izabrana dela

izabrana dela

недеља, 08. март 2009.

BASKET CASE


***
3

SAD, 1981

Scenario i režija: Frenk Henenloter

Uloge: Kevin Hentenrik, Teri Suzan Smit, Beverli Boner, Robert Vogel...

''Često kroz lošu režiju, pogrešnu režiju, nestručnu režiju, film poprima nadrealističke tonove, prenoseći užasno klišetiziranu priču preko novih granica – i sedite tako, vrteći glavom, totalno uzbuđeni, skroz nesposobni da pogodite u kom pravcu će ovo krenuti idućeg momenta, ili koja će sumanuta replika izaći iz nečijih usta. Samo da ne bude nalik stvarima koje svakodnevno gledate...''

Ovako režiser Frenk Henenloter brani svoju životnu opsesiju niskobudžetskim trash-om svih žanrova, ali pre svega horora, u specijalu kultnog časopisa RE/SEARCH posvećenom 'Neverovatno čudnim filmovima'. Njegov debitantski film NAPAST IZ KORPE, ali i svi naredni, jasan su omaž Z-movie uzorima, a pre svega filmovima Heršela Gordona Luisa, s tom razlikom što je Henenloterova režija u najgorem slučaju barem kompetentna, sa mestimičnim bleskovima čiste inspiracije. Nadrealni efekat o kome govori on ne postiže kroz lošu režiju, već kroz otkačeni tretman bizarnih premisa, kroz uglavnom lošu glumu, sirove tehničke uslove, groteskne specijalne efekte, samosvesno prekoračivanje tzv. 'dobrog ukusa', i specifičan spoj horor splatera i crnog humora koji je pionirski inaugurisao zajedno sa filmovima AMERIČKI VUKODLAK U LONDONU, ZLI MRTVACI i URLIKANJE (svi nastali 1981. godine!).

Konkretno, bizarna premisa KORPE glasi: sijamski blizanci, od kojih je jedan 'normalan' a drugi monstruozna gomila izvitoperenog tkiva, silom su razdvojeni još u dečačkom dobu. Kada odrastu, Duejn (K. Hentenrik) dolazi u trećerazredni njujorški hotel, noseći svoju čudovišnu 'polovinu' u pletenoj korpi, sa namerom da se zajedno osvete hirurzima koji su ih rastavili. To i čine, na prilično žestoke i krvopljusne načine... Oružje osvete su pretežno snažne šake (i kandže) čudovišnog Belajla koje deru kožu i komadaju tela kao od šale, mada u jednom slučaju u igru stupaju i hirurški skalpeli, dok flešbek otkriva sudbinu oca (inicirao razdvajanje!), zapečaćenu cirkularnom testerom koja ga prepolovi po vertikali (naznačeno bez mnogo krvi, samo kroz krupni plan njegovih nogu, koje padaju na dve suprotne strane...).


Ako iz filmova H.G. Luisa izvadite krvave scene (jedini pravi razlog njihovog postojanja), ono što ostaje je negledljiva, bezlična i loše režirana gnjavaža. Kod Henenlotera nije tako. Njegov Duejn je simpatičan momak za koga navijate, sa čijom podeljenom prirodom saučestvujete, baš kao i sa problemima zbog ljubomornog brata s kojim je u telepatskoj vezi, nezadovoljnim što Duejn počinje da se viđa sa jednom devojkom. Na stranu horor momenti, veliki deo šarma NAPASTI IZ KORPE postignut je kroz spoj realističnog setinga i potpuno nadrealne premise. Film je snimljen u autentičnom jeftinom hotelu na Tajms Skveru, a vlasnik je zahtevao da se u filmu prikrije naziv lokacije kako sanitarna inspekcija ne bi doznala za (ne)uslove u kojima radi. Otkačene goste igraju očigledni naturščici, koji preglumljuju preko svake mere (naročito antipatični, ali neodoljivo smešni vlasnik hotela, čiji je jedini zadatak u filmu da trči gore-dole stepeništem na svaki vrisak i dere se na goste poput goniča robova) – ali u ovakvom filmu to je samo kvalitet plus. Iako snimljen na 16 mm traci sa budžetom od 35.000 $ (!), film ima sasvim kompetentne specijalne efekte čija se ograničenja ogledaju jedino u animaciji Belajla, koja se kreće u rasponu od prilično ubedljivih krupnih planova, preko prihvatljivih brzih kadrova u kojima se žrtve hrvu sa nepokretnom lutkom, pa do komično neubedljivih stop-motion efekata.

Iako povremeno usporen režiserovom zaokupljenošću egzotičnom klijentelom hotela (brbljiva kurva i ostali čudaci), NAPAST je ipak dovoljno dinamičan, duhovit, zabavan i nepredvidiv film. Zahvaljujući svežini pristupa i s ljubavlju odrađenim elementima koje fanovi ove vrste filmova poštuju, bez problema je postao jedan od najvećih kult horor filmova ikada, prvo u bioskopima (vrteći se u nedogled u legendarnoj njujorškoj 42. ulici), zatim na videu (uprkos kontroverzama sa cenzorskim intervencijama na nekim od krvavijih scena) i najzad na DVD-u, gde se može naći u svojoj punoj, neskraćenoj slavi, i uz posebno vredan dodatak – prateći komentar samog Henenlotera, čiji su ljubav i poznavanje onoga što radi očigledni kao i vispreni smisao za humor.

Kako sa uspešnim kult filmovima obično biva, usledili su i nastavci, od istog režisera, i sa manje-više istom ekipom: NAPAST IZ KORPE 2 je rađen sa većim budžetom, ima bolje i brojnije maske (u njemu braća dospevaju u porodicu ultra-grotesknih nakaza, i moraju da se bore protiv 'normalnih', pohlepnih uljeza koji bi da im naruše privatnost), ali zadržava isti pristup –uz još sumanutije ideje i prizore – i jedan je od retkih nastavaka koji su na nivou originala (zapravo, još je bolji). Treći deo je, na žalost, mnogo slabiji – sa očiglednim padom inspiracije, dramaturški i režijski je otaljan, i bez sećanja vrednih prizora, iako ga fanovi serijala mogu pogledati bez previše patnje. Ovaj pad u kvalitetu treće KORPE može se donekle opravdati odličnim filmovima koje je Henenloter potpisao nevezano za ovu trilogiju, odnosno groteskno-crnohumornim draguljima kakvi su OŠTEĆENJE MOZGA (Brain Damage, 1988) i FRANKENKURVA (Frankenhooker, 1990), koji su obavezna lektira za sve ljubitelje nadrealno-bizarnih niskobudžetnih horora.

(izašlo u rubrici KULT HORROR, u niškom PRESSINGU br. 41, proleće 2003.)

2 коментара:

Aleksandar је рекао...

Mislim da je sam Frenk rekao kako uopšte nije planirao treći dio (možda čak ni drugi?), ali tako mu se zalomilo. Ja sam inače gledao samo dvojku, prije petnaestak godina i tada sam to smatrao najgorim filmom koji sam pogledao, ali vjerovatno zato što sam bio premlad. Ubrzo ću da kompletiram trilogiju pa da je s mirom pogledam.

Dejan Ognjanovic је рекао...

2. deo je najbolji, meni se dopao na 1. pogled (to mi je bio 1. frenkov film koji sam video, tamo negde oko 1990.godine).
kec je okej, ali je previše sirov i jeftin i loše glumljen, baš je beokonac.
3. deo je iznenađujuće slab i nenadahnut, mada prema bad biology izgleda kao real movie!
brain damage je vrh frenkovog opusa, sa frankenkurvom odmah iza.