izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 09. март 2009.

DOROTHY MILLS (2008)

**(*)
3-
 

Jedina stvar jezivija od žene iz koje govori duh mrtvog čoveka jeste žena iz koje govori – čitava gomila!

Žene se kao reditelji u filmskom hororu nisu baš proslavile: lepši pol smo navikli da gledamo  kao žrtve-vrištavice, odvažne djeve koje se okrenu protiv monstruma, i poneko žensko čudovište (u rasponu od Frankenštajnove neveste do Sadako iz japanskog Kruga...). Osim Kathryn Bigelow i njenog Near Dark (1987), malo se još rediteljki može pohvaliti krupnijim doprinosom ovom žanru.
Zato bi, valjda, Doroti Mils trebalo da držimo kao malo vode na dlanu. U pitanju je vrlo ženski horor film: ne samo što ga potpisuje rediteljka Agnès Merlet prema duplo-ženskom scenariju (Merletova plus Juliette Sales), nego u svom središtu ima dva jaka i složena ženska lika, a muškarci su prikazani kao svinje.

Naslovna junakinja (Jenn Murray) ružnjikava je devojka optužena da je pokušala da zadavi bebu poverenu joj na čuvanje. Zvezda Verhoevenove Crne knjige, Carice van Houten, igra psihijatricu Džejn, koja dolazi na izolovano irsko ostrvce kako bi procenila da li je Doroti za sudnicu ili za bolnicu. Naravno, ona nailazi na standardno neprijateljski odnos domorodaca prema došljaku iz grada, ali prave komplikacije nastaju kada se ispostavi da devojka pati od poremećaja višestruke ličnosti, a da je jedan od likova koji govore iz nje – Džejnin tragično stradali sinčić. 
Već iz ovog opisa može se naslutiti da ovo nije horor za ljubitelje razjapljenih čeljusti i potoka krvi i sluzi; preciznije bi se mogao opisati kao psihološki triler sa naznakama natprirodnog koji svoje filmske pandane ima u klasičnim naslovima kao što su Čovek od pruća i Ne gledaj sada (oba iz 1973). To znači da je veći naglasak na drami i psihološkom profilisanju likova, kao i na detaljnom slikanju ambijenta koji je tretiran kao ravnopravan karakter sa ostalima. Sve se dešava u živopisnim, magličastim krajolicima Irske gde se pod natmurenim nebom penušavo more lomi o stene, a starostavne crkve i nahereni nadgrobni spomenici od pre dvesta godina stvaraju ugođaj blage jeze. Zasenjujući prizori, zahvaljujući izvrsnoj fotografiji Giorgosa Arvanitisa, čine film prelepim za oko.
Srećom, Doroti Mils je više od puke razglednice iz Irske, i predstavlja solidnu (mada predvidivu) studiju zatucanosti kao produkta izolacije. Pored toga, on nudi osudu (možda i previše očiglednu) plemenskog mentaliteta malih zajednica u kojima svako svakoga poznaje i koja se na okupu održava zajedničkim tajnama i skrivenim zločinima. Pomenute tajne nisu naročito originalne niti su skrivene iole verziranom gledaocu, ali ovaj zaplet, pored pomenutih vizuelno-atmosferičnih kvaliteta, iz proseka izdižu dve centralne ženske glumačke bravure.
Van Houtenova je očekivano dobra kao psihijatrica kojoj bi i samoj dobro došao psihijatar, ali najveće i najprijatnije iznenađenje filma donosi debitantkinja Jenn Murray koja ima da odigra nekoliko vrlo različitih likova koji govore kroz Doroti. Transformacije se nižu sa jednakom ubedljivošću i jezom, od trogodišnje devojčice preko razvratne fufice do siledžije koji davi decu i Džejninog stradalog sina.

Poznato je pravilo da je dobra gluma u stanju da gledaocu "proda" i najneverovatniji scenario. Zahvaljujući pomno izgrađenom ljudskom faktoru, Doroti Mils se ističe kao psiho-triler-horor vredan pažnje čak i za one koji inače ne vole stravu, naročito ako imaju strpljenja za prilično usporen ritam ovog filma. A ako vam se osladi priča o izolovanim irskim zajednicama i dođošima sa strane koji u njima nailaze na čudna dešavanja – pogledajte i Puffball, najnoviji film Nicka Roega (reditelja gorepomenutog Ne gledaj sada).

(Ova kritika originalno je objavljena na POPBOKSU)

Нема коментара: