izabrana dela

izabrana dela

уторак, 23. јун 2009.

PELICULAS PARA NON DORMIR (TV, 2005)


Evo mog kratkog osvrta na ovu sasvim solidnu seriju horora za TV.

THE BABY'S ROOM (aka La habitación del niño)
Á. de la Iglesia
***
3
iglesijina epizoda je OK, gledljiva mada ne onoliko sveza koliko bih ocekivao i voleo od njega: baby threat nije realizovan dovoljno, a ostatak je dobro odradjena konfekcija sa razocaravajucim zavrsetkom.


TO LET
J. Balaguero
***
3
balaguerov filmic TO LET je znatno bolji, nepredvidiviji, zesci, maximalno koristi ograniceno vreme, rollercoaster koji postidjuje americke MASTERE, stvarno je jak sve do poslednjih 3-4 minuta koji ga vracaju u kolosek konvencije.
ipak, cak i sa tim, ovo je zadivljujuce postignuce i uzivao sam u bar 45 od tih 50 minuta!


SPECTRE (aka Regreso a Moira)
M. Gil
***
3
fina, mada predvidiva drama maskirana u horor; drama je zanimljivija od strave koja kao da je maltene nasilno dodata na priču koja funkcioniše i bez nje. kraj je mlitav, obično déjà vu 'puf', umesto 'beng!' ipak, twist koji ovu epizodu dovodi u neočekivanu vezu sa IMPRINTOM je vrlo pametan i zabavan.


XMAS TALE (aka Cuento de navidad)
P. Plaza
***
3

lepo. još jedan španski šamar u lice nabeđenim američkim MAJSTORIMA HORORA.
mada, i ovde je horor vrlo tentativan, i slabiji od drame/mračne komedije (u nastajanju i nepotpunim naznakama).
više bih voleo da neko poput de la iglesije uzme ovu istu premisu, ali bez horora, i odvede je u pravcu : mislim da bi ispao znatno bolji od ionako natprosečnog filma koji ovde imamo.
klinci su super i šteta što niko od njih ne gine (bar ne pred kamerama).


BLAME (aka La Culpa)
N.I. Serrador
**(*)
2+
serador je razočaro: mnogo je obećavo a na kraju isporučio bajat leba i ustajalu salatu.
dekica nije za staro gvožđe, to se vidi, ali, avaj, neka nađe boljeg scenaristu. ovo što su mu dali ovde da režira tolko je puno rupa i ćorsokaka, subplotova i likova koji nigde ne vode i ničemu ne služe da ja tako nešto nisam skoro video (ne računam onaj ALTERED, koji se teško može nazvati filmom).
znači, lepo je to sve, može se pogledati, ali definitivno najslabiji španac.
što je još gore, treba mu skoro 50 minuta da bar prismrdi nekom, kao, hororu, dotad je drama, tek mlako interesantna (za razliku od SPECTRE aka Regreso a Moira, gde ta 'drama' drži vodu…).


A REAL FRIEND (aka Adivina quién soy)
E. Urbizu
**(*)
3-
počinje odlično, razvija se pristojno a završava razočaravajuće.
šteta što su uprskali tim krajem, jer sve do poslednjih 5-8 minuta ovo je obećavalo sam vrh: premisa je sveža, ne previše rabljena, i ispripovedana je sa zabavnim angle-om, sa odlično napisanim i odglumljenim ulogama mame i ćerke; nimfetica je posebno dobra (mada bucmasta), vampir je odličan, dobro bi se uklopio u NAŽIVO-Bratstvo sa svojim scary-ćelavim features, a završna scena večere je nabijena istinskom napetošću i stravom. šteta što su i ovde, kao i u većini drugih španskih mastera, bili nevoljni da zaista zarone u natprirodno, i što su i ovde, kao i u drugim epizodama, sav horor explicitno sveli na ovozemaljsku psihologiju; to mi je smetalo i drugde (recimo, u Regreso a Moira, gde kraj nema mnogo smisla bez natprirodnog agenta, te je 'dvosmislenost' sasvim izlišna; ili u Iglesijinoj epizodi, gde se takođe ultra-jeziva priča o duhovima koji spopadaju đecu srozava na psihopatologiju – mada, sa mlako fantastičnim, dvosmislenim završnim twistom), ali ova epizoda je posebno okrnjena tim bezveznim insistiranjem na ovozemaljskom, objašnjenom hororu: da je finalna konfrontacija izvedena mudovito kako je započeta, sa tatom-vampirom koji traži svoje mesto u porodici, ili barem svoju ćeru – wow, koja bi ovo genijalnost bila!
čak i ovako kako je, sa tim slabim krajem, ovo je VRLO dobra epizoda…


sve u svemu, sad kad zaokružih svih 6 epizoda, rejting izgleda ovako:
1. Para Entrar A Vivir, Jaume Balagueró
2. La Habitación Del Niño, Álex de la Iglesia
3. Cuento de Navidad, Paco Plaza
4. Regreso a Moira, Mateo Gil
5. Adivina Quién Soy, Enrique Urbizu
6. La Culpa, Narciso Ibáñez Serrador

opšti skor je prilično ujednačen, sa samo jednom ispodprosečnom (seradorovom) pričom, poštujem ozbiljnost i vrhunsku profesionalnost pristupa, filmičnost, kasting, opšti vizuelni dizajn (na granici sa bioskopskim filmom, za razliku od usa mastersa).

zameram što priče nisu žanrovski jače (stravičnije, grozomornije: hej, zar OVO treba da mi proizvede besane noći???), što se malkice preteralo sa dramom i trilerom i parabolom i tralalala, pri čemu praktično jedino de la iglesia i balaguero isporučuju FULL-BLOWN HORROR, a ostala četvorka daje: teen movie, setnu priču o gubljenju nevinosti, parabolu o elektrinom komplexu i… studiju krivice jedne abortirke. lepo je to sve, ali gde su tu začini, gde je tu kečap, gde su tu PRIČE POSLE KOJIH NE MOŽE DA SE SPAVA?

Нема коментара: