A GOOD DAY TO DIE HARD (2013)

            Brus Vilis je omatorio pa počeo da bira: te ovaj dan mu dobar za umiranje, te onaj mu pa nije, kao da ga neko uopšte pita! Anyway, ne izgaram preterano za ovim usiljenim sikvelom, jer kritike su slabe a reditelj je višestruko dokazani imbecil (BEHIND ENEMY LINES, THE OMEN rimejk...), ali kad se jednom sluče okolnosti pogledaću ga samo kako bih mu se smejao - pardon: kako bih stručno analizirao po svemu sudeći još jedno američko "filmsko" ismevanja Rusije – dakle, iz sasvim vanfilmskih razloga.

            Do tada, evo šta je o ovome imao da napiše povremeni, nestalni, skoro-zaboravljeni saradnik ovog bloga, Marijan Cvetanović.

            Da budem iskren, već prvi pasus njegovog rivjua koji sledi bio bi dovoljan da ga doživotno banujem odavde, ali ajde, pustiću ga samo kako bih još jednom dokazao širinu svojih nazora i poslovičnu toleranciju prema neistomišljenicima...

Rating: ** (2)

Pre ravno 25 godina sa prijateljima iz osnovne škole, pri izboru koji ćemo film gledati u bioskopu, polovina je odabrala da gleda tadašnji akcioni hit UMRI MUŠKI, a druga polovina, kojoj sam i ja pripadao, otišla je da gleda KIŠNOG ČOVEKA. I danas bih učinio isto.

Naravno, u mesecima i godinama koji su dolazili, odgledao sam sa zadovoljstvom prvi i drugi deo. Treći je već bio slabiji, četvrti bljuzga, a peti... pa peti nije morao ni biti snimljen. Bolje da su ga abortirali na vreme.

Zaplet je poznat, videli smo ga milion puta, naročito tokom Reganove administracije: negativci su Rusi, uvređeni osvetnici Ameri, a žrtve gledaoci širom sveta, koji trpe torturu 90 minuta, zbunjeni i zakovani za bioskopske stolice.

Stepen naivnosti sa kojim John Moore režira akcione scene (koje počinju bukvalno od prvog minuta) uvreda su za zdrav razum. Bruce Willis se valja u kamiončiću jedno 10 puta, izlazi neogreban, malo ugruvan i nastavlja da juri negativce ulicama Moskve, za koje smo samo par minuta pre toga čuli, od taksiste, da su zapravo zakrčene. No, tamo gde se naši junaci jure nema saobraćaja. To je prva stvar koju smo naučili – o Rusiji i Moskvi. Jipi-kaj-jej maderfakars!

U sedištu CIA sve vrvi od skupocene tehnike, modernih liftova, pa do blistavog enterijera koji krasi slika modernog tamnoputog predsednika. U Rusiji su zgrade velike i prazne, krasi ih plafonski vitraž crvene petokrake. Na zidovima slika Gorbačova, a u liftovima Astrud Gilberto i Devojka iz Ipaneme. Retro stajl. Lekcija br. 2. Jipi-kaj-jej madafakars.

A šta li CIA uopšte traži u Moskvi? I gde je zloglasni KGB? Mislim, jebote, aman Rusi, CIA nadleće glavni grad u malom aviončiću! Mejdej, mejdej... Medvedev, Putin, bilo ko? Lekcija br. 3: Rusi su prljavi, zli i nesposobni da zašitite svoj grad, sudnice, svedoke, ljude, pa to moraju Ameri, pa još špijuni... Jipi-kaj-jej maderfokers.

I kada se napokon tata Meklejn (američki detektiv na odmoru) i sin Meklejn (infiltrirani CIA agent) dočepaju glavnog negativca (usred Ukrajine, pa još u Černobilu), koji je, BTW, do pre par sekundi bio pozitivac, pitao sam se gde li će da ga vode: 1. Ujedinjene Nacije, 2. Brisel, 3. natrag u Moskvu, ili 4. kod Dačića na Miljacku???

Aman, bre, pa gde su harizmatični negativci? Gde su likovi kao Alan Rickman, Franco Nero, William Atherton, Jeremy Irons...?

Ako stavimo na stranu moralni i etički aspekt holivudske obesti, tržišne gramzivosti i milionskog rasipanja novca, i usredsredimo se isključivo na umetnički aspekt ovog filma, doći ćemo do jednostavnog zaključka, a to je: OVAJ FILM JE SRANJE! I to ne malo, nego ono volovsko! 

UMRI MUŠKI 5 zaudara od momenta kad uđete u bioskop, i prati vas dugo pošto napustite salu. A onda kada napokon dođete kući morate odmah pod tuš. A noću vas prate košmari. Toliko je loš da liči na slikovnicu za mentalno retardirane, ili kao da je pravljen isključivo za napaljene morone koji dobiju erekciju na pomen fraze – Hladni rat!

John Moore bi trebalo da zna da je Rusija za 30 godina prošla više nego SAD za 100. Gospodine Moore, ovo nisu osamdesete, Gorbačov i perestrojka; nisu ni devedesete, Žirinovski, Jeljcin, tranzicija i tajkunizacija; hej, nisu čak ni dvehiljadite...; Rusija je otprilike prošla u periodu od 1980-2010, ono što i SAD otprilike pre tačno sto godina. Zar je mnogo tražiti uverljiv i verodostojan scenario, koji nije satkan od stereotipova, klišea i predrasuda. Ali, koga to briga?

Sigurno ne Brusa Vilisa.

Taman kad pomisliš da su tamo neke matore holivudske face zaslužile epitet legendi, i da stoje rame uz rame sa veličinama zlatne ere, oni pokažu da su zapravo truli industrijski produkti koji služe isključivo i samo za zaglupljivanje širokih masa.. po mogućstvu inostranih. Naravno, većina njih će se retorički braniti i skrivati iza otrcane fraze: to je samo film! Ili još gore, iza floskule "umetnička sloboda"!

A gde će i koga sledećeg ganjati John McLane: da li jakuze po Japanu, da li trijade po Kine, ili što da ne – Srpske teroriste po Kosovu, kladim se da nećemo dugo čekati da saznamo.

            A u međuvremenu - jipi-kaj-jej motherfuckers!

             

Hint: A možda će u šestom delu ganjati Kustu po Mećavniku i dizati u vazduh njegov Drvengrad? PLENTY OF WOOD TO DIE HARD! 

SRPSKI FILM među 200 alternativnih horora koje morate videti

             U okviru proslave Dana državnosti Republike Srbije, ovde na blogu ćemo taj dan da obeležimo jednom patriotskom obznanom vezanom za film koji je poslednjih godina širom sveta pronosio boje Srbije i upoznavao stranu publiku sa našim trejd-mark proizvodima malo manje izvikanim nego što su to ajvar, rakija, šljive i opanci.

            Naime, pred sam kraj decembra izašlo je spec. izdanje magazina RUE MORGUE, u obliku knjige na 162 kolor strane, pod naslovom 200 Alternative Horror Films You Need to See. Pre neki dan je najzad stigao i moj primerak, pa evo, za sada, samo par reči.

            Knjiga se sastoji od prikaza 200 horor naslova koje su priređivači smatrali manje izvikanim i ne tako široko slavnim, te stoga vrednim dodatnog osvetljavanja. Njihova najava objašnjava:

Concisely written with a view to expanding the horror film lover's palette, Rue Morgue Magazine's 200 ALTERNATIVE HORROR FILMS YOU NEED TO SEE outlines those cinematic gems you may have missed - classic and contemporary, mainstream and obscure, home-made and foreign... and those films that simply need to make your viewing list.

Featuring interviews with Guillermo del Toro, Tobe Hooper, Gaspar Noe, Roger Corman, Fred Dekker, Larry Cohen, Stuart Gordon, Ed Sanchez and more. Plus the top gore films, slashers, vampire flicks, foreign zombie movies, family fright fests and tons more! 

Sad, pratiocima ovog bloga mnogi od njih neće biti tako ezoterični, ali moram reći da, listajući ovu knjižicu, iako nisam otkrio ništa za šta ne znam, barem me je podsetila na 10-15 naslova koji mi odavno poluzaboravljeni čame i čekaju svoj trenutak za gledanje, pa ću sad malo ubrzati s njima i podići im rejting prioritetnosti.

 Ukratko, rivjui su dobri, pouzdani, tačni, dužine 4-5 pasusa u proseku (mada ima i dužih), dobro su ilustrovani, a često su prošarani kraćim intervjuima sa filmmejkerima u kojima se ovi osvrću na konkretni im odabrani film. Kad ovo pročitam napisaću, ako stignem, detaljniji rivju ovog izdanja, a do tada – Srbija!

Normalno, SRPSKI FILM je među ovih 200 "alternativnih horor naslova", i normalno, autor teksta o njemu sam baš ja. Ispod možete videti taj tekst u celosti, kao i to da je zaslužio veći tretman, sasve velikom slikom iz filma i tako to. Lep uspeh za SRPSKI FILM!

Hint: klikni na sliku da je vidiš čitljivu:

 

 

            PS: Za slučaj da vam je to promaklo, na mom blogu na engleskom možete naći zabavan intervju Srđana Spasojevića za magazin GIRL & CORPSES (!), pa bacite pogled, ako dosad niste, OVDE.

ANTIVIRAL (2012)

 

***     

3-

            U principu nije lepo upoređivati decu sa roditeljima: valjalo bi ih meriti njihovim sopstvenim postignućima, a ne u odnosu na to ko su im i šta su im očevi. To je malko teže izvesti u slučaju Brendona Kronenberga, potomka tvorca MUVE, JEZE, BESNILA, VIDEODROMA, POTOMAKA… Naime, Brendon je mogao da pođe putem sina Stivena Kinga ("Džo Hil", tj. Džozef King) i da karijeru otpočne pod pseudonimom kako, barem u startu, ne bi bio u senci slavnog oca. 

A on ne samo što se potpisao tim retkim, da ne kažem: trejdmark prezimenom (koje je odavno dobilo i svoj oficijelni pridev: kronenbergovsko), nego je debitovao sa filmom koji i po tematici, pa donekle i po stilu, nastavlja tradiciju medicinskog SF-horora na teme telesnosti, bolesti, zaraze, mutacije, tajnih klika i zavera, "novog mesa" itsl. Prosto, sin ili ne-sin, ko god da je napisao i napravio ovakav film, neminovno bi bio upoređivan sa utemeljiteljem ove vrste horora na filmu.

            Kratko rečeno, Kronenberg Jr. je debitovao boljim filmom nego što je to poslednji film Kronenberga Sr. (COSMOPOLIS) – a kad sam kod toga, bolji je i od bilo čega što je Tatko potpisao u 21. veku. Ali nije baš mnogo bolji. Njegov debi veoma je daleko od debija Kronenberga Sr. (JEZA). SHIVERS je prevratnički, revolucionarni dah svežine i nečeg sasvim novog u tadašnjem hororu. ANTIVIRAL je samo još jedan od boljih predstavnika u međuvremenu naraslog podžanra, solidan ali ne previše upečatljiv na globalnom planu. 

On je među kritikom i ponekim fanovima uzdignut na malkice previsok pijedestal delom iz poštovanja prema porodičnom imenu i tatinom minulom radu, delom kao podrška zbog postojećih potencijala NOVE NADE, novog mesa u žanru, ali ponajmanje zbog realnih postignuća samog filma, koja su tek blago natprosečna. Naravno, čak i takva mogu delovati džinovski u ova tužna vremena, isto kao što je i dete od 7 godina izgleda kao gorostas kad ga stavite među patuljke današnjeg tzv. horora.  

Sad, to dete možda odraste u nešto zanimljivo, a možda i ne. Brendonov debi sadrži taman toliko obećanja da nada nije sasvim nerealna, ali i dovoljno problema da Žalosne sove poput mene imaju razloga i za sumnjičavost i brigu. Ja ću se, za sada, pretvarati da je epruveta polupuna a ne poluprazna. 

            Šta su kvaliteti ovog filma?

            1) Intrigantan koncept: bliskobudući (blago karikirano sadašnji) svet u kome je pomama za tzv. selebritijima tolika da njihovi životi u potpunosti zasenjuju neživote fanova i sledbenika. Potonji su toliko opsednuti identifikacijom sa "slavnima" da mogu legalno da kupe klice bolesti od kojih slavni pate, zaraze se njima i tako ih na neki način internalizuju. Glavni junak, mlađani Sid Marč, radi u firmi koja trguje autentičnim selebriti boleštinama, a paralelno s tim krijumčari te boljke u sopstvenom organizmu i prodaje ih na crnom tržištu.

            2) Koncept je aktuelan, solidno promišljen, obogaćen izvesnom dozom lucidnih detalja o "kolektivnoj hipnozi" u koju slavni uvlače svoje no-life fanove i sadrži kvalitetan podtekst baš kao i većina Tatinih najboljih SF-horora iz 1970-ih i 1980-ih. Ukratko, ima izvestan idejni (pa implicitno i etički) angažman, "o nečemu je", za razliku od 99% današnjih tzv. horora, koji nisu ni o čemu.

            3) Smelost da se originalni koncept obradi na nekomercijalan, ne-eksploatacijski (pa zamalo i nežanrovski) način, sa malo ili nimalo podilaženja sex'n'gore publici. Umesto toga imamo dosledno sproveden "klinički leden" stil, distanciran, sveden, minimalistički. Tome najviše doprinosi fotografija Karima Husaina, DP-a koji je uz to povremeno i reditelj, takođe sklon artsy-fartsy sorti horora, kao i tematici seksualnog i telesnog horora (SUBCONSCIOUS CRUELTY).

 

            Šta su problemi ovog ANTIVIRALA? Ukratko, blisko su povezani sa kvalitetima, odnosno predstavljaju njihova naličja.

            1) Koncept jeste originalan, ali zahteva mnogo veću suspenziju neverice od bilo čega čime se tatko svojevremeno bavio. "Najvažnije je biti zdrav." "Zdravlje je najveće bogatstvo." "Da smo živi i zdravi." "Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi." Itd. Ukratko, uz sve perverzije modernog čoveka, ideja basnoslovnog kupovanja autentičnih bolesti selebritija i namernog inficiranja njima protivi se osnovnim instinktima čoveka. Čak i da pretpostavimo da je neko tolika lujka da je spreman sebe namerno da zarazi herpesom samo zato što njegov idol pati od istog sranja – zašto bi taj pervert išao u firmu za prodaju bolesti i plaćao baš za X-ov herpes, umesto da ga pokupi od neke jeftine fukse ili na tako neki jeftin ili besplatan način? 

            Paraziti iz JEZE, tretman matičnim ćelijama iz BESNILA ili psihoplazma iz POTOMAKA imaju više smisla i unutrašnje logike ne samo u pomerenim svetovima tih dela nego čak i u ovom našem, tzv. stvarnom. S druge strane, ANTIVIRAL nema toliki odmak od našeg, a zahteva mnogo veće verovanje u svoj apsurd. Prostije rečeno, u ANTIVIRALU je metafora previše napadna, previše nam bode oči time da se od nas maltene ni na narativnom planu ne očekuje da je shvatimo kao nešto stvarno. Ja sam SIMBOL, vrišti ona, ja stojim za nešto drugo, kaže nam svaki kadar filma.

            Tatkovi filmovi su, uz svu svoju nenapadnu, ne-fenskersku avangardnost, imali junake, motivacije i zaplete koji su, u okvirima datih stilizovanih svetova, posedovali svoju logiku i smisao. Sinkov film ima jedva-skicu umesto junaka, nema ni senku od motivacije, a zaplet se u drugoj polovini rasplinjava i gubi u zaverama unutar zavera da maltene prestaje da uopšte bude bitno ko tu koga i zašto, s kojom namerom.

            Šta želi naš pegavi džindžer? Zašto radi to što radi? Zar je toliko slabo plaćen u onoj, po svemu sudeći fensi-šmensi bogatoj firmi, da je prinuđen da švercuje njine boljke i preprodaje ih nekakvom šljamu u skrivenim zadnjama u pozadini radnje, u tajnim prolazima i hodnicima, kako bi zaradio JOŠ PARA? I šta će mu te pare, uopšte? Da li onda ima neku agendu, neku ideologiju, neku strast koja ga goni da ove boleštine širi još dalje? Od toga ne vidimo ni senku. 

Tek nam finalna scena sugeriše da je i on konzument kao i svi ostali, "samo još jedan fan", kako mu neko reče tokom filma, ali čak ni to ne objašnjava zašto rizikuje sopstveni život i zdravlje. Tokom vascelog filma Sid je na fletlajnu, tek bleda fleka na sterilnom belilu Firme i još sterilnijem belilu praznog Stana. 

            Tatko je takođe imao junake sumnjivog opredeljenja, ali su uglavnom bili egzistencijalno motivisani da se upletu u zaplet (preživeti; spasiti dete; spasiti voljenu ženu; otkriti ko si i šta si i čiji si…), a čak i kad ih zaplet pretvori u bolesne, mutirane ruine (kao u VIDEODROMU ili MUVI) to nimalo ne smeta jer a) u početku su prikazani kao više nego živi i aktivni akteri pa smo uhvaćeni na udicu i pratimo ih dalje na putu proapasti, i b) jednom kad počnu da mutiraju, Tatkovi mutanti postanu još življi i zanimljiviji nego dotad, ne samo pojavno, nego i idejno (u smislu implikacija toga što im se dešava).

            Kod sinka, glavni junak započne kao mrtvo puvalo potpuno nejasne motivacije, neprirodno izolovan od sveta (ništa žena, ništa deca, prijatelji, klika, sekta, društvo), a ako već sasvim živi za te bolesti – ne znamo zašto. To treba da primimo zdravo za gotovo, da prihvata da bude patuljak umanjen gigantskim bilbordima i posterima "zvezda" većih od života. A onda, kad boleština krene da divlja u njemu i po njemu, on prosto devoluira u još bleđu, teturavu, pogrbljenu, polusvesnu džindžer-kreaturu koja nemoćno baulja kao krpa nošena vetrom po sve komplikovanijem i sve nezanimljivijem zapletu. Onde gde kod Tatka počinje pravo MESO filma, kod Sinka jedva dobijemo nekakve pihtije, više čorbaste negoli propisno stegnute, čvrste.

            Zatim, angažovanost filma je u načelu okej, ali umetničkije je i ozbiljnije nju smestiti u pozadinu, ili još bolje između redova, nego da se o temi filma stalno naklapa kroz dijaloge ili (naročito jeftino) kroz replike i parčiće emitovane sa malih ekrana TV prijemnika, kao ovde. U SHIVERS tata-Kroni nije osećao potrebu da sa TV ekrana ili naslovnih strana magazina, a kamoli kroz junake filma, čujemo šta misle o feminizmu, seksualnoj revoluciji i sl. nego gledaoci ako se sete – sete. Ako ne, prosto gledaju zabavni crnohumorni splater rolerkoster o nekakvim govnolikim parazitima i njihovim sex-zombijima.

            Najzad, i smelost da se ne dodvorava publici željnoj zabave je dvosekli mač, jer onda ume da se desi, kao ovde, da je rezultat naprosto dosadnjikav i slabo involving film: manje drama, a više esej. Tatko je, u izvesnom smislu, evoluirao od Kralja Veneričnog Horora do Redovnog Posetioca Crvenih Tepiha Kana i Berlina i Venecije. Sinko je, kanda, hteo da tu fazu preskoči (bez obzira što je baš u njoj Tatko napravio većinu svojih najboljih dela), i da odmah krene sa festivalima: zasad u ponoćnim i specijalnim programima, ali – ko zna?

            ANTIVIRAL pati od previše samosvesti (ne bi me čudilo da je Brendon pročitao više knjiga napisanih o njegovom ocu negoli što ih je i sam Tatko) i previše narcisističke samozaljubljenosti u pozu artsy provokatora koji sedi na dve stolice (art + žanr), pri čemu od žanra uzima praktično pulp zaplet, više filip-k-dikovski negoli što je dž-g-balardovski i nešto malo šok-taktike (krupni planovi zabadanja špriceva u kožu, pljuštanje krvi i sl) a od pomalo površno shvaćenog "arta" uzima preduge kadrove, letargični ritam, afektiranu glumu protagoniste i prenadrkanu ubeđenost u sopstvenu "ozbiljnost". Pritom je potonja uglavnom lišena unikatnog suptilnog (a ponekad i ne tako suptilnog) smisla za crni humor koji je Tatko obilato ispoljavao u svojim ranim radovima. 

 

Zbog toga ANTIVIRAL prečesto deluje kao mrtvoozbiljno mrtvopuvanje koje nije baš lišeno DUHA, ali je štedljivo i maltene stidljivo u njegovom plasiranju i razvijanju, kao jedan od onih uštogljenih profesora ubeđenih da ozbiljnost podrazumeva odelo, kravatu, spor unjkav glas, odsustvo viceva i ma kakvih pošalica te suvoparno nabrajanje i deklamovanje tokom predavanja.

            Gde ti je mladost, Brendone? Još važnije – gde ti je ludost? Kad ćeš ako nećeš sad?

Dođavola, pa od ovog tvog scenarija bi i Mihael Haneke napravio žešći i luđi i dinamičniji i zabavniji film!

Da sumiram: premisa je dobra ali je mogla i morala da bude još više i bolje razrađena; svet filma je dobar – u načelu, mada u praksi prećeralo se sa kliničkim belinama na sve strane (domaći zadatak: pogledaj opet Tatkove artsy debije, STEREO i CRIMES OF THE FUTURE da vidiš kako se plauzibilno & nadahnuto koriste "sterilni" ambijenti); glavni junak je umereno zabavan kao skica i vizuelno, kao pojava (mada je šteta što se njegova džindžeroidnost nikako ne tematizuje – ipak je to jedna vrsta body horrora, jedna mutacija i aberacija s kojom se moglo ponešto uraditi) pa donekle i njegova frikoidna faca i mimika (koji neodoljivo podsećaju na mladog Breda Durifa) ali on je morao da bude više izgrađen kao lik…

Ima tu lepih slika (neke do njih vidite okačene uz ovaj tekst) i dobrih dosetki (restoran koji služi meso odgajeno na genetskoj bazi selebritija) i nešto malo good old body horrora (mada ne koliko bi se očekivalo od te premise i od jednog Kronenberga). Sve to zajedno više nego preporučuje ovaj film za jedno ili više gledanja – ali uz donekle umanjena očekivanja. Brendon ipak nije Dejvidov klon nego, avaj, samo sin, pa se prema tome i odnosite i tako se spremajte na gledanje ovog ANTIVIRUSA.

IZVIKANI NE-HORORI 2012-te (1)

             Evo, u najkraćim crtama, osvrta na neke po meni neopravdano izvikane, ili barem umereno visokoprofilne nehoror filmove iz prošle godine koji ne zaslužuju da se njima detaljno bavim.

            U prvom delu pokrivam one koji su se mogli videti još u drugoj polovini prošle godine.

LAWLESS

USA, 12

**(*)      2+

            Nikad neću shvatiti opšteraširenu precenjenost Džona Hilkouta: apsolutno svaki od njegovih kritičarskih darlinga mene je ostavio savršeno hladnim, pa tako i ova solidno upakovana ali couldn't care less krimi storija o gomili uninvolving likova (ilegalnih proizvođača munšajn-alkohola i trgovaca njime u doba prohibicije) i o njihovim koga-je-briga priključenijima sa konkurencijom i organima gonjenja. Mlako zabavan zbog Gaja Pirsa u ulozi groteskno perverznog zlikovca, ali čak ni to nije dovoljno da preporuči izlaganju ovome.

ALPS

GRE, 12

**        2-

            Od reditelja OČNJAKA dolazi daleko prazniji i nadrkanije "umetnički" festivalski favorit čija premisa, u teoriji, nije loša (neki ljudi glume preminule voljene pred ožalošćenima nesposobnim da podnesu gubitak) ali je rezultat skoro negledljivo dosadan i prazan film: tipično grčki nadrkan, dugi kadrovi, eliptičnost, nedorečenost, fletlajn, ravan kraj, odsustvo bilo kakvog entertainment value-a čak i za one koji vole artsy eksperimente.

THE GIRL

UK, 12

**        2

            O ovom đubretu usput sam ponešto kazao u mom rivjuu HIČKOKA, ali pomenuću ga i ovde kao gnusni komad bljuvotine o jednom od najvećih genija sedme umetnosti, zasnovan na poluistinama i fabrikacijama vezanim za odnos Hiča (ovde: zlobno karikirani dirty old man) sa Tipi Hedren (ovde: sirota plava anđelija) tokom snimanja PTICA i MARNI. Ovo nije "objektivan" film nego pokvarena tirada sa prljavom agendom i najodvratniji primer zloupotrebe filma "zasnovanog na istinitim događajima" za nečije besramno blaćenje još od Anđine ZEMLJE KRVI I MEDVEDA.

KOTOKO

JAP, 12

**        2+

            Po prvi put u bogatoj karijeri Šinja Cukamoto potpisuje slab, skoro negledljiv film, u potpunosti iz vizure jedne poremećene žene kojoj s pravom oduzmu bebu, što nju učini još luđom. Kvazidokumentarističko drmusanje kamere i sirova vizuelna histerija daleko su od ranijih stilizovanih i slojevitih Cukamotovih studija modernog otuđenja, i ovo uranjanje u artsy "stvarni život" samo je naporna, isprazna stilska vežba. Uostalom, šta reći kad čak ni njegov stalni saradnik, kompozitor Ču Išikava, po prvi put nije oplemenio Cukamotov film svojim skorom?

DARK HORSE

USA, 12

**        2+

            Nova tragikomedija Toda Solonca finalni je dokaz da je ovaj bio "one trick pony", i da vrhunci HAPPINESSa (4+/5- na Ghoulovoj skali) više nikad neće biti dosegnuti. Ne zna se da li je Solonc više sadista prema svojim likovima (kolekcionar figurica i njegova suicidalno deprimirana Selma Bler u još jednoj od svojih trade mark deprimirano-podočnjačkih emo-queen uloga) ili prema gledaocima bačenim među te patetično isprazne izgovore za ljudska bića. Zašto bi trebalo da nas je briga za ove kreature? Koju poentu, koje gledalačko zadovoljstvo pruža posmatranje njihovog bauljanja po kalu promašenih egzistencija? Nedovoljno su groteskni za (pod)smeh, suviše su kreteni za saučešće i sažaljenje, i umesto gorkoslatkog krajnji utisak je samo – otužan.

PUSHER

UK, 12

**        2-

            Ovaj "rimejk" Refnovog prvenca omašio je praktično sve što je mogao da omaši: iako se prilično verno drži dešavanja, sasvim je omanuo DUH.  

Iritantni (anti)junak nema ni trun ukletog šarma i samouništavajućeg dooma Kima Bodnije, svet u kome se kreće videospotizovano je šarenilo koje vređa očni nerv, a vrhunac je travestija srpske mafije iz danskog originala.

Ovde je Milo reinkarniran u Turčina (!) i sveden na grotesknu karikaturu iz crtanog filma koja se nesuvislo krevelji. 

Svako ko je voleo originalne PUSHERE osetiće tjelesnu bol dok posmatra Zlatka Burića (u ulozi Mila koji nije Milo) kako se beči i pravi grimase i bulazni nešto na nepostojećem jeziku kao da i sam zna u kakvom je govnetu pristao da igra i koliko je ono daleko od Refnovih masterpisova.

            U idućem nastavku – filmovi koji su nam postali dostupni tek u 2013-oj:

        SEVEN PSYCHOPATHS; KILLING THEM SOFTLY; THE PAPERBOY; WRONG; ARGO; THE IMPOSSIBLE; THE LIFE OF PI; SILVER LININGS PLAYBOOK; TABU...