MEN, WOMEN, AND CHAINSAWS by Carol J. Clover

MEN, WOMEN, AND CHAINSAWS by Carol J. Clover

Carol J. Clover.

1992.

Men, Women, and Chainsaws: Gender in the Modern Horror Film.

Princeton:

Princeton University Press.

MEN, WOMEN, AND CHAINSAWS je jedna od 5-6 najboljih knjiga o hororu na filmu koje sam ikada pročitao. Nedavno sam ponovo prošao kroz nju, ovog puta u celosti (ranije sam čitao neka izdvojena poglavlja), i iznova se oduševljavao.

Pre svega, ovo je jedna od najuticajnijih modernih knjiga o hororu, i teško je naći neki rad na temu filmske strave a da nju ne citira. Najuticajnija je zbog svoje redefinicije slasher pod-žanra horora, i najčešće se citiraju njene definicije lika 'Poslednje devojke' (The Final Girl') i opšte određenje ideologije i gender-politike slešera. Revolucija koju je Kloverova donela sastoji se u prilično ubedljivom opovrgavanju dotad dominantne, kratkovide vizure (koju je zastupao dežurni slepac kad je horor u pitanju, Roger Ebert) prema kojoj slešer filmovi zastupaju patološku poziciju u kojoj se, putem kamere 'iz prvog lica', gledalac navodno saživljava sa manijakom i poistovećuje sa njegovim sadističkim pirom nad razdrljenim i ogoljenim ženskinjem. Ukratko, Ebert & co. (armija nižih slepaca koja je kaskala za njegovim skutima) tvrdili su da je osnovno zadovoljstvo slešera – sadističko. Kloverova je onda došla i rekla: 'Jes, patka! E, baš je mazohističko!'

Njena argumentacija je vrlo zanimljiva, a temelji se na gledaočevom vezivanju za Poslednju Devojku i navijanju za nju (a ne za ubicu). Mada se o tome može diskutovati, njeno gledište u svakom slučaju značajno relativizuje (ako već ne sasvim izvrće) ebertovsko zadrto unitarno gledište o slešerima kao patološkim produktima sadističke provenijencije. Stvari nikad nisu takve kao što izgledaju – to je jedan od temeljnih principa horora, i Kloverova nam to ubedljivo pokazuje na primeru slešera.

I ne samo slešera.

Knjiga sadrži i vrlo nadahnuta poglavlja na temu filmova o demonskoj opsednutosti (sa razlikovanjem po pitanju toga da li je opsednut momak ili devojka) i o 'urbanoji' tj. o filmovima sa backwoods horrorom, zasnovanim na paranoji urbanih u odnosu na (demonizovane) ruralne. Naročito je zabavan način na koji ona objašnjava razloge za tu urbanoju (griža savesti imajućih prema nemajućima, i demonizovanje nemajućih kako bi se oni koji su u stvarnosti zapravo ŽRTVE na filmu prikazali kao ZLIKOVCI), a povezuje je i sa prikazom indijanaca prema kojima je, naravno, iz sasvim razumljivih genocidnih razloga, američka griža savesti još izraženija, pa ih se zato još više imalo demonizovati u westernu.

Ipak, osim poglavlja o slešeru, meni je potpuno okrepljenje i beskrajne 'yesss!' momente donela glava koja se bavi filmovima o ženskoj osveti (za silovanje). Kloverkino čitanje filma I SPIT ON YOUR GRAVE i savršeno ubedljiva odbrana tog nepravedno potcenjenog i popljuvanog filma nešto je toliko genijalno da se to mora čitati da bi se poverovalo šta ta žena radi – naročito kad krene da radi poređenje između GRAVE-a i THE ACCUSED sa Džodi Foster, naravno, u korist horora, a na žešću štetu tog reakcionarnog i tupavog mejnstrim oskarovca. Posmatrati kako Kloverka ubedljivo i nemilosrdno na tron uzdiže mega-ocrnjeni I SPIT ON YOUR GRAVE a u blato gazi mega-hvaljeni i nagrađivani THE ACCUSED prizor je koji mi je pružio skoro-orgazmičke momente radosti – otprilike, kao da gledate svrgnutog i kroz kal provlačenog, ponižavanog i izranjavljenog princa koga je neko, nakon 300 muka, napokon prepoznao, okupao i vratio na tron gde mu je i mesto! Iako Kloverova nije baš neki horor-fan, i u žanr se upustila tek kada je počela da radi na ovoj knjizi, njen britki um je smesta stavio stvari na svoje mesto – mesto koje horde fanova i horor fah-idiota do tada nisu mogli.

Za jednu ženu, Kloverova piše skoro neverovatno preciznim, jasnim i sočnim jezikom, bez smaranja i tupavljina i apstrakcija kojima žensko pismo tako često voli da se kiti. Za jednu feministkinju, Kloverova je vanredno pametna i otvorena, ne-zadrta i nadahnjujuća – svako malo, pa uspe da sažme i razotkrije neku suštinu koja se čine toliko očiglednom da je prosto misterija da niko pre nje nije našao za shodno da je ogoli. To umeju samo najveći.

Ako vas zanimaju horor, film, feminizam, odnosi polova, filmski jezik, vidljive i nevidljive poruke, transparentna i skrivena ideologija na filmu – nabavite sebi kako znate i umete ovu izvanrednu knjigu.

Meni je samo krivo što je nisam celu bio pročitao u vreme kada sam na Berkliju slušao kurs kod Kerol Klover o američkom noar filmu. Naravno, znao sam za nju po čuvenju, i čitao sam iz nje poglavlje o slešeru, ali nisam postigao da celcatu knjigu iščitam kako bih sa KK popričao o njoj. Ipak, uživao sam u njenim časovima, na kojima je ispoljavala iste osobine kao i u knjizi, gorenavedene, i žalio sam što mi je u par privatnih razgovora otkrila da je tih dana horor vrlo slabo zanima jer je sebi već bila našla novu opsesiju – filmove sa suđenjima i izučavanje načina na koji su sudije, optuženi, advokati, porota itd. prikazivani u različitim filmovima.

Ovu sam knjigu nedavno pomno izučio radi davno pripremanog eseja, koji upravo ovih dana završih, a koji pokušava da za HAUTE TENSION uradi ono što je KK uradila za I SPIT ON YOUR GRAVE, odnosno da jednom zauvek posrami legije slepaca i idiota koji, uprkos tako očiglednim znacima, i dalje sumnjaju da pred sobom imaju autentično remek-delo i nastavljaju da gamižu po gnjilosti sopstvene ograničenosti sa pitanjima tipa: 'A ko je onda vozio kamion?' i njima sličnim.