**(*)
3-
šinja cukamoto je najpouzdaniji živi reditelj horora, u smislu da promašaja praktično nije ni imao, da je sve što je do sada pravio –u okvirima horora ili šire – bilo u najgorem natprosečno ako ne i genijalno, a u uže-žanrovskom smislu on je svakako najinovativniji horor reditelj, i zaista jedan od retkih koji zaista a) žele i b) UMEJU da proizvedu stravično-napeto-žestoke scene.
NIGHTMARE DETECTIVE je bio njegov prvi full-blown horror, iako tih elemenata ima u skoro svim ranijim filmovima (a najviše u trashy detinjastom HIRUKO THE GOBLIN). u ND1 je vrhunskom upotrebom zvuka, muzike (uvek pouzdani i nenadmašni ču išikava), svetla/senke, montaže, hiperkinetičke kamere i žešće krvopljusnih efekata kreirao jednu sjajnu horor epopeju i jedan od retkih novijih podsetnika na to zašto smo jedno vreme u japanu videli najveću uzdanicu modernog horora.
nastavak je znatno slabiji. ipak, imao je dobre namere, i zato ću prema njemu biti blaži nego li da je, recimo, propao zbog nekog beslovesnog prodavanja dupeta producentima, tinejdžerkama ili već tako nekoj ciljnoj grupi.
deo razloga što mi je znatno manje prijao jeste taj što je horror ovde značajno smanjen: krvopljusa nema ama baš nimalo – da nema nešto malo karikaturalnih zombija-dece izginule na exkurziji (omaž izviđačima iz DELLAMORTE DELLAMORE? šta će to u ovom filmu?) ne bismo ni kap crvene videli! što je još gore, i scene strave i pogibije ovde su beskrajno ublažene – samo jedna je on-screen, a ovo ostalo, ništa se ne vidi. build-up do njih je takođe inferioran – pristojan, za nečije tuđe standarde, ali ne i za cukamotove. taj build-up je dodatno bezvezan što se dešava u (bizarno scenografski stilizovanom) ženskom školskom WC-u, koji ubija stravu i sve nepodnošljivo blizu prinosi – (nenamernoj? svakako nesmešnoj) komediji. znači, jedina duža, elaboriranija, žešća horor deonica u filmu počinje tek oko 60-og minuta.
cukamota ovde kao da nije zanimao horor nego drama. OK, pošteno. nemam ništa protiv. cukamoto je zabavan čak i kad pravi sportsku dramu (TOKYO FIST!), znači moj problem nije u žanru. problem je šta je s tom dramom uradio.
nastavak se bavi traumom našeg detektiva, čija majka je svojevremeno bila uplašena od svega – dakle ne fobija od ovoga ili onoga, nego od života uopšte. super, vrlo cukamotovski. vrlo japanski. da sebi prekrati muke, obesila se na oči svog sinčića (circa 4 godine).on sada pokušava da se nosi s tom traumom rešavajući slučaj jedne druge osobe uplašene od života samog – studentkinje koju su njene 'drugarice' zatvorile u šupu i tako dovele u stanje neke vrste kome (od straha). a kad umre, ona krene da košmarima davi ove vrle djevuške. ona, praktično, i nije monstrum, već samo vrlo uplašena osoba…
sve to možda lepo zvuči prepričano, ali u filmu traje previše, predugo, gnjavi, vrti se u krug, ponavlja se, i ne dovodi ni do kakve poente niti pay-offa. zakoni cele te fore s košmarima su krajnje konfuzni i proizvoljni, a u svojoj II polovini film previše poseže za iritirajućim san-u-snu-u-snu-unutar-sna… skokovima i prelazima. njih i inače mrzim, a ovde ih ima baš previše, toliko da u nekom trenutku prosto prestane da me bude briga za bilo šta što će u narednom trenu da bude poništeno još jednim 'oh, it was only a dream' twistom.
detektiv je i ovde izmučen i smoren i sav u jednom tonalitetu, ali sada je akcija koje je deo mnogo sporija i nezanimljivija, pa se deo njegove smorenosti nevoljno prenosi i na gledaoca. prostije rečeno, previše je fletlajna u ovom filmu, a to malo skakanja s nivoa ravne crte premalo je i prekasno.
ponavljam: ovde naglašavam nedostatke jer sam od cukamota očekivao mnogo više. međutim, čak i ovakav kakav je, cukamoto je verovatno potpisao najbolji japanski horor u poslednje dve godine, barem od onoga što mi je palo šaka. na plus strani, ima i ovde odličnih zvučnih efekata, glasne muzike, uspešno-jezivih duh-žena koje gmižu ka žrtvi te nekih creepy vizuelnih fora koje ne bih previše otkrivao.
zato, preporuka, ali uz oprez.
