NA LEPOM PLAVOM DUNAVU (2008)

BRODOLOM NA DUNAVU

 *(*) 

 2- 

Kusturičin film ZAVET kreće se utabanom stazom selo-grad-selo, arhetipskom putanjom inicijacije u Srba (nevino seljače ide u Veliki Grad da sa sebe skine mrak provincije, baš kao u Čarlstonu za Ognjenku).

Bajić, međutim, podiže glavu sa te staze i osvrće se na svet kako bi Srbiju sagledao u kontekstu novog globalističkog svetskog poretka. Njegova putanja vodi Dunavom, od srca Germanije pa do Beograda, sa usputnim zadržavanjima na svim (ne)zamislivim klišeima i nacionalnim stereotipovima koji ga čine svojevrsnom Šovinističkom farsom na vodi. Razlika je u tome što se ovde umesto prepucavanja Srba i Hrvata dešava nepravedna borba između čistih, ali gologuzih slovenskih duša (ruske kurve, srpske i češke balerine, poljski žigolo-baletani...) i pokvarenih, dekadentnih, u pare ogrezlih zapadnjaka (tragikomični nemački biznismeni, beskrupulozni francuski izdavači, neutažene švapske domaćice, pederljivi sinovi grčkih magnata...).

Bajić tvrdi da je napravio film o nerazumevanju između Istoka i Zapada, ali Na lepom plavom Dunavu pre svega ilustruje njegovo nerazumevanje i Istoka i Zapada, i filma kao medija. Beznadežno izgubljen u tako passe korišćenju kabarea za 'društvenu kritiku' (videti: Cabaret Balkan, Belle Epoque itd.), Bajić je toliko operisan od suptilnosti u plasiranju svojih globalnih metafora da mu se film pretvara u nepregledni haos otrcanih opštih mesta a krajni rezultat je jednako patetičan kao i oni nad čijom sudbom reditelj plače. Kartonski 'likovi' su karikature isečene iz Šešeljeve Velike Srbije, a Bajić se njima igra u svom teatru senki uz užasno lošu muziku, neoprostivo banalnu fotografiju, jeftinu scenografiju i eksploataciju ženske golotinje.

Gluma je priča za sebe: ovoliko glumatanja i kreveljenja odavno nije viđeno u nekom srpskom filmu koji pretenduje da bude ozbiljno shvaćen. Najveći bardovi našeg glumišta (Miki Manojlović, Dragan Nikolić, Branislav Lečić...) kao da su svoje smešne akcente i grimase učili od Borata i posetilaca kafea u Alo, Alo. Umesto željene tragedije, Bajić isporučuje nenamerno smešan film sa poentom u kojoj se brutalno silovana srpska 'balerina'-konkubina vraća silovatelju (bogatom 'Karlu iz Švedske') sa osmehom: "J*baću ti mamicu!" Možda će se poniženi i uvređeni u publici osetiti bolje posle ovog obećanja; na žalost, Bajić propušta da nam dramaturški pokaže kako će, tačno, i čime, naša igračica obaviti željenu radnju.