju (coming soon to FILAŽ BR. 4, jesenas).

recimo, kolin se uopšte nije sećao naslova bulajićevog filma i zahvaljivao mi se što sam mu ga najzad otkrio. nije ga nikad ni gledao, nema pojma kako to izgleda: kad sam hteo da mu ga narežem, otkrio sam da mi nema DVD-a s tim filmom (damn! kome li sam ga dao?) a da je divx koji imam sramotno negledljivo užasni VHS rip pa još u usranom mkv formatu! zauzvrat, ispričao mi je sočnu anegdotu o tome kako su hteli da ga na ČOVJEKU… zajebu za plaćanje, kao i o svom energičnom odgovoru na to pokvarenjaštvo… takođe, reče da je uživao na radu u OKUPACIJI U 26 SLIKA, iako se i toga mutno seća.

kaže 'sećam se nekakvog ukucavanja eksera ljudima u glave.'

'a sećate li se i odsecanja glave? jeste li to isto vi radili?' pitam ga ja.

'odsecanje glave? uh… sad kad pomenu, da, čini mi se da je bilo i tako nešto… ma da, mora da sam ja to radio, ko bi drugi?'

ili drugi primer: pošto je englez, pitam ga ja zna li nekog od stare garde koja je radila maske za hamerove filmove, npr. les bowie i tako ta ekipa. tu on poskoči: 'les bowie! jeste! 100 mu munja i gromova! godinama pokušavam da se setim njegovog imena! koji je to majstor bio – najveći! pravi genije: kad je umro, njegovi asistenti su nastavili rad po njegovim principima, a nikad njegovo ime nisu pomenuli! les bowie, dakle! ženo, piši: les bowie. jao, fala ti ko bratu, sjajno, da, jeste, les bowie, pravi car, nema takvih više…' sutradan, usred neke druge priče, a pošto žena sinoć nije zapisala, on će meni opet: 'je li, kako beše onaj majstor iz hamera koga si mi sinoć pomenuo?' ja kažem: 'les bowie.' a kolin: 'da, jeste! les bowie! ženo, uzmi plajvaz i zapisuj, moram to da upamtim!' ovog puta je zapisala ime na nekoj cedulji…

uz sve te memorijske blekaute i magluštine, ispostavilo se da je kolin još ozbiljniji igrač nego što sam pre toga slutio: da nije bio samo neko levo smetalo u ekipama velikih filmova, nego ključni kontributor na nekima od njih. npr. u ODISEJI su upravo on i jedan kolega prokljuvili fazon kako da se ljudima maskiranim u majmune mehanički pokreću veštačke 'majmunske' usne ono kad reže i frkću jedni na druge. za DRAKULU je prvi prokljuvio fazon primenjen u završnoj sceni kada se drakula raspada izložen suncu – to je bilo toliko efektno da su cenzori isekli tu scenu (i zaista – nema je u današnjoj verziji filma!), ali je samo par godina potom kris valas primenio isti taj fazon za kraj INDIJANE DŽONSA ('od onog, spilberga, ili beše lukasa? stalno ih mešam!' kaže kolin).

u sredu, 04.08.2010. kolin je održao master klas o spec. efektima u 'gradskoj kući' pred 50ak posetilaca, mahom polaznika škole animacije, ali i uz 10ak niških filmofila (including 'shozo hirono', čije su neke od mutnijih slika kojima ilustrujem ovaj napis) došavših da pozdrave kolina i priupitaju ga za poneke filmove na kojima je radio. veći deo večeri sastojao se iz inserata koje je kolin puštao, pretežno iz kratkih filmova i reklama (poput one za koju je napravio life-sized NOSOROGA!), uz nešto njegove priče i objašnjavanja, i uz moj konsekutivni prevod.

prevođenje je išlo glatko i tečno iako odavno nisam razgibavao ove konkretne mišiće, tj. ovu vrstu on-the-spot živog prevoda. pošto sam stalno skakao sa engleskog na srpski i nazad između raznih pitanja i odgovora, u jednom trenutku sam zglajznuo i kolinove reči krenuo da 'prevodim' – na engleski! tek posle 3-4 rečenice i glasnog smeha publike shvatio sam šta radim i smesta se prešaltovao na srpski. posle su mi mnogi čestitali na ovome, uključujući kolina, kome je to bilo presimpatično, a i ja ga kao takvo navodim. uostalom, bio sam u afektu jer je upravo rečenicu pre toga kolin priznao da je upravo on kreirao MEDUZU u originalnom SUDARU TITANA. ('you made it? spontano sam uskliknuo svetitelju savi usred prevoda...)

sa manjim zakašnjenjem dešavanju se pridružio i miki lakobrija, sveže izleteo iz bg busa. njega sam pozvao i insistirao da dođe i ovo overi te lično se upozna s čovekom i predoči mu svoj rad jer nikad se ne zna... master klas se odužio na cela 2 sata, a posle njega – i još malo ćaskanja sa kolinom – odoh s mikijem i njegovim niškim drugarima prvo na kej, a onda s još nekom družinom i u stan jednog od njih...

posle jedva 4 sata sna probudih mikija, mog gosta, pa poitasmo u niš na ranojutarnje dešavanje:

četvrtak, 05.08.2010:

09:30 – 13:00, prepodnevni rad (izrada maski)

tu je kolin demonstrirao rabote koje su za mikija obična azbuka, ali su za mlađe polaznike kursa, kao i za novinare i ostale laike, bile sasvim atraktivne. jedna dobrovoljka očito nije znala u šta se upušta kada se prijavila da joj uzmu odlivak lica kako bi napravili appliances baš za njenu facu – ali jedno prelivanje prednjeg dela glave zubarskim i običnim gipsom kasnije nije delovala nimalo nesrećno što se javila. kolin je potom pokazao još neke svoje aplajanse: jedan od njih završio je kao 'ranica' na ruci jednog dečaka, a nešto malo krvi (lažne!) našlo se i ispod mog grla.

kolin je junački izdržao nalete dečurlije koja su mu pokazivala svoje crteže – strpljivo i dobronamerno im je ukazivao na razne stvari, savetovao, hvalio. s iskrenim oduševljenjem on i njegova žena pregledali su i nekoliko desetina odličnih promo fotki koje je lakobrija doneo da prezentuje svoj rad – njegov tuc-muc engleski i moj prevod bili su uglavnom manje bitni od slika koje su govorile same za sebe. stekao sam utisak da bi miki imao što-šta da poduči pomalo old-school kolina... čak su ga on i žena i zapitkivali kako je uradio i čime je bojio ovo ili ono...

potom su se novinari sjatili oko kolina, bližilo se vreme ručku, a kolin je ispao pravi džek kada je odbio ponudu organizatora da ga malo vodaju po gradu popodne, i umesto toga kazao da bi radije opet došao da se još druži s decom, da gleda njihove radove i pokazuje im svoje trikove. dogovorio sam intervju s njim za večeras, pozdravio se s mikijem koji je morao nazad u bg i otišao kući da odspavam bar sat-dva kako ne bih zevao celo veče, pošto me je čekao naporan rad.

uveče je bila promocija vicon firme za motion capture radove: tu sam takođe uskočio u pretposlednji čas i odradio još sat i po konsek. prevoda, na meni lično manje zanimljivu temu, but a man's gotta do what a man's gotta do. potom najzad odosmo u kafanu, gde nastavih s kolinom ranije započeti intervju uz obilato južnjačko gostoprimstvo i na zaprepašćenje okupljenih težinom hrane koju sam smazao u taj docni čas (rebarca na kajmaku). ipak, podsetio sam ih na saznanje koje mi je upravo vicon prezenterka iznela, naime – da konsek. prevodilac tokom svog rada izgori kalorija koliko i rudar koji kopa u rudniku!

uz obilato vino i sve kako treba i dolikuje ispratismo goste koji su za nekoliko sati potom imali da krenu put bg aerodroma, a ja ostadoh da se vajkam što sam nedavno prodao svoj poster za SUDAR TITANA. dakle, fino to beše druženje i zezanje, a detaljni intervju s kolinom arturom klarkom čitajte u FILAŽU br. 4.

MI NISMO ANDJELI 2 (2005)

aka

MI NISMO NI BLIZU ANĐELIMA

** 

(2)

Ovo je veoma slab film, i prilično razočarenje na nekoliko načina.

'Humor' je jadan, na prvu loptu, pretežno prostački i – krajnje predvidiv. Ukratko, prava slika i prilika svog pink producenta, i njegove ciljne pink publike. To je bilo jedno od većih razočaranja – kada sam shvatio da ovaj film uopšte nije namenjen onima kojima se prvi obraćao. Ovo je film za Pink – rulju.

Dok su prvi ANĐELI bili jedan od začetnika 'ružičastog talasa' – 2. deo pokušava da cinično jaše na Pink-TV talasu, i kao i toliko toga u ovoj zemlji na kraju i sam postaje ono protiv čega se prvobitno borio, i počinje da promoviše ono čemu se nekada podsmevao. To je tuga života u Srbiji na koju i ovaj film podseća. Tuga izdaje. Prodaje.

ANĐELI 2 kao da kažu: 'Sva ona lepa, pametna omladina koja se nekada smejala I delu sada je ili omatorila ili izginula ili pobegla u neku normalniju zemlju: ajde da sad zabavljamo ovaj talog koji je preostao, humorom koji će oni moći da razumeju.'

Što se tiče 'prljavog' humora koji Dimitrije Vojnov promoviše kao veliku tekovinu ANĐELA 2 – reći ću samo: bullshit! Trash je zasnovan na protivljenju dominantnom, 'dobrom' ukusu, i ima smisla recimo u američkom, ili već nekom zapadnjačkom filmu. Kod nas, usred vladavine Pink (ne)kulture, gde je trash postao mejnstrim, neukus uopšte nema draž subverzije koja se vojnovu priviđa. Bad taste je ovde svakodnevnica, na svakom od TV kanala, 24 časa dnevno. 'Prljavi' humor ANĐELA 2 smrdi na prljavštinu koja se poput pomija prosipa sa malih ekrana tog istog Pinka koji je finansijski i 'duhovni' otac ovog (zlo)dela.

Istinski hrabar, istinski subverzivan i smeo poduhvat bio bi DANAS snimiti iskrenu romantičnu komediju, i ponuditi Pink-Klincima ljubav kao opciju. ANĐELI 2 nemaju ta muda. To je film nekoga ko je, možda, nekada bio romantik – ali sada je samo cinik.

Da ne preteram – film nije katastrofalno negledljiv. Ja sam oštar samo zato što me je ispunio gorčinom, i deprimirao svojom banalnošću. Priznaću da u buljuku ćoraka ima i nešto malo zabavnijih fazona; priznaću takođe da je Kojo i dalje car, i da su neke od najboljih scena vezane za Cviju. Na žalost, većina ostalih nema šta da radi u filmu, sem da mahne i podseti nas na svoju nadahnutiju pojavu u I delu. Kad sam kod toga – pitam se zašto ovde nema Sonje Savić?

Pink-curica Mirka (Kojina filmska ćerka) je cockteaser, tu nema dvojbe; ali nema dvojbe ni po pitanju njenog apsolutnog odsustva šarma, duha ili glumačkog talenta. Još jedno u nizu naše 'dece' koja totalno neubedljivo recituju pred kamerama, nesposobna za minimum autentične emocije. Ukratko, iritirajuće derle koje s Kojom nema nikakvu hemiju i za koje nas baš zabole.

Sve u svemu, ovo je tek blago natprosečna srpska papazjanija koja se, u nedostatku bolje reči, mora nazvati filmom. No, za razliku od I dela, koji bih rado pokazao nekom strancu kao dobar domaći film – II deo bi me bilo sramota da gledam u društvu nekoga ko dolazi iz zemalja razvijenijih kinematografija.

Treba stvarno biti slep kod očiju pa u ANĐELIMA 2 videti razloge za optimizam u pogledu budućnosti srpskog filma. Ona možda i jeste 'ružičasta' – ali, na ovakav način, to nije ohrabrujuće!

Pinkov hype će ovo sigurno da naduva do razmera solidnog hita. Ono u šta mogu da se kladim jeste da, pare i brojke na stranu, ovo nije film koji će imati CULT. Ne samo zato što se direktno posrao na publiku koja ga jedina time može učiniti, već i zato što ne poseduje osnovni kvalitet kult-filma: a to je, da je zahvalan za višestruko gledanje.

ANĐELI 2 uopšte nije rewatchable. Čak i jedno gledanje je – one too many!

Naravno da je humor (kao i strava) vrlo individualna stvar.

Recimo, meni uopšte nije smešan glavni fazon svih novijih srpskih komedija, za kojim i Dragojević poseže u A2, a koji se sastoji u tome, da kad god nemaš bolju dosetku tj geg, a ti pustiš da neko nekoga lupi pesnicom i kaže MA NOSI SE BRE U PIZDU MATERINU!

Ja volim tu konkretnu psovku, kao i mnoge druge kojima naš lepi jezik obiluje, i koje često koristim, ali ne smatram to posebno smešnim na filmu, kao ni 666 varijacija na 'boli me kurac / šta me boli kurac / koga boli kurac...' koje u A2 nalazimo. To mi nije bilo zabavno ni kad sam bio tinejdžer, a sad pa tek ne vidim nimalo humora u takvom infantilizmu.

Brzina? Mnogo gegova? Pa, to po sebi ništa ne znači. Nedavno sam u autobusu Bg-Niš bacao poglede na domaću komediju SVEMIRCI SU MEĐU NAMA, i pazi – i to je prilično dinamičan film, i ima mnogo gegova. Samo što su ovi bezvezni.

Na žalost, ni u A2 ne videh na delu zakon pretvaranja kvantiteta u kvalitet.

Rekoh, IMA tu nekoliko solidnih gegova, ali stvarno ništa posebno. Možda sam one najbolje propustio, ali kada kažem da film nije rewatchable, mislim pre svega to da me nije naveo da ga pogledam ponovo. jednostavno, na prvo gledanje on ne nudi razlog da ga se gleda opet.

A2 mi deluje kao zbirka skečeva iz Pinkovog novogodišnjeg programa za koju su pukli malo veće pare i snimali izvan studija. Ponavljam, zbirka (pinkovskih) skečeva. To što su režirani malo bolje od onih Borisa Bizetića još uvek nije dovoljno da Dragojeviću pletem lovorike.

Dimitrije Vojnov, veliki apologeta ovog filma (a zatim i scenarista 3. dela) kazao je da je 'A2 potpuno autohton film, i u našim i u svetskim okvirima, barem kada je reč o projektu tog profila.'

Ja stvarno nemam ni najblažu predstavu šta je ovim hteo da kaže, niti koja ga je droga na to navela. Nazvati ovu PREDVIDIVU, konvencionalnu, nenadahnutu, DERIVATIVNU (da ne kažem: plagijatorsku) tvorevinu 'autohtonom' mogu shvatiti jedino ako Vojnov prizna da ne zna šta znači ta reč. 'Autohtono' preslikan iz američkog filma PRSTE K SEBI, ONA JE JOŠ MLADA? Jel to znači reč autohton? Sinonim za derivativan? Ili šta?

Ej, pa još u svetskim okvirima! Pokušavam da zamislim ovo kako se prikazuje na nekom svetskom festivalu opuštenog tipa (poput onog u San Francisku) – i već me je blam! Najbliži 'svetski' pandan ovome bile bi drugorazredne hongkonške komedije koje s jednakim žarom trpaju sve žive žanrove i postupke u blender, svedu 'humor' na najmanji mogući zajednički imenitelj shvatljiv i poslednjem retardu s najjeftinijom kartom, i – eto nama 'komedije'.

Očito je da Vojnov nije shvatio moju opasku o prirodi cinizma koji stoji u pozadini ovog projekta, a ja ću biti tako zao pa mu neću objasniti razliku između Embrouza Birsa i željka mitrovića… Uostalom, i sam je imao prilike da se u nju uveri tokom izrade trećeg, i daleko slabijeg nastavka ANĐELA.