***
3+
Odmah da kažem: Karpenterov PRINC
TAME (kod nas u bioskopima igrao kao KNEZ TAME) jedan je sjajan, i
istovremeno, izrazito imbecilan film. Baš kao što na tematskom planu oličava
borbu svetla i tame, tako i on sam, od početka do kraja, otelotvorava borbu
pameti i retardacije, prave strave i čistog kretenizma, zlokobnosti i nenamerne
groteske, užasa i kretenoidne (slučajne?) komedije. To je proverbijalna čaša
ispunjena do pola: neizlečivi Karpenterofili tu čašu vide kao punu do vrha, a
neki ga čak proglašavaju i njegovim najboljim filmom (!!!); oni što ne vole
horor ili imaju neke druge probleme smatraju ga čistom budalaštinom ili čak
opasnom podmetačinom, kao npr. kontroverzni intelektualac, Dragoslav Bokan
(pogledajte njegov tradicionalističko-ortodoksni "rivju" OVDE).
Istina
je, avaj, negde oko sredine. PRINC TAME je krnje remek-delo, suviše ozbiljno oštećeno
na previše mesta da bi se svrstavalo u rang čistih remek-dela u pravom, punom
smislu reči, kao što su to masterpisovi bez ikakve zamerke (HALLOWEEN
i THE
THING). O njima sam već ovde dovoljno pisao –klikni na linkove!- pa da
se ne ponavljam: to su čiste petice, direktno
diranje pravo u Ghoul-spot, i tu ni
najvećoj cepidlaki nema šta da smeta: sve na svom mestu, čisto savršenstvo itd. Nažalost, PRINC je veoma, veoma daleko od
savršenog filma. Ja sam pokušao da ga objektivno, ali kritički sagledam u
poglavlju moje knjige FAUSTOVSKI
EKRAN. Nažalost, u štampu je otišla verzija te studije kraća za oko
trećinu napisanog materijala, tako da to poglavlje niste mogli videti (osim
šačice čitalaca jednog EMITORA). Niste mogli ni mnoga druga, ali kad smo već
kod toga, postoji interes jednog izdavača da se uradi potpuna, uncut verzija te
knjige, sa dopunama, i u luksuznom obliku, s obiljem slika itd.
Dok se to ne
desi, u donjem tekstu –blogerskom, a ne iz knjige – bavim se onom praznom polovinom čaše i raspravljam sa
nekritičkim (ili kratkovidim) bespogovornim braniocima lika i dela Džona Karpentera
i ovog njegovog grešnog, vrlo grešnog filmića...
Evo rivjua
zasnovanog na repriznom gledanju DVD-u PRINCA
TAME koji sadrži i audio commentary
by Carpenter + Peter Jason! Karpenterovi komentari su uvek zabavni za
slušanje, zato sam i pohitao da čujem šta ima da kaže u odbranu ovog ostvarenja
prema kome ne gajim preteranu ljubav. Blago rečeno. Zapravo, reći ću da je za
jedan LOŠ film, ovo je sasvim DOBAR film! To jest, koliko je jezivo loš, on
uprkos tome, uspeva da donekle bude i prilično dobar.
Da se
razumemo, ja Karpentera veoma volim: on je JEDINI horor reditelj koji je od
mene ikada dobio čak DVE PETICE (HALLOWEEN + THE THING): to je uspeh kojim se
ne mogu pohvaliti ni Kronenberg, ni Krejven, ni Romero, ni Arđento (koji,
zapravo, nema nijednu: i SUSPIRIJA i DEEP RED i INFERNO su četvorke). Dakle, da
kažem to decidirano, on je reditelj koji je čak dva puta, po meni, potpisao
savršena horor remek-dela. Čak dvaput je pogodio sam centar mete, odnosno moj
G-spot. To je MNOGO.
Ali,
istovremeno, moram reći da –i pored toga– taj isti čovek uspeva da me iznervira
svojim preterano opuštenim i bezbrižnim pristupom žanru; pristupom koji je strašno
simplifikatorski, površan, nepromišljen (u idejnom smislu: ne govorim sada o
tehnici izrade), primitivan, sirov. U pozadini svega je izraziti B-movie mentality! Kako je jedna takva sirovina uspela čak dva puta da ubode jack pot, a jedan sofisticirani genije
poput Kronenberga samo jednom (za THE
FLY) – jedna je od misterija života, koje čak i imaju neko svoje rešenje.
Recimo da je Kronenberg eksperimentisao sa stvarima koje niko drugi nije nikada
ni pokušao, pa čak i kad nije sasvim uspevao, ono što je postizao, sa svojim
četvorkama, respektabilnije je od Karpenterovih simple-minded petica. Donekle. Mada,
stvari su složenije...
Nego,
DVD komentar. Zabavan je veoma, smejao sam se nekoliko puta. Isprva mi se nije
sviđalo što je Piter Džejson tu, mislio sam: šta će bre ovaj ovde, jaka mi
faca, epizodista u filmu, neprimetan, o čemu će pa on da priča, pustite
Karpentera samog! Međutim, ispade da je to odlična ideja. Pre svega, zato što
je Karpenter mrcina koju boli patka za bilo šta, pa i za svoje filmove: on je
pola stvari pozaboravljao, i sa samog snimanja, i iz scenarija. On se uopšte ne
seća nekih ključnih stvari iz svog scenarija, kako i zašto i odakle neke stvari
u njemu, i Džejson ga stalno podseća i (razumno i tačno!) objašnjava šta je K.
hteo da kaže ovim ili onim rešenjem! Takođe, Džejson ispade vrlo duševan čovek,
sasvim na nivou Karpentera, pa i više, i njegove pošalice bitno su razmrdale i
smešljivijim učinile slušanje ovog komentara.
U ovoj priči
malo se toga novog može saznati o samom filmu, jer Karpentera ne zanima ni
filozofija ni ideje ni šta je pisac 'teo da kaže, ni otkud mu ta priča i
likovi; umesto toga, srećni smo kad, svakih 20-ak minuta, prokomentariše kako
je snimio ovu ili onu scenu, i koji su problemi bili involvirani tijekom toga.
Sasvim predvidivo, sva ta žvaka sa kvantnom fizikom i mistikom i starim spisima
i tahjonima i metafizikom bačena je kroz prozor Karpenterovim komentarom: "It's all mumbo-jumbo. It's a horror
movie!" Pritom je ovo 'horror' izgovoreno sa blagim samopodrazumevajućim
prezirom, kao: pa naravno da je scenario sranje, ovo je jebeni horor, šta
očekujete, Bergmana? Psihologiju? Vilozoviju? Mistiku?
I ne samo što
je sve to mambo-džambo, nego je na mnogo mesta više nego očigledno da Karpenter
uopšte nije imao jasan koncept o zapletu, i silama koje ga pokreću, ni o zakonitostima
vezanim za njih, nego je ubacivao fore i fazone kako mu koji padao na um, zato
što deluju cool, jer su mu se učinili OK, a ne zato što na bilo koji koherentan
način doprinose celini. Npr: zabavno je bilo otkriti da je onaj znak koji
izrasta iz modrice 'izabrane' devojke Karpenter pozajmio sa omota albuma BLUE
OYSTER CULTA. Znate, onaj krst sa donjim krakom u obliku 'udice'. Pita ga Džejson:
"I, šta ti znači taj znak?" A Karpenter kaže: "Jebem li ga,
izgledao mi zanimljivo pa sam ga turio."
I ta
"opuštenost", to "baš me briga", to "ma zajebi
filozofiju, ovo je samo bezvezni horor" u filmu se jasno vidi, i to mi i
dalje, i posle ovog gledanja, smeta.
PRINC TAME je
načas zakoračio ka nečem vrednom i kvalitetnom, pošao je od moćno jezive i
stravične premise, a onda je sve to degradirao u još jednu dosadnu varijaciju
na 'siege movie', sa gomilom
bezličnih i antipatičnih likova koji se jure po hodnicima i ponašaju kao dileje
iako su, maltene, rocket scientists, odnosno fizičari i astronomi i koješta
visokoumno! Njima se, prema kraju, dešavaju neke sve dosadnije i sve gluplje i
sve ne-jezivije stvari, pri čemu se brzim tempom i glasnom muzikom pokušava
nadomestiti NEDOSTATAK PRAVIH DEŠAVANJA I PRAVE KULMINACIJE. Štaviše, spreman
sam da potpišem da je izuzetan skor (od Karpenterovih, drugi je samo u odnosu
na onaj za ASSAULT ON PRECINCT 13) ovde napadno unapredio inače sasvim
drugorazredan film.
Može reći da
su jedine natprosečne stvari u PRINCU TAME sledeće:
1. kamera Gerija
B. Kiba;
2. Karpenterova
muzika, i
3. gluma Donalda
Plezensa (ili, bolje reći, pojava, pošto tu nema baš mnogo od
"karaktera" ili glume u uobičajenom smislu – Plezens je ovde ready made kopipejstovan iz svoje dotad
već odavno izgrađene persone jezivog čikice koji se bori protiv Zla)
Ta
tri faktora nisu dovoljna za ODLIČAN film, ali jesu dovoljna za solidno,
delimično iskupljenje vulgarno trećerazrednog scenarija. Naravno, ja sam u
manjini sa ovim stavom. Ogromna većina horor fanova smatra PRINCA TAME jednim
od najboljih horora ikada snimljenih. Ja to ne mogu, iz gorenavedenih razloga,
kao i zbog nekih još konkretnije navedenih dole, u odgovorima na hvalospeve PRINCU
od strane nekih njegovih podanika.
Recimo,
neki govore o "besprekorno artikulisanoj formi", a ja kažem: ako
želiš BESPREKORNO artikulisanu formu, gledaj HALLOWEEN, koji je JEDINI Karpenterov
film na koji se ta tvrdnja može primeniti u potpunosti (i, uz vrlo malu
rezervu, na THE THING). Zbog toga bi se HALLOWEEN morao izučavati u SVAKOJ
školi – i pritom ne mislim samo filmskoj, nego u svakoj gimnaziji, umesto TIHOG
DONA, recimo, ili tako neke bespotrebne smaračine kojom gnjave đecu.
U PRINCU forma
nije besprekorna. To se vidi i u sledećem:
Pojedini hvale
"mizanscen" i kažu da "obratite pažnju kako Karpenter ingeniozno
orkestrira veliki broj aktera u istim scenama, u malom i skučenom prostoru, i
koliko sve to izgleda jasno, koliko se ima osećaj prostorne orijentacije..."
Na to ja kažem: ma jok, grešite. Navešću samo JEDAN primer, od desetak mogućih:
pogledajte samo scenu u kojoj Džejson ugane rame pokušavajući da razvali vrata
– u prvom kadru on, zajedno s još dvojicom udara u ta vrata. Onda rez na
spoljnu stranu, pa nazad – i u drugom kadru NJEGA UOPŠTE NEMA, ni na samim
vratima ni u njihovoj blizini! Ili kasnije, kad postane 'opsednut' – i NE URADI
NIŠTA! Karpenter kao da je zaboravio na njega: pa oni se čak i šale na tu temu
tokom komentara, ko je gledao/slušao! Kaže P. Dž. "A gde sam ja za sve ovo
vreme dok se ovi ovde deru i probijaju kroz zidove?' a Karpenter će: 'Sigurno si
otišao na partiju golfa u Malibu!' Kakva crna jasnoća, kakva prostorna
orijentacija?
Ovo je film u
kome osobe zadužene za kompjutere nestaju, a to niko ne primećuje niti reaguje!
Kompjuteri rade sami od sebe, niko se ne uzbuđuje zbog toga! Neki likovi ceo
film statiraju u pozadini (onaj jedan sa tupim licem i bujnim 1980s frizom, ne
znam da li ima dve replike u celom filmu, uopšte ne znam šta će tu i čemu
služi, sem da pravi gužvu u ionako prenatrpanom filmu (natrpanom i likovima, i
događajima, i idejama...). Kakva crna orijentacija,
to je HAOS a ne sistem!
Pogledajte
samo onog smešnog matorog Kineza, Wonga, kako trčka okolo NE RADEĆI NIŠTA PRITOM!
A i kad radi – on radi: šta? PRSKA OPSEDNUTE JEBENIM GAZIRANIM SOKOM
dok mu
saučesnici to isto oličenje ZLA (!) treskaju po glavi i ramenima JEBENIM
CIGLAMA! Pa, ko bre ovde koga zajebava? Jel to treba da bude napeto? Jezivo? Strašno?
Jel to ta
"besprekorno artikulisana forma"? To li je taj "jedan od
najstrašnijih horora ikada snimljenih"?! Meni to sve deluje kao neoprostivo
iskliznuće u tonu, imbecilna trešerska sprdačina koja dolazi niotkuda u
naizgled "ozbiljnom" filmu!
Isto kao i iritirajuće
neduhoviti comic relief Azijat koji,
usred "napete" scene, priča bezvezni
vic dvema opsednutim curama koje, iako u sebi već nose moći jebenog PRINCA
TAME, tu moć iskazuju samo tako što telekinezom pomeraju krevetac koji bi i
trogodišnje dete moglo, i što učine da vrata azijatovog klozeta NAPRSNU! Pazite:
ta vrata se ne rasprsnu u paramparčad, ne odlete sve do golf terena na Malibuu
da u tintaru strefe nestalog P. Džejsona – ne! Ona samo malo naprsnu, kao da se neki debeljko
naslonio na njih. The power of THE PRINCE
OF DARKNESS compels you! Pa ova bedna i ništavna ljucka bića brže uspeju da
probiju ZID (nekih 20 minuta im treba za tu radnju! Ej, 20 minuta u filmu koji
nam, kao, govori o PRINCU TAME!) a za tih istih 20 minuta "napetosti"
ove dve ŠMIZLE TAME ne mogu da svojim telekinetičkim moćima probiju jedna bedasta
drvena vratanca! Pa izem ti tu "besprekorno artikulisanu formu" – to
je prosta lenjost, tipičan pozni-Carpenter
boli-me-kurac fazon!
Neki
podanici ovog PRINCA čak govore o nekakvim "emotivnim rezultatima" ovog
filma! A ja ću na to: ama koja emocija se postiže sa onim tupavim smešnim BRKOM
- 'de ga nađe i zašto ga stavi za glavnu ulogu?! Nikad bezličnijeg i mrtvijeg
lika ne videh u glavnoj ulozi nekog respektabilnog horora.
A njemu
pripomaže ona ljupka, ali jednako bezlična i neharizmatična cura čija finalna
ŽRTVA nema nikakvu težinu jer nju kao i njega nismo uspeli ni da upoznamo kao
ljudska bića, budući da je Karpenter bio suviše preokupiran balansiranjem
gomile bezličnih, imbecilnih "likova" (bolje reći: statista) koji se gube i nalaze po
hodnicima kao horda hormonima zaslepljenih retardiranih tinejdžera, a ne kao
nekakvi rocket scientists koji nagvaždaju o mikro-česticama, paralelnim
univerzumima, metafizici i atomskoj fizici!
Voleo bih da
mi neki od fanova objasni šta nalazi "genijalnim" u ovim i ovakvim
likovima? Plezens i Vong nisu čak ni autohtoni likovi iz ovog filma: Plezens
reprizira svoje zloslutne nagoveštaje iz HALLOWEENA a Wong je neznatno "našminkan"
u odnosu na VELIKU GUŽVU U KINESKOJ ČETVRTI… i jedino se svojim fizičkim
atributima razlikuju od bilo koga drugog. Šta se dešava u njihovim glavama? Da
li Plezens zna nešto više, i to krije? Kako Vong reaguje na susret sa PRINCOM
TAME? Da li ti ljudi uopšte zaslužuju da se nazovu 'LIKOVIMA' – a nekmoli
"genijalnim"?! Po čemu? Ko
su uopšte ti ljudi?
Što se tiče
"fizionomija" aktera, mislim da je PRINC TAME jedan od najgore kastovanih filmova u istoriji dobrih loših
filmova! Od "glavnih" pa do epizodista, to je živi užas od
antipatičnih faca i neharizmatičnih, bledih, nikakvih fizionomija! Sve mi je
postalo jasno kad je Karpenter u komentaru priznao da je osoba zaslužna za
kasting zapravo ona "bag lady" s početka, ona uličarka sa crvima u
plastičnoj čaši. PRINC TAME zaista i izgleda kao da ga je kastovala neka
štrokava, neokupana, smrdljiva, crvljiva uličarka koja nema pojma o filmu! Koji
"kostimi" bre, bezlične dreške koje je svako od njih doneo od kuće!
Neki
se pale na ideju i inscenaciju "ogledala u vidu dimenzioportala", ali
to može da fascinira samo one kojima su jedini izvor filmskog obrazovanja
šugavi B i C flikovi: oni nešto verziraniji svakako znaju Koktoovu KRV PESNIKA,
snimljenu 50-ak godina pre Karpenterovog "dimenzioportala", i to sa
mnogo efektnijim i poetičnijim scenama ulaska u ogledalo i izlaska iz njega!
Treba
naći snage i poštenja pa priznati: Karpenter je jedan solidan zanatlija koji
je, dok je bio mlad i ljut, pravio neke ljute i beskompromisne i žestoke
žanrovske filmove koji su snagom ubeđenja i efektnim ONE-NOTE tonom i solidnom
egzekucijom uspevali da zabašure odsustvo sadržaja, ili mestimično da
izblefiraju postojanje nečeg nalik tome (u BEKSTVU i u STVORU). Onda se on
smorio, digao ruke od svega (otprilike posle komercijalne propasti STVORA) tako
da je, od 1982. pa nadalje, on jedan cinični, razočarani, jedva-zainteresovani
HACK, jedan odradek koji je iz svojih filmova isključio i "ono malo duše"
koja je krasila dotadašnje filmove, i počeo da ili reciklira samog sebe ili
(neuspešno!) da beslovesno tezgari (VELIKO SRANJE U MALOJ KINI? NEVIDLJIVI
ČOVEK? SELO PROKLETIH?).
PRINC je
pretposlednji veći trzaj u lešini nekadašnjeg Karpentera. U drugoj polovini
filma očiti su jasni znakovi rigor
mortisa u telu ovog nekad bitnog reditelja. Ne pomažu mu mnogo čak ni
mnogohvaljena atmosfera i "apokaliptični ton": moja ključna zamerka
je baš to što je apokaliptični ton odlično UVEO u prvoj polovini filma, a onda
ga, u drugoj polovini, totalno DEGRADIRAO I BANALIZOVAO onim zaista
neoprostivim, imbecilnim, vulgarnim, nenadahnutim, nenamerno (?) grotesknim i
komičnim i ne-strašnim scenama jurnjave po hodnicima i špric-mi špric-mi
'akcije'!
U tom smislu,
ja i dalje potpuno podržavam mudre reči Rodžera Ibera, koji češće ume da omaši
kad piše o hororima nego da potrefi, i ja se s njim često ne slažem, i mrzim ga
iz milion razloga, ali sam dovoljno pošten da priznam kad mu se desi da
potrefi, a kod PRINCA je pogodio bikovo oko kad je napisao:
" …but
then the movie suddenly turned simplistic, and the evil Sleeper turned into a
dud. Let's face it. When a movie promises us the Prince of Darkness, we expect
more than a green thing in a tube that sprays fluids into people's mouths,
turning them into zombies who stand around for most of the movie looking like
they can't remember which bus to take. When we're threatened with Armageddon,
we expect more than people hitting each other over the head with two-by-fours.
And when the
characters are all introduced as "competent physicists in your own right,
even if you don't have doctorates," we don't expect them to make the most
common mistake of all horror movie characters, which is to wander off alone and
present themselves as the entity's next victim. (…) Instead, the movie
degenerated into a bunch of people chasing each other up and down a hallway
while the soundtrack went berserk. Call me an optimist, but I believe Absolute
Evil should somehow be worse than that."
Koliko god ja
privatno ne voleo Ibera, poštenje mi nalaže da izjavim i potpišem kako, što se
mene tiče, ove primedbe POGAĐAJU SUŠTINU POLOVIČNOSTI OVOG OZBILJNO OKRNJENOG
MASTERPISA!
A najtužnije
je sledeće: 1) Karpenter danas može samo da sanja da ikada više dobaci čak i do
ovog nivoa; i 2) horor je u međuvremenu toliko propao da se, u poređenju s
današnjim predstavnicima žanra, PRINC TAME ukazuje kao pravi pravcati mesija iz
druge dimenzije, iako je u vreme kada se pojavio delovao samo kao jedan jedva
natprosečni hororčić koji se previše bezobrazno vadi na izvanredan skor tamo gde
filmski uglavnom ne uspeva da postigne stravu kojoj teži.
