izabrana dela

izabrana dela

уторак, 26. мај 2009.

SAMOUDICA: urlikanje



ja zaista nisam poznavalac niti pratilac pozorišta. ne volim taj medij, pa to ti je! kad govorimo o vizuelnim umetnostima, ja sam 100% filmski čovek, a ako ćemo o pisanoj reči, onda OK, pored romana i priča mogu da svarim i poneki komad. znači, napisanu dramu mogu i hoću da pročitam, ali urlanu sa dasaka koje mi ništa ne znače – neka, hvala.

ipak, pošto sam s velikim uživanjem odavno pročitao dramu SAMOUDICA ace radivojevića, iskoristio sam priliku da 22.05.2009. posetim njenu premijeru u ateljeu 212 i uverim se kako taj text izgleda odglumljen i režiran i vizuelizovan.

priznajem, imao sam neku zadršku pred lečićem kao glavnim ispitivačem na ovoj 'audiciji iz pakla', ponajviše zbog njegove sklonosti da urla i glumata čak i na filmu (najskorije viđen takav NA PLAVOM DUNAVU i u AŽDAHI), pa se stoga zabrinuh na šta li to tek liči u pozorištu, gde SVI urlaju jer im je to posao. no, mogu reći da je on sasvim respektabilno odradio taj lik. ne savršeno, bar za moj pojam: čitajući text u glavi sam imao junaka koji je više mefistofelski, pomalo neljudski, kao neki lu sajfer koji ima natprirodna saznanja o ljuckim bićima kojima se samo poigrava dok ih ispituje iako zapravo sve o njima već zna i to znanje koristi da ih dodatno sjebe.

dakle, više jedan creepy hladan i zlurado ciničan entitet (baš kao de niro u ANGEL HEART) koji ne pada u vatru kao lečić na sceni. lečić je ovde ljudskiji, normalniji, veseliji, (naizgled) prijateljskiji nego što (za moj groš) treba, a onda u nekoliko navrata (za mene, bez potrebe) krene da urla, i totalno se raspomami u sceni u kojoj ima da išutira jednu bosansku vreću za boks, jednog otužnog humanistu sa svojim praznjikavim sitnim pričicama o 'ovo malo duše' kod svojih sitnih, nebitnih likova iz banalne svakodnevnice. kad se leka tu zalaufa da ga šutira, idućih 5-10 minuta predstave on ne može da dođe do daha i normalno izgovori svoj text. no, sve u svemu, nije to loše, iako je manje demonizma, a više 'ljudskog, previše ljudskog' u toj izvedbi.

mlada glumica koja ima da igra ambicioznu provincijalku spremnu, ako zatreba, da se naguzi i/ili popuši gde treba, 'ako je umetnički opravdano', ima nezahvalnu ulogu, koja uključuje i zabavnu ali predugu pesmu-performans 'moj dečko je srbija'. potonji je izveden zadivljujuće uspelo, ali –rekoh već- predug je i previše repetitivan. ta pesma bi bila efektnija da je bar za 1/3 kraća.

boki dimitrijević je takođe u nezahvalnoj ulozi – em ima da igra najvećeg zlikovca u predstavi, em među ovolikim lepoticama, on jedini ima full frontal nudity (sa raspinjanjem i guženjem pride); on je možda i suviše šarmantan u tom liku koji ne bi trebalo da bude simpatičan nimalo, već bi od prvih replika trebalo da mu poželimo ono što mu aca, katarktički i wishfulfillmentski, priredi na kraju, a što nakon pomenutog šutiranja uključuje i rastrćivanje iza scene.

najzad, 'sofija' je dobro kastovana, ubedljiva u liku jedine zapravo simpatične osobe u svedenom kastu predstave, pa je zato ubedljiva i njena transformacija na kraju.

u suštini, ovo je explicitno programski text, maltene pamflet ace radivojevića, sa svim njegovim trejd-mark šokovima, lascivnostima, bezobrazlucima, blasfemijama, mizantropijom i satanskom satirom. znači, ne treba očekivati ne znam kakvu dramaturgiju, razvoj likova, suptilnosti niti pod-text: ono što je drugde pod-text, ovde je over-text, i jasno se, deklarativno iznosi kroz dijaloge i monologe. duh pobune i ogorčenja i gađenja koji provejava svakom rečenicom autentičan je i nepatvoren, i prilično uspešno je prenesen na scenu.

izvesna statičnost i repetitivnost u inscenaciji (koja se ipak svodi na niz od 3 intervjua – dakle, ljudi pričaju i to je sve tokom najvećeg dela predstave) oživljena je koliko se to moglo, kako 'akcijom' na samoj sceni, tako i najoriginalnijim i najefektnijim vizuelnim detaljem 'iza' scene. naime, scenom dominira čuvena slika 'seoba srbalja', popriličnog formata. kada dođe red da nesrećne audicioniste pridavi i pojebe nenad bekvalac (u maskirnoj uniformi i, često, sa SM kožnom maskom na faci), to se dešava iza tog platna, ali zahvaljujući pozadinskom osvetljenju mi zapravo vidimo šta se zbiva kroz to platno – a na pozadini kosovskog mita vidimo neke ljude koje bukvalno jebu u dupe. čak i onda kada su već mrtvi.

ovde ne samo što ništa nije sveto, nego su najveće svetinje prve koje se preispituju.

sve je to izvedeno na više nego upečatljiv način, te stoga ja na ovu konkretnu inscenaciju tog texta nemam većih zamerki sem već navedenih cepidlačenja i subjektivnih problema sa pozorišnim medijem kao takvim. sasvim sam ubeđen da je ova predstava dobrodošao dah svežeg vazduha u tom mediju i da je vredna i potrebna, pored ostalog i zbog originalne zabave koju nudi, ali i zbog šokantnog preispitivanja naše stvarnosti i katarze koju nam obećava, a onda je na kraju podmuklo – oduzima.

kao i u svim velikim hororima, zlo nije pobeđeno, već i dalje nastavlja svoj pohod, ka novim i novim samoubicama.

inače, čitav ovaj tekst bi trebalo uzeti sa zadrškom: ne samo zato što ga piše neko ko u pozorište ide jednom u 10 godina, nego i neko ko se druži s acom r. dakle, sve ovo je 'drugarska kritika' - for what it's worth.

Нема коментара: