izabrana dela

izabrana dela

уторак, 15. септембар 2009.

MY BIG AMERICAN ADVENTURE (4): PARADISE

Od avgusta 2003. do jula 2004. bio sam u Americi kao stipendista programa JFDP (Junior Faculty Development Program) koji realizuju American Councils. Bila je to neka vrsta usavršavanja na koje sam otišao kao asistent-pripravnik, tada zaposlen na Filozofskom fakultetu u Nišu (grupa: Anglistika; predmet: Američka književnost). Godinu dana proveo sam kao visiting scholar na University of California at Berkeley, California. Ovo su delovi mojih zapisa, impresija, putopisa, komentara, i drugih pisanija koja sam slao svojim prijateljima u Srbiji, ili ih zapisivao za svoje potrebe.

Čini mi se da bi ponešto od toga moglo biti zanimljivo i širem čitateljstvu, pa ako vas moji opširni putopisi ne smaraju previše, evo.


REPORT 4: SNALAŽENJE U I-HOUSE SMEŠTAJU, I BORAVAK U RAJU!

u kome se prvo govori o nekim prozaičnim stvarima, jelu i sranju, vremenu i skloništu od njega,

a onda se sve naglo prebacuje na metafizički plan, i govori se o putu u RAJ, poseti MRTVAČNICI i još nekim exotičnim i amerikotkrivajućim lokacijama...


BITS AND PIECES


HRANA

U pare koje mesečno plaćam za smeštaj uračunato je i 15 obroka nedeljno. Prvo sam se bojao da će to možda biti malo, i da ću morati da uplatim jos 100$ za 19 obroka nedeljno, a onda sam shvatio da za tim neće biti potrebe. Zbog mog bioritma [znatno izmenjenog ovde, ali još uvek nedovoljno da sasvim korespondira sa rasporedom obroka], rasporeda kurseva i dr. činilaca još nijednom za ovih mesec dana nisam pojeo sva 3 obroka u IH. Najčešće doručak [7.15 - 9.30 h] prespavam, ustanem oko 11-12 h, odem u komp. sobu, pogledam/napišem poštu, prosurfujem malo dok ne ogladnim, i odem na ručak [11.30-13.30 h], koji meni bude doručak. Potom, ako je četvrtak, idem na nastavu, a ako je bilo koji drugi dan sem utorka= idem u gledanje filmova [vikendom bioskop/matine/, radnim danima Moffit Library /Media Research Center], šetnju, obilazak knjižara itsl.

Ako je utorak, to znači da imam nastavu od 10 h: tada ili doručkujem, ako ustanem dovoljno rano, pa ručak preskočim i odem na večeru [17.30-19.30 h], ili spakujem sebi 'Bag Lunch' /sendviči i soci + mleko u tetrapaku/ a dođem na ručak ili večeru. U svakom slučaju, brzo sam shvatio da moj standardni ritam, sa 'popodnevnim' [večernjim] snom i kasnim leganjem, ne mogu da izvrdam ovde: probao sam nekoliko puta da ne spavam popodne/uveče, nego da legnem ranije, recimo oko 23 h, ali se onda probudim usred noći, oko 04-05 h, i onda se uzalud prevrćem po krevetu, satima i satima, pokušavajući da opet zaspim. Tako sebi manje ili više sjebem naredni dan, i posle nekoliko takvih slučajeva rešio sam da poslušam zahteve tela i samo ih donekle prilagodim novim okolnostima.

To znači da sad obično odremam sat i po/dva posle večere [20-22 h], a onda čitam, pišem, surfujem, skitam, gledam nešto na TV/videu or whatever, do oko 02-03 h, kad legnem na 'pravo' spavanje. Ovakav ritam takođe znači da sam već oko ponoći ili malo iza ponovo gladan: u početku sam škrtario i pokušavao da to 'popunim' bananom koju bih izneo sa ručka, ali i to se brzo pokazalo nedovoljnim, pa sad imam zalihu Wallgreen-kupljenih krekera, čipsa, kolačića itsl. suve i trajne 'hrane' za ponoćni obrok. Ponekad, kad ima nešto zgodno za u sendvič, odnoso džep, ja prokrijumčarim iz trpezarije, ali u principu je iznošenje hrane zabranjeno, i gledam da ne rizikujem s tim previše.

U 'Cafe-u' u okviru IH, koji radi do ponoći, prodaju nekakve sendviče, ali cijena je 5$, što je za moj ukus previše. Ja sledim nešto raskošniju verziju HPL dijete: za 3$ u supermarketu kupim mega-pakovanje od 450 g krekera [lepo upakovanih u 4 zasebne deonice], a za iste pare kupim duplu dozu chipsa. Ovaj chips je zakon: upakovan u 'cilindre', a ne u kese, sa komadima uredno naslaganim jedni na druge, tako da su celi, neslomljeni, svi iste veličine, zlatni, slani, neodoljivi = već se bojim da imaju neku adiktivnu supstancu jer, čak i kad sam sit [kao sad, dok ovo pišem], na samu pomisao na chips idu mi suze na usta. Na pakovanju piše 340g, ali nisam siguran da li to važi za 1 cilindar ili oba= u svakom slučaju, to pakovanje od 3$ mi potraje po 4-5 dana [ionako ne jedem samo njega]. Takođe mogu da se nađu fini filovani kolačići = 300g za 1$, itsl.

I tako: gledam da što jeftinije prolazim s hranom, a da opet ne gladujem ili drugačije sebi škodim time ili da ne jedem đubre.

Kakva je hrana u IH?

U jednoj reči: passable, a najčešće i više od toga. Čujem, neki se pomalo kao žale, ali ja stvarno ne mogu: za sve vreme bilo je možda 2 slučaja kad mi se ništa od ponuđenog nije jelo, pa sam na silu ubacivao u stomak nešto malo od toga, i zalio troduplom porcijom sladoleda [koji imam uz svaki obrok]. Uvek imaš ponudu golog pirinča [zbog svih ovih Azijata ovde!], jedva kuvanog ili možda ćak i sirovog povrća, rezanaca i dr. vegetarijanskih čuda, te širok izbor zeleniša koji ja obično i ne pogledam, jer nije ni slan ni kiseo.

Uvek ima 2 glavna, 'velika' jela = ili sa piletinom ili sa svinjskim mesom, ređe govedina ili riba ili račići, i čorba/supa, koja najčešće ima mesa + razni sosovi, dodaci, voća [jabuke, banane /koje su mi već ogrozele!/ ili pomorandže, a ponekad naseku na komade lubenicu, dinju i dr. vrste tikvi; često takođe daju voćne salate iz konzervi, seckane ili -moje omiljene- kompot/breskve...] + dezerti: puding [dobar], žele [ne jedem], kolačići sa čoko-ljuspicama [malo su mi dosadili u Mineapolisu, pa ih zasad ne uzimam], sladoled [imaš da biraš: na točenje, pri čemu sam sebi 'točiš' koliko hoćeš, i klasični, na dršku ili u kutijicama, za kusanje; ja obično uzimam, kadgod ima, ovaj na točenje, u velikim količinama]. Ono što sam kukao na slatkastu američku hranu = možda je to lokalna stvar u Mineapolisu, ili šta znam, uglavnom, ovde u IH nije tako: jela s mesom su posoljena i začinjena kako treba, bez slatkih soseva i gluposti. Jednom nedeljno ima meso s roštilja [hamburger, kobasica, pileći /kara/batak…].

Da li postoji opasnost da se ugojim?

Za sada, ne. Ne zapažam na sebi nikakvu bitniju fizičku promenu. Možda i zato što svaki dan pešačim niz i uz brdo. Jedino se bojim da ne zaglupim od previše mesa koje stalno žderem [i od koga brzo postajem pospan i nesposoban za koncentraciju, unošenje, kreativan rad...].


WC

Najgora stvar u vezi s ovim je ono zbog čega sam već kukao: da bih do istog /muškog/ došao, moram da pređem 50-ak metara kroz 2 hodnika! Kad sam, prvo u čikaškom Holiday Innu, a potom i u Mineapolisu, po prvi put susreo američku WC šolju- mislio sam da je to nešto lokalno: ali onda i ovde, u Kaliforniji, svuda, videh istu stvar= ameri svoje šolje pune vodom do više od 50%, umesto do oko 25-30% kao u srpskim šoljama. To praktično znači da je skoro nemoguće izbeći glasno žuborenje, tj pišanje direktno u vodu, što me nervira i ne volim da čujem. No, ako ništa drugo, barem svuda imaju one papire za na šolju [da na njih sedneš], a i redovno ovde čiste te šolje, tako da se može podneti. Tečni sapun i papir za ruke su takođe univerzalne stvari, koje su jedino u Srbiji znak teškog luxuza. Heh, kad Filozofski fax u Nišu [a i dr. fakulteti u zemlji] dobije šolje umesto čučavca, pa još papir za na njih, i sapun + papir za brisanje ruku u WC-u= to će biti veliki dan za srpsko visoko školstvo!

MOJA SOBA

Soba mi je veća nego što mi, za sad, treba. Mnoge fijoke su prazne ili poluprazne, kao i brojne police za knjige. Od prvog dana u njoj vlada stanje kontrolisanog nereda, slično onom koje sam gajio u svojoj sobi kod kuće. Razni papiri, knjige i ostale đinđuve su na stolu i natkasni s ogledalom, ali uglavnom znam gde mi je šta, i uglavnom postoji razlog što je sve to tu, napolju. Vidim, većina drugih se polomi sređujući svoje sobe: kupuju ili od kuće donose tepihe, ćilime, prostirke, tapiserije, slike, postere, igračke... televizore, kompjutere, dvd playere, frižidere, šta sve ne. Ja sam suviše svestan privremenosti ove lokacije da bih se unosio [i vremenski, i finansijski] u njeno sređivanje u bilo šta više od jazbine koja služi svojoj elementarnoj svrsi. Ionako mi je do sada služila samo za spavanje i odlaganje stvari: preko dana bukvalno nisam tu, ili samo uđem da nešto uzmem i odmah odem, ponekad uveče nešto malo čitam u krevetu, ili kuckam na laptopu, kao sad, i to je to.

Dovoljni su mi detalji koji govore da je ovo MOJA soba: 3 knjige o Lavkraftu na stolu, iz biblioteke, i ovih 9 mojih knjiga na polici [sa dominatnim Barouzom, najvećim i najdebljim od njih]. I to mi je dovoljno da se osećam kao na svome. Jedini dodatak ovome je mini-poster koji sam juče okačio: u petak, 12.09. je premijera Cabin Fever-a, pa su na mestima predviđenim za besplatnu štampu [da, i to ima ovde] ostavili 'one sheet' posterčiće u ogromnim količinama. Pošto mi se sviđa dizajn, uzeo sam 3 komada, i 1 okačio iznad radnog stola.


VREME I OBLAČENJE

Skoro svake večeri psujem svoju naivnu nepripremljenost i predrasudu da je cela Kalifornija zemlja sunca, vreline i tropskih temperatura. SF zaliv je par km odavde, otuda često dolaze vetrići i magle, večeri budu sveže, i nema ni pomisli od mojih očekivanja da spavam otkriven = u stvari, moraću uskoro da kupim pidžamu!

S druge strane, dobro je što je tako. Obožavam vreme preko dana. Pravi srpski pozni april, ili maj. Proleće. Vedro, sunčano, toplo, sa razvigorastim svežim, prijatnim vetrićem koji često duva, pa nikad nije žega, vrelina, omorina itsl. Milina je šetati bilo gde usred dana. Tada sam obično u pantalonama i T-majici ili košulji, a ako planiram da se vratim u IH pre večeri, ponekad i u bermudama. Kad izlazim uveče najčešće stavim na sebe neki dux, i to je [za sad] sasvim dovoljno. Jakna mi još ne treba, ali moraću i to da kupim kasnije. Kao i cipele, koje [glupson!] ne ponesoh od kuće!

Usput, zapažam da sam ja jedina osoba u celom Berkliju koja nosi pretežno ili iskljucivo crnu odeću = nikog još drugog ne sretoh s tim imidžom [a relativno rano mi je taj momenat zapao za oko, pa od tad obraćam pažnju]! Inače, studenti oblače sve i svašta, ali vrlo umerene i normalne stvari, na nivou onoga što viđam u Srbiji = nikakva preterivanja koja bi neko, možda, u Srbiji očekivao od 'besnih', 'sveimajućih' amera.


TRIP TO PARADISE

Vikend 19-21.09. provedoh u mestu koje su njegovi novopečeni stanovnici našli za shodno da nazovu Rajem (Paradise).

Video sam flajer za taj izlet u Programs Office-u, i pre no što sam čestito i pročitao i video o čemu se radi, prijavio se. Dovoljno mi je bilo da se radi o izletu daleko van Berklija, za male pare (35$); šansa kakvu bi bilo glupo propustiti, rekoh sebi. I ne pokajah se.

Mada, nakon prijave, pojavilo se još nekoliko dešavanja, BAŠ TOG VIKENDA, zbog kojih se uplaših da se možda nisam zajebo: u petak, next-to-free showing of City of God (Wheeler Hall), u subotu, ponoćno prikazivanje POLTERGEISTA (Landmark Cinema), u nedelju: free picnic na nekom obližnjem jezeru za one koji su se (poput mene) prijavili u Families-Student Exchange Program. Zbog potonjeg mi je, očito, bilo najviše žao - to je program koji spaja familije iz Bay area i međunar. studente koji im bivaju gosti i druže se sa njima na raznim izletima i sl. dešavanjima u okolini; te nedelje je trebalo da bude prvi susret familija i dece. Ehh... Ne može se sve imati. Rekoše mi da ću tokom ove nedelje biti mejlom obavešten/povezan sa dodeljenom mi familijom.

Iz Berklija smo krenuli u 13 h, u petak. Iako nas je išlo samo 12, putovali smo mega-busom. Ovog puta, za razliku od retreata, nisam morao da vučem svoju posteljinu i ćebad, nego samo ranac sa 3-4 dreške i još neke sitnice. Putnici su bili sve meni nepoznate face (kasnije saznadoh da je to sasvim razumljivo u svetlu činjenice da samo 2-3 od njih odseda u IH, ostali su raspršeni svuda po Berkliju), izuzev Anselma, koji je i ovog puta seo do mene. Ja sam ga i dalje podjebavao za to što stalno nešto gunđa i nalazi manu (ništa slično Mrgudu, u stvari dobrim delom je to samo moje dobronamerno preuveličavanje i parodiranje činjenice da je Francuz, pa time automatski antiamerički raspoložen) i razgovor je bio uobičajen sve dok me ne obuzeše moje dugo neutažene sadističke strasti.

Elem, pre neki dan sam ga zatekao u hodniku kako sa španskom spremačicom razgovara o samoubistvu, pa sam pravio neke crnohumorne pošalice na tu temu. Onda sam ga pitao: 'Zašto ti živiš? Zašto se ne ubiješ? Koja je svrha tvog života?' Jadnik se, očito, našao zatečen pitanjima o kojima nikad nije explicitno razmišljao: čak i kad sam to preformulisao u: 'Zašto studiraš baš political science, zašto si odabrao baš to a ne nešto drugo?' on se upleo kao pile u kučine, a ja sam bio dovoljno surov da mu jasno ukažem na sve nedoslednosti, nelogičnosti ili prosto nedovoljne argumente u onome što je iznosio.

On poče da se 'brani' tvrdeći da sam 'vicious', da to što sam ga pitao nije u redu, da se neka pitanja u lepo vaspitanom društvu nikad ne postavljaju, itd. a ja sam insistirao: 'Ali šta je toliko intimno, ili uvredljivo, ili zlonamerno, što sam pitao koji je smisao i cilj tvog života?' Kad sam video da mu je neprijatno i da je na ivici da se naljuti na mene, ublažio sam sve ovo tešeći ga da je još mlad (20 god.) i da to što sad ne zna koji mu je cilj ne znači da ga nema, ili da ga neće otkriti, itsl. To ga je donekle umirilo mada je bilo jasno da mu nije baš pravo.

Dan je bio prelep, bus air-conditioned (goes without saying), a krajolici, koje sam sve vreme drčno upijao, ništa posebno: kako smo se blizili Raju bilo je previše uneventful ravnica za moj ukus, i ja se vec uplaših- kakav je bre ovo Raj, u ovakvom kraju? Srećom, uskoro se pojaviše brda, i drveće, i doline, i stigosmo u mesto koje, iako daleko od Raja (po toj logici, svako seoce u Srbiji moglo bi da se nazove Rajem!) izgleda sasvim OK. Vožnja je trajala 3 sata, ali pošto me je Anselmo zabavljao veći deo puta, nisam to ni osetio. Kad stigosmo tamo, istovariše nas ispred Škole, gde će ljudi svaki čas doći po nas. U međuvremenu sam shvatio da je ovaj izlet organizovan u saradnji sa lokalnim Rotari klubom, i da cemo biti - svako od nas pojedinačno- gosti u kućama rotarijanaca.

Moj domaćin je došao prvi i tako me izbavio iz još jednog zaludnog upoznavanja sa decom s kojom, očito, nemam ništa zajedničko (do I ever?). Čika se zove Brian, i ima radnju za prodaju kompjutora: krupan, glavat, brkat, ali vedar i smešljiv čovek, kao i žena mu, Pam, koju upoznadoh kad, ubrzo, stigosmo u nj. dom. Žena mu je vlasnik lokalnog Funeral Home-a (tell me about ghoulish coincidence!), inače debela i vedra žena, totalni antipod svake predrasude o tome kako bi Funeral Director trebalo da izgleda. Mada, makes sense: njen posao je da ulepšava smrt i čini je prihvatljivom, normalnom, ne-strašnom; sasvim američki- make up, balzamovanje, raskošni sanduci itd. (o tome više kasnije).

Dom im je prostrana kuća sa spratom, velikim dvorištem sa drvećem i drugim zelenilom, sa 2 ogromna, ali ultra-prijateljska psa koji su smesta krenuli da mi se umiljavaju, i sa par mačaka. Iz svoja 2 braka imaju 4 ćerke, od kojih je tu bila samo jedna, Amanda, blago simpatično mada neupadljivo stvorenjce (na onaj jedro zdrav i normalan način koji bih najbolje opisao rečju 'bland'). Pokazaše mi 'moju' sobu- veliku, čistu, lepo uređenu- a ja, kad shvatih koliko je sati, i da za malo više od sat vremena treba da se desi večera u njinom domu za sve domaćine i nj. goste, reših da se bacim, načas, u krevet i probam da dremnem. Iako se ni prethodne noći nisam pretrgao od spavanja jer sam kasno legao, ovom prilikom jedva sam uspeo da nod off pre no što me probudiše, jer su ljudi već pristizali.

Usledilo je vrlo prijatno veče. Upoznao sam se sa tim rotarijancima, i najviše ćaskao sa izvesnim Jimom (ćelav čiča, advokat, sa par meseci do penzije i stalnim smehom i grimasama na licu, zajebant, prošao kroz Bgd na nekom proputovanju krajem '60ih, i, kao, dopalo mu se /ne smem da zamislim kakva je palanka Bgd tada, njemu, morao da izgleda!/) i Bobom (Bob je epitom američkog zdravlja i uspeha: izrazito rumenog lica, krupan, nasmejan, what-could-ever-be-wrong-with-the-world?...). Srećom, Ameri ne gube vreme kad je opuštanje u pitanju, pa odmah krenuše da forsiraju piće (crno vino za mene, baš po mom ukusu: slatkasto, ali ne slatko) i hranu (odlični, ali stvarno odlični burritos, na samoposluživanje- izedoh slatko 2 komada, a onda i baš finu čokoladnu tortu - mislim, 1 parče).

Ovo sam jeo na verandi, u prijatnoj noći koja nije imala berklijevsku večernju svežinu, već je bila topla taman kolko treba, zajedno sa još nekoliko studenata i matorih rotarijanaca koji trenutno nisu toliko bitni za opisivanje. Vino me je ubacilo u sasvim zgodan mood, osećao sam njegovo delovanje u pojačanom raspolozenju, a još više u određenoj bestelosnosti dok sam se kretao. Pošto pojedoh to što pojedoh, odoh u dnevnu sobu, gde je glavnu reč vodila još jedna od razdraganih rotarijanki, ovog puta švajcarka, Ivon, sva na 7. nebu što je među studentima bio i njen zemljak, Olivije. Čak i posle 12 godina koje je provela u USA njen nemački akcenat je naglašen, ali je samo čini još simpatičnijom (naročito posle 3 čaše vina). Pričao sam malo i sa njima, što o sebi, što o filmovima, a Bob i još poneki su nas slikali.

Kad ovi odoše nešto posle 22 h, ja zamolih da bacim pogled na mail i Znak sagite, a potom se bacih u krevet. Avaj, da li je u pitanju prokletstvo 1. noći u tuđem krevetu ili krcat stomak, ili moj sjebani bioritam, tek - probudih se oko 01.30 h, i posle posete wc-u bezuspešno probah da zaspim. Sve do jutra je bilo u on-off stilu, bez mnogo čvrstog sna. Možda sam skrpio oko 5 sati sna u ležanju dugom bar 9 h!

Ovo dvoje ujutro zatekoh na zadnjoj verandi kako pijuckaju kafu i sok, i zezaju se s kučićima, i čitaju novine. Posle malo ćaskanja opet se bacih na net, pa na doručak (skromno zatražih sendvič, ne naročito gladan, ali smetnuh s uma da ameri jedu svaki drugi hleb sem belog, i ovo crno, raženo, šta li, čudo nije mi baš prijalo). Odmah potom, a po sinoćnjem dogovoru, po mene je došla Ivon, da me vozi u posetu mrtvačnici (gde i ona radi). Usput smo svratili po Olivijea, koga je takođe ubedila da pođe s nama, i tom prilikom videh Bobovu kuću (gde je O. noćio). Još malo pa pozavideh čoveku: napravljena na mestu koje podseća na park, ali na strmini, i sa tako nehumano lepim pogledom sa ooogromne terase na čitavu dolinu ispod, na brda i kanjone okoline, da to čak i budista poput mene nije mogao baš sasvim neuznemireno i neoduševljeno da primi.

Odatle nas je Ivon odvezla na Vidikovac, odakle se vidi ono što ja, interpretirajuci Ivonine reči, nazvah 'a poor man's Grand Canyon': milje i milje u oba pravca raznih vulkanskih i glečerskih radova po kamenu, sa mestimičnim interupcijama zelenila i žutila. Vrlo oku-prijatno. Tamo sretosmo još jednog domaćina (i nj. nezanimljivog ruskog gosta), koji je, buduci juvelir, bio stručan po pitanju kamenja i istorije nastanka doline, pa nas je častio tim podacima. Onda nas ova odveze u lokalni 'The Golden Nugget' muzej (uprkos mom protivljenju, jer em me ne zanima, em sam se bojao da nećemo imati vremena da obidemo Mortuary, pošto je ona morala da negde ide u 14 h). Tamo sretosmo još neke rotare i goste.

Muzej je posvećen činjenici da je čitav kraj, čitava dolina i dalje, imala procvat u vreme Zlatne groznice, mada je to sve zamrlo kad je groznica prošla, i ovo mesto je, recimo, pretežno novo (niko od ovih rotara nije tu duže od par godina, a svi već imaju besne kuće...). Muzej se ponosio svojim egzibitima iz tog doba od pre 150 godina (pisaće mašine, krampovi i sita za zlato, svakakve vrste oružja, razni minerali, prevozna sredstva, rekonstrukcije, fotografije, novine...), ali ja nisam bio impresioniran, sem što mi se dopala činjenica da ti ljudi tako grčevito stežu tako nešto i prave toliki cirkus i buku od toga, i podsećaju sve živo na to vreme i dešavanja, dok, recimo, u Srbiji, gde se ima mnogo više toga pokazati, ljudi prosto ne umeju da bogatu istoriju ožive i predoče masama na pravi način, niti ih je za istu mnogo briga, pa ona trune u memli zaboravljena od svih. Napolju je bio čitav niz dešavanja - spoj muzeja i vašara: neki loš đak je demonstrirao kako su kovači i šta radili pre vek i po (ja primetih: 'This is where you end up if you're a bad student!'), domaćice su prodavale starinske boze i kabeze i sasprillah (mada ja sebi, u upeklo podne, uzeh Kolu), pokazivali se razni oblici ručnog rada (vezovi, tapiserije, venci od cveća...), itd. itd.

Na moje podsticanje odatle ipak požurismo u Mrtvačnicu. Bob i nj. žena su pošli s nama.

Šta sam video unutra?

Soba gde drže leševe je manja no što sam očekivao, i nimalo pompezna (u smislu, hladnoplavo svetlucajućeg poda i zidova, grdnih dža-bu aparata okolo kao u horor filmovima itsl.), ali sasvim dovoljno gadna. Na stolu je ležao muški leš neodredljive starosti, temenom prema vratima, go ali pokriven nečim od stomaka do butina; recimo da je star 40ak godina, jer koža nije previše zbrčkana; proređena, duža crna kosa; veoma mršav, voštano sivo-žut, i isto tako masne-sjajne kože; nožni prsti nekako baš jadno i neprirodno zgrčeni, a i te tanke noge baš nemoćno i jadno izgledaju. Najgadniji detalj su bile nekakve izrasline na njegovom obrazu-vratu, nešto kao bradavice (ili boginje?), u grozdu, i zbog toga nisam bio raspoložen da ulazim dublje u sobu, niti da se duže zadržavam u njoj (recimo da je zbog blage asocijacije na zarazu Smrt bila još gušće prisutna u prostoriji no da je tu bila neka baba, ali siguran sam da ovaj nije umro ni od čega opasnog, jer nas ova ne bi vodila unutra: pretpostavljam, po za amere netipičnoj mršavosti, da je ovaj umro od neke vrste raka). U stvari, ja sam jedini ušao par koraka unutra, dok su ostali videvši leš ustuknuli na pragu. Na kraju zapazih spravu na plafonu sa koje su se spuštali kaiševi za baratanje leševima, njihovo prebacivanje sa stola na sto ili u sanduk, tokom presvlačenja itsl.

Onda odosmo u prostoriju sa raznim modelima sanduka: pretežno bogati, raskošni, jer takva je i ovdašnja klijentela (Paradise je mesto koje nema svoju industriju ili ikakav biznis, i svi ovi rotarijanci uglavnom putuju u obližnja mesta na posao; većina populacije su penzioneri koji su se obogatili drugde, i ovde dolaze da potroše svoje pare, uživaju u starosti, i da najzad dođu u ruke Pam, Ivon i drugih mrtvozornika). Najviše mi se dopao jedan sanduk od mahagonija- prava lepotica, pored koje sam morao da se slikam. Inače, lepotica košta 5.500 $, i stvarno je besmisleno i greota bacati u ilovaču ovako lepo drvo koje bih voleo da imam oblikovano u radni sto, recimo.

Prođosmo i kroz kapelu za mise i oproštaje, slikao sam se i u novom mrtvobilu koji su nedavno kupili, ali kruna posete je bio krematorijum. Nikad nisam bio na takvom mestu (onaj u mojim Zadušnicama sam skroz izmaštao, i ovde, naživo, sa zadovoljstvom shvatih da nisam u tome preterao). U furuni je uveliko bila neka baba, rođena 1922, a u metalnoj 'pepeljari' bili su netom izvađeni ostaci dede podjednako starog. Pošto još nisu prošli kroz blender koji ih melje u sitni prah, mogao sam da vidim nesagorele delove rebara i, naročito, karlice i butnih kostiju. Sad stvarno shavatam da ni masovnim ubicama nije lako, kad ovi ovde profeionalci sa krematorijumskim pećima posle 3 sata jake vatre ne mogu skroz da izbrišu tragove ljudskog tela. Šta onda da radi neki nesrećnik sa običnom kućnom furunom koji oće da se otarasi, recimo, ženinog leša? Bilo je vruće unutra, pa nisam ostao koliko bih voleo, a i nisam hteo da previše narušavam svoj imidž i plašim domaćine tražeći da se slikam pored onog ljudskog pepela (mada bih voleo da jesam, what the hell!). Čuo sam zabavnu anegdotu da, ponekad, kad spaljuju naročito debelog (čitaj: svakog drugog ovdašnjeg) Amera, iz dimnjaka ume da pokulja PLAMEN visok nekoliko metara (zbog masnoće).

Bilo je vec 14 h, a ionako videsmo šta se moglo videti na tom mestu, pa krenusmo dalje. Ivon ode tamo gde je morala, a ja pođoh kolima s Bobom. Tražio sam da me voze do najveće lokalne used books knjižare (prethodno sam pitao Brajana, i on mi reče gde ima takvo mesto). Kad tamo stigosmo, meni sinu da bi bilo lepo posetiti i lokalnu masonsku ložu (javno označenu kao takvu, na glavnoj ulici), ali kad smo već bili tu, rekoh daj bar da vidim vredi li knjižara vraćanja u nju, pa da onda idemo kod masona - HOWEVER! Trebalo mi je manje od minuta da shvatim: a) da je izbor horor stvari, a i ostaloga, ovde- izuzetan!, b) da ovi zatvaraju u 16 h, a nedeljom ne rade, i c) da bi poseta masonima, sada, uzela previše dragocenog vremena, i da bi bila šteta ne skenirati maximalno ovo divno mesto. Stoga rekoh, samo vi idite, ja ostajem ovde.

Brajan mi je tog jutra dao vizit kartu sa svojim br. tel. i kazao da ga pozovem iz radnje kad poželim, i on će doći kolima po mene. Tako je i bilo. Prethodno sam balavio nad odličnim izborom odlično očuvanih hardcovera po (blago rečeno) odličnim cenama- u proseku, 3-4$ !!! Ekvivalenti ovim i ovakvim knjigama kod Moa, u Berkliju, su 10-12 $ (a čak i to je OK cena, za ovako dobro očuvane, TVRDE knjige!). Kad shvatih koliko mnogo nepropustljivih šansi ovde ima, skroz napustih ideju da kupujem paperbackove (bilo je najmanje 2 od kojih se jedva odvojih: HAUNTED AMERICA (American Ghost Stories), i izdanje Sh. Jackson koje sadrzi HILL HOUSE, ...LIVED/CASTLE, i dobar izbor kratkih priča. No, kupiću ovo na amazonu, novo novcato, i od JFDP para.

Na kraju stadoh na 10 neodoljivih hardcovera, i na 1 paperbacku (CHILDREN OF CTHULHU- kako da ne kupim kad je samo 1,5 $ ???). Onda sam pozvao Brajana, i za 7-8 minuta bio je tu, s kolima. Odveo me je u svoju kompjutersku radnju (which just happens to be right next to the bookstore!) i častio me slušalicama, pošto sam mu se tog jutra žalio da mi najviše ovde nedostaje muzika koju nemam gde-kako-na čemu da slušam. I, Nyarlathotep ga blagoslovio, čovek mi pokloni 1 simpatičan crni par na kome upravo, dok ovo pišem, slušam svoju Suicide Commando MP3 Best of collection (juče mi je usred dana nešto došlo da MORAM da čujem Vomito Negro, pa sam se prošle noći drogirao time, manijački preslušavajući iznova i iznova...). Na moje trazenje da platim on reče: 'Ma nije to ništa, to je 5 $' (pretpostavljam toliko njega košta, u maloprodaji čujem da kreću od oko 15$, pa nagore). Nisam hteo da glumim Srbina i sitničara, ako je tako, za njega 5$ stvarno nije ništa. Jeftine ili ne, slušalice odrađuju posao mnogo bolje nego što bi to moje pevušenje - kad bih samo imao na čemu da slušam mjuzik i u svojoj sobi, bio bih potpun čovek...

Sa njim odoh u još jednu used books store, odmah niz ulicu, ali tu se -iz uviđavnosti prema njemu- nisam zadržavao: za 9 minuta sam skenirao horror hardcover i filmsku sekciju, i našao celu 1 knjigu da dodam dvema knjigama-krcatim kesama, ali 3,5 $ za tu hc zbirku je bilo nepropustljivo. On me odveze 'kući', gde shvatih da po planu treba za 2 sata da idemo na neku večeru-prijem, pa nisam bio za to da se obžderavam ovde- pojedoh parče torte, proverih mejl, i odoh u sobu da probam (bezuspešno!!!) da dremnem.

Večera se dešavala u 'Elks Club'-u, što je neko patriotsko-rotarijansko-masonsko okupljalište, koliko iz dekora i pojedinih sitnica uspeh da dokučim. Whatever. Poklonu se u zube ne gleda. Kasnije sam se čak i slikao pored svih tih zastava i orlova i čuda (+ pored moje omiljene zastave: 'Don't tread on me'), sa podignuta 3 prsta, da bude još smešnije. Američki, to the point, bez mnogo gnjavaže, odmah počeše da služe večeru, odnosno iznesoše ponude da se sami po volji poslužimo. Ja sam, kao i uvek, izbegavao gomile meni tuđinski pripremljenog povrća, pa sam se skoncentrisao na meso. Sasvim pristojno beše, uz odlično kalifornijsko (crno) vino. Pošto su ga masoni naplaćivali (jedino vino nije bilo uključeno u večeru nego se plaćalo!), popio sam samo 2 (nemale) čaše, da ne opterećujem budžet domaćina, Brajana, koji je častio. Puding od čokolade kao dezert mi se i nije nešto dopao, a dok sam ja (kao i uvek, najsporiji od sve dece) pojeo svoje mesište, masoni su već sklonili kompot od breskve na koji sam ranije bacio oko! Damn!

Nakon jela svako od nas tuceta studenata je trebalo da kaže par prigodnih reći o tome ko je, šta je, šta radi ovde i kako mu se ćini, kao neko neformalno upoznavanje sa onima koji sinoć nisu bili kod Brajana. Mene prozvaše među prvima: dotad je vino već uzelo efekta, u smislu da sam bio još malo zajebantskije raspložen nego inače, ali to je samo moje izlaganje učinilo još opuštenijim i duhovitijim (self-effacing crap-humor, na pr. Kad su me, kao i uvek i svuda u sl. prilikama, prozvali kao 'Dežan' (ili 'Didžan'), moje prve reči na podijumu bile su: 'Hello everyone. My name is Deyyyyan, and I'm coming from Serbia, a country that is, among other things, known for people with unpronouncable names. Which means you don't even want to hear my last name...'). Izbacih još par fazona, na opšte odobravanje, a onda pozajmih i jedan Anselmu (naime, rekoh mu da se grupi, umesto kao 'French student' predstavio kao 'Freedom student',* a on je bio tako fin da navede izvor pošalice; Ameri su, inače, to shvatili kao nezlonameran humor, i glasno se smejali i aplaudirali). *(Za neupućene: tih dana je bila popularna fora da se umesto French Fries pomfrit naziva Freedom Fries…)

Pošto smo se islikali, što grupno što pojedinačno, shvatismo da je rano za leganje a vreme je da se napušta club: diferencirale su se 2 grupe- 1 ide u kuću nekog od rotara da dopije, a 2. ide u kuću drugog, na gledanje dvd-a. Ovi potonji me pozvaše kao savetnika u izboru naslova, i ja prihvatih jer mi je ionako ta opcija bila draža. Ispade da će ipak biti previše kasno da me transportuju do Brajana, nego će me smestiti na noćenje kod njih. OK. Taman da upoznam još jedno amer. domaćinstvo.

Richard, glava te familije, je sledbenik bahai religije, i ja se nisam dovoljno udubljivao u finese te vere, sem što sam indirektno naslutio da su to neki bljutavo dobroćudni i šećerasti feel-good / everything's-all-right-with-the-world 'vernici'. Recimo, zidovi kuće i frižider izlepljeni su porukama od kojih mi je u glavi ostala neizbrisana samo 'Practice of art releses the spirit'... Indeed. But not in the way you'd think, Bahai.

Pošto ima maloletnu decu (2 bland ćerke i 1 sina) izbor sam morao da suzim na pg-13 and lower rejtinge: na svu sreću, cenzorski nastrojena mama je činila nemogućim ispunjenje sinovljevih želja za Vin Diesel fueled crapovima za kojima je posezao (No-no, you know what your mom would say!), pa se na kraju završilo time što sam im nametnuo rentiranje ABOTT AND COSTELLO MEET FRANKENSTEIN - gledao sam ga još kao klinac, a ispostavilo se da ga i ćale voli, pa s tim odosmo njihovom domu. Još jedna nehumano ogromna, rasprostranjena, visoka, široka kuća. Cozy, nice, passable, sa ogromnim french windows prema 'šumi'. Raširismo se kud koji po foteljama i dvosedima ispred (naravno) veeelikog TV ekrana, oni pustiše film, a kad curice donesoše ogromne činije sa tek ispucanim kokicama, ugođaj je bio potpun. Nalazim da je film još uvek zabavan, duhovit i čak mestimično jeziviji od ogromne većine horora iz pre-1960. perioda - ima nekoliko baš dobro izvedenih shock scena. Film se završio nešto pre ponoći, ali pošto smo svi bili umorni i spavljivi (Anselmo, koji tu i inace noći, je dremao još tokom filma) niko nije bio raspoložen za Friedkinov HUNTED (to je R rated akcija koju je tata uzeo za svoju dušu, nekad kad deca spavaju).

Spavao sam na samo za mene naduvenom ležaju na podu dnevne sobe, ali bilo mi je udobno i spavao sam bolje nego kod Brajana (iako sam se i ovde budio...). Ustali smo rano, oko 07.30 h, jer je po planu dešavanja pre 10 h trebalo da se nađemo sa ostalima i idemo u big hike (šetnju) po lokalnim lepotinjama. Naravno da pravo iz kreveta za trpezarijski sto nisam imao previše apetita i pojedoh samo 2 palačinke (tj. ono što oni time zovu, a što je bar triput deblje, i neukusnije, od onog što ja pod tim imenom obožavam –update: naravno, srpske palačinke se ovde zovu crepes, a američki pancakes je ovo što upravo opisah, i što ne ljubim preterano), ali najprijatnija deonica tog jutra, pre hajka, bilo je sedenje u Ričardovoj spec. stolici - on je kiropraktičar, ili kako li se vec srpski zove (ako se zove!) osoba koja ljude masira i namešta im iz-zglobljene pršljenove, zglobove i ostalo. Stolica masira sama - samo se zavališ, a klipovi ispod mekane površine trljaju, vibriraju, 'stezu', od vrata naniže, pa nagore, u svim pravcima. Ehhh... Ta stvar košta samo 1.500 $ i ozbiljno se nosim mišlju da kupim tako nešto u Srbiji. My back really needed that!

Osvanulo je predivno jutro, ko stvoreno za naše šetalačke namere: odosmo kolima do početne tačke, a onda, naravno, peške. Ja sam na sebi imao bermude, majicu i starke (na bosu nogu), i to je bilo savršeno. Mesto kojim smo šetali, po stazi samo za te svrhe, je klisura (kanjon) na čijem dnu je sitna, plitka rečica čije ime zaboravih. Ona je sad sitna zato što dobar deo njene vode ide 100ak metara iznad toka, paralelno sa našom stazom, a vrlo često i ISPOD nje (zahvaljujući metalnim konstrukcijama koje premošćavaju brojne deonice gde nije bilo mesta i za stazu i za veštački stvoreni tok, pa tako hodaš ne preko vode nego paralelno s njom). Najveći deo staze je bio u hladovini okolnog drveća, a ionako je bilo relativno rano, pa je šetnja bila epitom prijatnosti.

Stene s druge strane, drveće, prelepo zelenilo itd. reči ne mogu da opišu a ni ja sad nemam vremena ni volje da ovde izigravam pesnika, ali reći ću samo da sam uživao u svakom trenutku, i jedva čekam slike od Richarda (Brajan nije išao jer ima povređenu nogu i ne može toliko da hoda). Baš mi je dobrodošla plastična flaša sa vodom koju mi je R. dao, ali vrhunac užitka bio je kad smo stigli do brane, i ušli u plićak rečice. Posle sat i po pešačenja izuti patike i ući bosim nogama u hladnjikavu, ali prijatnu vodu - mmmm, neopisivo! Postoje tu i dublje deonice, i skoro svi ostali su se skinuli u kupaće kostime i plivali, brčakli se, deca skakala s brane (10ak m visoko), ali meni je bilo sasvim fino u vodi do kolena.

Dno rečice je šljunko-kamenito i ne baš pogodno za mnogo šetnje, ali cirkulisao sam tamo-'vamo, a na kraju se popeo i na branu... Koja divota... Definitivno kruna mog boravka u Paradise-u. Tokom pešačenja tamo i nazad nisam se pretrzao od druželjubivosti, jer je i ovo tuce studenata na ovom hajku bilo isto tako dosadno i nezanimljivo kao i 99% I-House-a, pa sam samo odvraćao na ljubazna zapitkivanja najradoznalijih.

Vratili smo se istom stazom nazad, i shvatili da do polaska busa koji nas vraća u Berkli imamo taman toliko vremena da odemo do fast-food jointa gde nas je Rič častio sendvičima (mega-ćureći za mene) a potom i flašama s vodom (+ Sprite za mene), voćem i čipsom za put. Pošto smo baš kasnili, čim stigosmo tamo, pozdravismo se s domaćinima, Bob mi dade CD narezan sa fotkama koje je on snimio, i to mu beše to od Raja.

U putu nazad sam se bavio jedenjem (dotad sam već dobro ogladneo!), i detaljnijim prelistavanjem 12 knjiga koje sam vukao sa sobom koje me je uverilo da moj nepogrešivi njuh ne da me nije zajebao nego sam napravio deal of the century, i još uvek, kad ih pogledam onako debele, tvde i skoro-nove na polici u mojoj sobi, ne mogu da poverujem da ih je onaj lik u knjižari davao takoreći na poklon! Na svu sreću, Anselmo ovog puta nije seo do mene već skroz napred, pa sam, povučen od ostalih u pozadinu busa mogao na miru da se bavim sobom, i čak malo i dremnem.

Нема коментара: