Napomena: Donji tekst i slike govore o PRAVOM UŽASU, pa se osetljivima i gadljivima savetuje da danas zabavu potraže negde drugde. Slede ozbiljne grozote!
JEDENJE BOGOVA je kratki roman (ili strože gledano: novela, od oko 64 kartica teksta, ali objavljivana kao zasebna knjižica) izašao 1984. godine, a onda reprintovan u nekoliko izdanja, od kojih je najtiražnije bilo u neupadljivoj knjižici sa crnim koricama, kod izdavača ARION, posvećenog delima pretežno ezoterične provenijencije. Bilo je u ARIONU senzacionalističkih naslova, od kojih neke imam u svojoj biblioteci – npr. VAMPIRI, zatim RITUALI CRNE MAGIJE i VELIKI ADEPTI ZAPADA. Ove prve dve su površne, faktografski proizvoljne i poprilično slabe knjižice (srednje-lošeg prevoda), a ova treća tek nešto neznatno bolja. Filmofilima može biti zanimljivo da saznaju kako je neke knjige iz ove edicije (npr. pomenute VAMPIRE) prevodio Tomislav Gavrić, poznat po svojoj ENCIKLOPEDIJI FILMSKIH REDITELJA (u čijem I tomu se nalazi izvesni Mario Brava…), ali i po REČNIKU OKULTIZMA…
Goran Čučković je bio vlasnik i glavni urednik ove izdavačke kuće, jedne od prvih privatnih u tadašnjoj Jugoslaviji. Stradao je u naponu snage i aktivnosti, nesrećnim slučajem prerano odnet.
Ono što sa sigurnošću mogu da kažem jeste sledeće: u nažalost skromnoj konkurenciji postojećih srpskih horor romana, iz koje ću ovom prilikom udaljiti NAŽIVO (iz subjektivno-objektivnih razloga) i BESNILO (zato!), mogu vam potpisati da je JEDENJE BOGOVA najbolji srpski horor roman do danas objavljen.
Njegova skrajnuta pozicija, a naročito među poklonicima žanrovske književnosti, može se objasniti iz nekoliko uglova.
1) Domaći čitaoci horora i fantastike pretežno su konzervativnog ukusa i nazora, i kao takvi, neskloni su čačkanju po graničnim temama i pojavama i izdanjima koja nisu overena prepoznatljivim žigovima, izdavačima, koricama, naslovima.
2) Ova konkretna knjiga, iz razloga koji će dole biti pojašnjeni, hororu pripada donekle uslovno, a svakako na nekonvencionalan način, pa je i zbog toga možda prošla ispod radara većine ovdašnjih žanrovaca.
3) Edicija u kojoj je objavljeno njeno najdistribuiranije izdanje em nije bila znana po objavljivanju proznih dela, em nije baš imala jaku reputaciju, em se odlikovala prilično uniformnim crnim koricama, zbog čega čak i oni, eventualni, koji su se o nju spotakli ili kraj nje prošli, u davnim danima zalaska i kataklizme SFRJ, teško da su imali razloga da se baš za nju maše bez nečije konkretne preporuke.
4) Najzad, ne treba potceniti ni ekstremnost tematike i njene obrade, koja bi odbila mnoge od proklamovanih ljubitelja horora kao nešto što je, ipak, "too much"!
Čak i uprkos ovim objašnjenjima, meni i dalje ne ide u glavu kako je moguće da niko, NIKO, apsolutno niko, za svih ovih punih 8 godina otkako je izašlo prvo izdanje mog NAŽIVOG (2003) – nijedan kritičar, nijedan fan, nijedan slučajni cyber prolaznik – nije ukazao na vezu koju ja, sada, odocnelo, ali neopozivo vidim. Naime, JEDENJE BOGOVA je direktni prethodnik NAŽIVOG; iako sam bio nesvestan ove knjige u vreme koncepcije i pisanja mog romana, neopoziva je činjenica da sam se, nehotice, u mom zlodelu nadovezao na teme i dileme pionirski načete kod Čučkovića. Da li treba da me čudi što su čak i moji polupismeni protivnici propustili priliku da me optuže za plagijat ove knjige (bez obzira što sam je ja premijerno pročitao tek u novembru 2011)?!
JEDENJE BOGOVA je vrlo osoben, radikalan pokušaj autora da se direktno, nemilice suoči sa svim crnilom ponora užasa i zločina sa ovdašnjih prostora, da osmisli besmisleno, da racionalizuje iracionalno, da suoči ljudsko i zversko i božansko, da zaroni u srce tame sa bezobzirnom, ludačkom i gotovo samoubilačkom smelošću. Čučković za poprište svog dela uzima Jasenovac za vreme NDH, i u toj fabrici grozote i neljudskosti koja svojim dimenzijama užasa daleko prevazilazi medijski daleko eksponiranije, ali znatno čistije i civilizovanije fabrike smrti kojima su (ipak!) rukovodili Nemci, a ne Hrvati (!), on pronalazi najadekvatniju moguću paradigmu za ponor (ne)ljudskosti.
I zaista, ustaški zločini, a naročito oni u Jasenovcu, apsolutni su vrhunac (odnosno – dno) grozomornog užasa pred kojim reči gube smisao a pamet staje kao nemoćna. Nema tu hladne nemačke racionalne fabričke pokretne trake, nema čak ni proračunatog japanskog pragmatizma (sa popriličnom dozom sadizma) ispoljenog u Kini u to isto vreme - - - ti ustaški nivoi podljudske atavističke mržnje i te razmere najbolesnijeg, najrazrađenijeg IŽIVLJAVANJA nemaju pandana u poznatoj mi istoriji čovečanstva, jer taj eksces patologije, taj VIŠAK sadizma, ničim opravdanog, nikakvom cilju neslužećeg, sem za sopstvenu nasladu, naprosto čini ustaške zločine prema Srbima nečim što se ni sa čim drugim ne može porediti.
Ne kažem da je smrt u gasnoj komori naročito prijatna, niti da je streljanje way to go, ali fuck, kad se čovek malo nadnese nad detalje elaboriranog, animalnog iživljavanja ustaša nad Srbima (i drugoj kolaterali, ali pre svega prema Srbima) – to je, naprosto, sasvim drugi žanr, sasvim druga ravan postojanja zločina… Slike i svedočanstva o tim grozotama izazivaju u meni – a valjda i u svakoj senzitivnoj, mislećoj prirodi – VRTOGLAVICU i mučninu za koje nema poređenja. To su stvari zaista nepojmljive, unnamable, from beyond, things that should not be… "Bila je to umetnost na kraju istorije. Iza nas više nije mogla postojati vrednota iste snage," kaže, s pravom, narator ove knjige.
NAŽIVO je izraslo iz mog gnušanja, ali i ljubopitljive fascinacije, totalitetom razularene patologije i apsurdno iracionalne grozote s početka 1990-ih. JEDENJE BOGOVA se, 5-6 godina pre eksplicitnog vaskrsenija ustaštva, proročki postavlja prema tome, i nagoveštava buđenje užasa koji nisu adekvatno zatrti onda kada je trebalo (tj. na kraju II svetskog rata), i čije je ponovno buđenje, kao što to završetak knjige eksplicitno nagoveštava, praktično neizbežno! JEDENJE BOGOVA je, stoga, savršen prolog za moj roman; a ja u njemu, nesvesno, ali smisleno i dosledno, razvijam tu tematiku i prilagođavam je novom trenutku – iako je malo šta zaista novo pod hladnim zvezdama u ovom mraku po kome bauljamo.
JEDENJE BOGOVA je pisano u prvom licu, iz ugla neimenovanog glavešine iz Jasenovca, koji ima zadatak da, kako zna i ume, pronađe metod za izvlačenje priznanja i tajnih podataka iz najtvrdoglavijih zarobljenika koji odbijaju da podlegnu uobičajenim gestapovskim i drugim policijskim mučenjima. A gde drugde nego u Jasenovcu pronaći najprefinjenije, najbolesnije, najneljudskije eksperte za torturu na svekolikoj kugli zemaljskoj?! I naravno, mislim da nije nikakav spojler ako kažem da se naš "junak" pokazuje na visini zadatka, i da posle malo premišljanja zaista pronalazi uistinu ingenioznu metodu prema kojoj je teško ne osetiti nešto nalik respektu, ne toliko za tehničku izvedbu (koja je sjajno osmišljena u svakoj fazi procesa) koliko, pre svega, za konceptualnu, idejnu dimenziju, koja u torturu zaista smisleno uvodi potpuno novi, suštinski aspekt užasa koji svodi golo seckanje, paljenje, udaranje, bacanje pacovima ili psima, pa čak i izrazito gnusnu metodu opisanu u mojoj priči "Jama" (u Skrobonjinoj APOKALIPSI) na ono što i jesu: puka mesarska, klanička, sirova, slepačka pipanja u tami.
Protagonista je vođen elementarnim uvidima u ljudsku prirodu: "Iskasapljeno i umlaćeno telo nema ideologiju, niti misao; ono se bori slepo, surovo i do poslednjeg tračka života." Ali njegov prefinjeni, filozofski produbljen talenat ide mnogo dalje od kasapljenja:
"Ne, nisam želeo da te komuniste seckam i lomim im kosti. Tražio sam još dve nedelje da ih napojim vinom i krvlju, da ih nahranim ljudskim mesom kako bi umlaćeno telo zaboravilo patnje u podrumima Specijalne policije. Kad se ono povrati iz agonije, duh postaje mekan i savitljiv, dostupan oblikovanju kakvo sam želeo provesti nad njima i dobiti, njihova poveravanja zaobilazeći prirođenu neosetljivost na bol. Trebalo je izravno dotaći dušu u biću, zgrabiti je gladnim rukama mojih demona, kako bi prestravljena mogla ostaviti telo puštajući ga da govori o zemaljskim poslovima. Tad bi konačno obred bio završen i komunistička životinja bi se mogla zaklati kao dar bogovima podzemlja, željnih krvi i utrobe."
Naravno, pre nego što pređe na svoju ezoteričnu misiju, odnosno paralelno sa njom, narator opisuje i oblike iživljavanja koji za cilj nemaju ništa tako pragmatično kao što je otkrivanje jataka ili tajnih planova, a kakvi su bili svakodnevnica u Jasenovcu i pridruženim mu kampovima u Gradiški i Sisku:
"Čovek obrađen krampom, izbušen i raskomadan, zaista više ničemu nije mogao poslužiti. Kao ni deca koju su bacali na čelične koce kladeći se pri tom čije će probodeno duže živeti. Ponekad je to umiranje trajalo i dva dana. Pravilo je bilo da se probodeni udovi nisu računali nego samo trup. Bacač je stajao tri metra udaljen od koca, nije smeo nagaziti belu liniju a deca su ponekad bila dosta teška. Imali su posebnu vagu kojom su im merili težinu: dete je moralo težiti između deset i petnaest kilograma, kako bi bacači imali podjednake šanse. Promašaj se nije računao, bacanje se ponavljalo sve dok pogodak nije uspeo, ali je svaki novi pokušaj umanjivao šanse igraču jer je dečje telo udaralo o beton. Tako se smanjivalo vreme umiranja a time i gubitak u igri. Uložene svote za klađenje bile su ponekad zaista zamašne."
Naš pripovedač sklon je filozofiranju između dva klanja i silovanja. Onda kada se ne naslađuje mozgom koji jede iz opijene petogodišnje devojčice, naživo, privezane ispod stola sa rupom u sredini (slično kao u CANNIBAL FEROX), on nam kazuje:
"Ovaj svet, svet je krvi i smrti. Svakoga časa more bića umire pod kandžama, šapama ili zubima, more bića ciči i vrišti žderano jačim od sebe; i sve je to uobličeno u krik koji bi morao dopreti do granica kozmosa. Kako onda razmišljati o pravednosti? Da bi jeo moraš ubiti; da bi postojao, održao smisao i novo rađanje, moraš posvetiti. Što je žrtva obilnija samilost bogova je očiglednija."
Ono što je naročito prodorno, bogovi o kojima ovaj govori neljudski su, demonski, atavistički, gotovo lavkraftovski bogovi-demoni:
"Znao sam, bog je bio u njima, onaj mračni i hladni bog što se povlači u zemlju, među mrtve duše, zajedno s ožalošćenom majkom što bona skuplja njegove raskomadane udove i lupa Titane po stomaku kako bi izbljuvali pojedeno komade njenog sina, pre nego što budu pretvoreni u pepeo a taj pepeo potom u ljude. Bog je bio u njima: ona rogata marva vrelog daha uspavana u grotlima vulkana, veliki nezasiti lav i bezosećajna zmija, iz ko zna kakvih razloga nazvana životinjom mudrosti, iako je sve na njoj bilo sporo i neumitno poput usuda, i isto toliko bešćutno na krikove hipnotisane žrtve. On sad, mladić-devojka utkan u zidove obasjane svetlošću, tu negde zagledan u bića naučena njegovom obredu, svako osamljeno u svom božanskom ludilu i opterećeno bogom u sebi. On je bio tu: onaj što po strani posmatra trvenja smrtnika i konačno odlazi na mahini kad se drama dovrši a kozmos ponovo uobliči u novom rađanju. U životu stoga ostaju na sceni vremena samo leševi."
U skladu sa time, eksperiment našeg "junaka" toliko je ekstremno nadahnuto užasan, da pred njime kao potpuno patetična detinjarija deluje ono iz Barkerove priče "Užas" (DREAD) kada jadni engleski sadista zatvori jednu vegetarijanku s komadom mesa, koje sve više truli, da vidi koliko će dugo njeni principi da potraju pred krčanjem creva, i koliko crva će u međuvremenu da se izlegne u mrtvom mesu pre nego što ono živo odluči da ga proždere... Očito, trebalo je da pozove upomoć nekog ustaškog kolegu za istinski nalet inspiracije. Grozomorna ideja na koju ovaj "naš" dođe u JEDENJU BOGOVA toliko je dobra da mi je naprosto žao da je spojlujem ovde. Reći ću samo da sam impresioniran, zadivljen i, ako je to uopšte prava reč – oduševljen. Ne mogu da odolim, pa evo samo kratkog delića te scene u kojoj se nazire prva faza u monstruoznom eksperimentu, čije pune razmere morate videti u samoj knjizi:
"Dugo je trajalo to puzanje; sporo, bolno, dahtavo i zmijoliko; to traženje puta; taj hod ka svetlosti što će sagoreti zenice ljudske, oslepiti mu vidike; taj trenutak kad bog i čovek postaju jedno biće u telu. Ženino lice stopi se s još neohlađenim mesom. Videh polagano micanje glave dok je lizala sukrvicu s leša, primajući u sebe hranljivu tvar što je značila produžetak, ma kakav i pod bilo kakvim uslovima. Oduvek sam znao da postoje ljudi koji bi pristali na sve samo da bi trajali. Duše se razlikuju, tela su oduvek ista. Bilo je samo pitanje metoda da ta sličnost postane očevidna."
Par decenija pre Dejana Ognjanovića, Goran Čučković piše o "spuštanju bogova u meso" – istina, ne koristi baš tu frazu iz NAŽIVOG, ali koncept je vrlo blizak onome o čemu pišem u tom romanu, u "Jami" i u ciklusu post-NAŽIVO priča… Očito je da smo se napajali na vrlo bliskim ezoterijskim principima i da smo došli do srodnih zaključaka. Evo kako kod njega izgleda kad se Bog ovaploti u ženi:
"Lidijin glas bio je stran, dizao se odnekuda što je tako malo naličilo onome na šta smo navikli. U njemu nije bilo bola niti tuge, već neshvatljive snage, kao da je kroz njega provejavao oblik postojanja kojega nismo mogli nazvati drugačije nego li životinjski, nemajući reči da ga označimo. Ne, nijedna životinja ne može proizvesti takav zvuk; tu gustu, memljivu i ohlađenu jarosnost; to nešto strano, puno grozne želje za čerečenjem mesa i lizanjem tople krvi, iskazano činom obreda, u kome seni umrlih pokušavaju progovoriti razumljivim glasovima. Ni zrnce uobličenog ljudskog govora nije dopiralo otuda, samo struja alavih zvukova, naizgled sumanutih, otkrivajući nam formu jezika kojim se bog obraćao ljudima. Da li postoji čovek koji bi taj govor mogao prevesti na oblike stvarnosti koju smo poznavali?"
Zaista ne mogu znati da li je Čučković uopšte čuo za Lavkrafta – ali svakako jeste znao za njegove okultne srodnike i sličnomišljenike, koji su pili sa istih izvora iz kojih i ovaj, i zato je njegov brutalni, pakleno crni svemir vrlo blizak Lavkraftovom: i ZATO je ovo horor roman, iako ga mnogi neće takvim doživeti samo zato što u njemu nema čudovišta, pipaka, okultista u kukuljicama i prizivanja Ktulua. Ali, da li su vam zaista potrebni "bolji" monstrumi kad imate – ustaše? Da li vam zaista nedostaju podzemni i podvodni i podledni drevni gradovi i hramovi pred jednim takvim Oltarom ZLA kakav je – Jasenovac?
U ingenioznoj vizuri ovog romana – blaženo lišenog uobičajenih, predvidivih "realističkih", istorijskih, humanističkih, političko-korektnih naklapanja, autor poseže za ezoteričnim i mitskim, ponire onostran dnevnopolitičkih i nacionalnih strasti i u Jasenovcu vidi nešto vanvremeno, suštastveno i fundamentalno za ljudsku vrstu uopšte (a ne samo za Srbe, Hrvate, Cigane i slične). Roman JEDENJE BOGOVA je vanvremen, i nažalost – trajno moderan. Njegov završetak zloslutno proriče ono što se samo nekoliko godina po njegovom objavljivanju ostvarilo (ponovo), a što ni danas nije zaista mrtvo, već zauvek bdije, jer u eonima bezimenim ustaštvo mrtvo nije...
"Svaki kraj stoga je oduvek novi početak, da bi se znalo šta je ono ljudsko i crvoliko a šta božanske i ustaško.
Iza nas ostao je prazan logor kao legenda koja nastoji objasniti neobjašnjivo. Budući da naš jasenovački obred vodi poreklo iz dubine ljudskog bića kao neotuđivog dela božanstva, konačna slika logora ostala je i do danas krajnje neobjašnjiva. Ljudi, jednostavno, nisu u stanju da poveruju u naša dela. Oni se boje da sebi predoče istinu o prirodi života i sveta koju smo tu naučavali čista srca, puni ljubavi i božjeg milosrđa."
Ako bi trebalo da ukažem na neke nedostatke, pomenuću samo dva dovoljno krupna.
1) Iako je dat iz perspektive zapovednika Jasenovca, dakle – mega-ustaše, roman je pisan na srpskom jeziku. Dakle, čovek a ne čovjek; hleb, a ne kruh; istorija, a ne povjest, itd. Zaista šteta što ovo nije prevedeno na hrvatsku varijantu srpskog pre objavljivanja, jer ovaj konkretan tekst na srpsko-srpskom zvuči malkice apsurdno.
2) Povezivanje ustaške (i uopšte fašističke) ideologije sa okultnim i mističkim konceptima izvedeno je pomalo neubedljivo. Sad, možda je apsurdnost deo poente – tj. da se razumno, logički, smisleno, ta dela i ti zločini i ne mogu povezati ni sa kakvom "filozofijom" ili "ezoterijom". Autor se junački borio sa ovim, i tokom većeg dela romana njegova naklapanja su dovoljno apstraktna da se, ako se ne unosite suviše, mogu progutati kao donekle poveziva sa ustaštvom. Ipak, lakše se to guta ako se zažmuri na jedno i po oko na suštinski krajnje prizemne, konkretne motivacije za trebljenje Srba i drugih nepoćudnih u kojima jedva da je bilo "mistike" krvi i tla, a kamo li nečega "dubljeg" od večite zavisti večitih Drugih da istrebe one uvek Prve barem iz svog dvorišta, kako bi barem u toj svojoj barici bili jedini (pa time i najveći) krokodilčići.
Dakle, možda je stvar samo mog cepidlačenja, ali mi zvuče blago nespojivo napadno kosmički uvidi našeg naratora o pravoj prirodi boga i čoveka, sa krajnje prozaičnom geo-politikom i ideologijom ustaštva koju on istovremeno zastupa. Neko ko zauzima tako napadno kosmičku perspektivu (i ko je očito više nego svestan koncepta Kosmičke Strave, makar ga i ne imenovao kao takvog) teško da bi, istovremeno s tim, mogao da propagira daleko ograničeniju (i s prethodnom teško spojivu) vizuru hrvatskog nacionalističkog fašizma.
No, u poređenju sa kvalitetima ove knjižice, zaista bez presedana u dotadašnjoj srpskoj književnosti (bar koliko je meni poznato...), pomenute zamerke zaista blede i tope se. Ja moram sa dozom blage začuđenosti i udivljenja da zapazim da je čak i stil pisanja, i celokupni etitjud ovog pokojnog Čučkovića vrlo srodan onome što sam, nezavisno od njega, kasnije od njega, usvojio kao svoj jezik: lakonski, jednostavan, nesmarajući, živopisan i slikovit ali bez preterano kitnjastih "ružičastih" ukrasa – direktan, eksplicitan, jasan, neuvijen, a opet bez nepotrebnih preterivanja – i sa izraženim smislom za ritualističke, vizuelno nadahnute set-pisove originalne morbidnosti i grozomornosti.
Dakle: sveta jednostavnost i konciznost + svrsishodan, nenapadan, efektan jezik + nezaboravne slike + duboki uvidi + najcrnji mrak ljudskog i neljudskog, uhvaćen u srži + univerzalna relevantnost = najbolji srpski horor roman do danas objavljen.
Pošto ja nisam sebičan, u okviru moje misije
prosvetljenja ne samo što kroz ovaj tekst ukazujem na skrajnuti, masama (pa čak i kultistima!) neznani biser nego i obznanjujem link sa koga najnestrpljiviji mogu ovaj kratak, ali ubitačan tekst skinuti i pročitati smesta. Evo, Ghoul časti: JEDENJE BOGOVA
skinite ovde.
I uživajte u vikendu.
APDEJT: u međuvremenu je umro link ka ovom fajlu. Ne uspevam da ga nađem istovetnog pa zato, ko neće da na Kupindu kupi ovu knjižicu za oko 150 din, imate je onlajn ovde, mada je totalno apsurdno čitati ustašku ispovest na ćirilici. No, kad nema latinična, evo, na ćirilici,
OVDE.
PS: Svesno se suzdržavam od tirade o tome da li narod koji sebi dopusti da zaboravi (i time oprosti!) jedan ovakav i ovoliki zločin uopšte zaslužuje da opstane. Muka mi je od toga isto koliko i od dubljeg promišljanja cele ove krajnje deprimirajuće tematike. Ipak, oni koji su skloni tome da zarone još dublje u grozotu Jasenovca, evo knjige:
Hrvatska zverstva u Drugom svetskom ratu.
PPS: Čučković je autor još nekolicine knjiga, od kojih naročito obećavajuće zvuče naslovi CRNO SUNCE, roman, 1982, 1984, 1985 i METAMORFOZE I DRUGE PRIČE, 1985, pa ću probati da i to lociram… Ako je neko to čitao, neka bekne.
SPS: Iako već neko vreme imam na horizontu svesti da bi trebalo čitati ovu knjigu, na nju mi je specijalno ukazao i link prosledio jedan od bitnijih inspiratora NAŽIVOG, i drugih mojih dela - pisac i ezoterik Dorijan Nuaj - pa mu i na tome, i ovim putem, zahvaljujem.
