izabrana dela

izabrana dela

субота, 18. јул 2009.

PONTYPOOL (2008)


**
2


dakle, ne postoji drugi žanr u kome je radikalno experimentisanje OVOLIKO moguće kao što je to horor!
jedini film na svetu snimljen na esperantu – je horor. INCUBUS.
redak, ako ne i unikatan film koji spaja pantominu i balet – je horor. SHANKS.
ima li neki sf balet? ili western balet? čisto sumnjam. ali zato ima horor-balet-film! DRACULA: PAGES FROM A VIRGIN'S DIARY.
ko je prvi počeo da koristi mock-dokumentarnu formu? horor! CANNIBAL HOLOCAUST, pa kasnije još radikalnije – BLAIR WITCH PROJECT.
itd. itd.
a sada, u filmu debilnog naziva PONTYPOOL (koji označava ime mesta u kanadi gde se sve dešava) – imamo i prvu svetsku radio dramu - u pokretnim slikama! jeste, ceo celcati 'film' zbiva se u jednom radio-studiju, sa 3-4 glavna lika i tek pred kraj nešto malo statista. ovo je i prvi meni poznati 'film' koji staru maximu 'show, don't tell' ovoliko radikalno i 100% dosledno izvrće u – 'talk and talk and talk, but don't show'!
sad, mada u principu to zvuči vrlo glupo, u praxi, u par scena, takav pristup donekle funkcioniše u tom ejpovanju dokumentarno-reporterskih groznih prizora koje ne vidimo ni mi a ni likovi filma, koji preko telefona slušaju izveštaje s lica mesta gde se nešto gadno zbiva. ali, vremenom se i taj pristup izliže, a dodatno je miniran neubedljivom glumom tj. recitovanjem texta (ipak je ovo radio-drama!), tako da film sve više postaje iritirajuća sadistička egzibicija u frustriranju gledalaca i fejkovanju 'pameti'.
a ako ste mislili da će se frustracija završiti sa tim radio-drama pristupom – požurili ste.
još radikalnije od ovog bla-bla-bla na jednom mestu u neprekinutom vremenskom cugu – PONTYPOOL u drugoj polovini otkriva jednu krajnje apsurdnu pretnju koja će mu, uprkos svemu, verovatno doneti poene kod nadrkanih profana dosadnih lingvističkih predmeta koji će koristiti inserte iz ovoga, ili i čitav film, kako bi ilustrovali svoja dosadna predavanja iz kognitivne lingvistike i sličnih gnjavaža… kako to i zašto to – pogledajte sami, neću da spojlujem. samo upozoravam – budite spremni na obilje svesno prizvanog besmisla – na salate od reči – na brbljanje u najbukvalnijem smislu – na apsurd u dijalogu i apsurd u ponašanju, i to ne od zabavne, montipajtonovske sorte, nego od sorte tokom koje nećete verovati svom mozgu da ste upravo čuli/videli to što ste čuli/videli!
neću da budem konkretniji od ovoga; iako ovo ne smatram uspelim filmom, niti po nekim opštim kriterijumima, a ni po pravilima koja sam sebi nameće, ipak je njegova bizarnost toliko velika i extremna da ga, donekle, preporučujem experimentalnijim i intelektualnijim gledaocima, s napomenom da je film ipak malkice zabavniji za pričanje tokom i nakon njega nego li za gledanje kao takvo
PONTYPOOL počinje umereno zanimljivo, obećava misteriju, intrigu, inovaciju, bizarnost… ali vrlo brzo se okreće u radikalnijem, i beskrajno nezanimljivijem pravcu i okončava na savršeno bezvezan način.

4 коментара:

Milosh је рекао...

pa, film koji se svodi na dva lika u jednoj prostoriji koji pričaju može biti uspešan i efektan eksperimet kao što je to npr. oleanna, ali nekako sumnjam da su autpri pantypoola i prineti jednom mametu. sećam se da sam svojevremeno nabasao na trejler za ovo i da sam se baš zainteresovao, ali nekako verujem (i bez gledanja) da je ovo film koji bolje zvuči kad se o njemu priča. preskočiću.

Milosh је рекао...

"...pantypool"

zapravo, da se film zove ovako, a ne pontypool, onda bih ga možda i pogledao :)

Aleksandar је рекао...

Mali oftopik: Kad smo kod filmova tipa vrlo-mali-broj-ljudi-u-jednoj-prostoriji-koji-samo-pričaju, kakav je Linklaterov TAPE?
Što se tiče ovog Pantiespoola, vjerujem da ću mu dati šansu.

Aleksandar је рекао...

Pogledao. IZVANREDAN film! Očigledno je dvojka najbolja ocjena poslije 3-!