izabrana dela

izabrana dela

субота, 12. септембар 2009.

SRBIJA DO DIVX-A

Sledeći tekst originalno je objavljen u magazinu FAMA (Cobra Trade d.o.o., Beograd, br. 1, januar 2005. str. 26-29.).

Kad se danas pročita, i on sam deluje donekle zastarelo, a opet još aktuelnije, jer u njemu se vajkam nad novim oblicima nabavke i posmatranja filmova, koji danas imaju i novu dimenziju, jer sada skoro svako može vrlo brzo, takoreći smesta, da skine film za koji 5 minuta pre toga nije ni znao da postoji, i da ga odgleda istog tog dana…

Nedavno sam na divx-u nabavio čitav serijal GUINEA PIG. Za neupućene, radi se o japanskim filmićima u trajanju od oko jednog sata čija je jedina svrha – sadističko iživljavanje nad glumicama u njima, i nad publikom koja to voli. Prva dva ZAMORČETA urađena su kao kvazi-snuff: sem mučenja i kasapljenja glavne žrtve, nema drugog zapleta, niti poente. Svojevremeno je Čarli Šin nabasao na jedan od ovih i prijavio ga policiji kao 'pravi' snuff. Potrajalo je neko vreme dok nisu dokazali da se radi o specijalnim efektima i hinjenom mučenju.
 
Da, toliko su dobri.
 
Neke delove ovoga imam već izvesno vreme na VHS-u. Gledam ih sad ponovo, na divxu, ali kao da gledam nešto sasvim drugo. Kako je to moguće? To su te iste verzije; uncut, kao i ranije. Pa ipak... Hmmm...
Onda shvatam: sto mu horora, matori Maršal MekLuan je bio u pravu! Medijum jeste poruka! GUINEA PIG na piratskom video snimku nije isti film kao GUINEA PIG na divx-u ripovanom sa nedavnog američkog DVD izdanja. ZAMORČE je do mene prvi put došlo na snimku tako lošem da su boje najveći deo filma treperile: nepostojane, razlivene, rasplinute - naročito zloglasna crvena, koju VHS kasete nikada nisu ni pokazivale kako valja, čak ni na originalima. Na granici sa crno-belim snimkom, zamućene slike na kopiji circa devete generacije, bez ikakvog prevoda, na golom japanskom, treperila je ta orgija pred mojim zadivljenim očima poput najautentičnije grozote ikada kamerom zabeležene. Pa da! Ako snuff uopšte postoji, mora da ovako izgleda. Sirovo. Nejasno. Treperavo. Dokumentaristički crno-belo. Danas, kad to pogledam na divx-u, shvatam da film zapravo uopšte nije sirov: da taj baja zna ponešto o kompoziciji kadra, osvetljenju, montaži... Zapažam fine boje, bezbroj detalja setinga koji su ranije počivali u mraku šesnaestorazredne video-kopije...
Možemo, možda nekad, diskutovati o umetničkoj, kulturološkoj i svakoj drugoj vrednosti sadržaja ovakvih filmova, ali to je trenutno van poente. Ne pričamo o sadržini, već o formi. Mediju. Poenta je – da bi se, u kontekstu već citiranog MekLuana, možda moglo reći da je distinkcija između videa i divx-a (a svakako DVD-a) zapravo distinkcija između 'hladnog' i 'toplog' medija. Onog koji ostavlja mesta za 'popunjavanje' doživljaja od strane publike –dakle, poziva na participaciju- i onog koji ispunjava sva čula tako da je gledalac pasivno predan konzumaciji. Mrak šesnaestorazredne video-kopije bio je idealno platno za projektovanje sopstvenih strahova i groza.
U tom smislu, može se reći da je horor žanr najmanje oštećen činjenicom da su njegovi poklonici u ovoj zemlji – kao ljubitelji niti jednog drugog žanra, izuzev, naravno, pornića – bili i ostali pretežno okrenuti piratskim kopijama i najboljih i najgorih filmova. I horor klasici, i kultni naslovi, i najcrnji trash s podjednakim su ignorantstvom domaćih distributera ostali, u najvećem broju, nedostupni na legalnom, kvalitetnom nosaču slike i zvuka. Uostalom, šta reći o zemlji u kojoj je do pre 5-6 godina bilo nemoguće doći do kamena-temeljca modernog horora kakav je TEKSAŠKI MASAKR MOTORNOM TESTEROM (1974) ? O zemlji u kojoj je gledalac egzotičnijih sklonosti i prohteva bio i ostao osuđen na svakojaka dovijanja, najčešće uz uključivanje ujaka iz Amerike... ili barem Italije.
Nikada neću zaboraviti to leto dvehiljadito, kada sam nabavio GUINEA PIG. Na kaseti, naravno. Film je, zajedno sa još stotinak drugih, stigao u Srbiju kombijem, iz Italije. Dovezao ih Đulio, simpatični frontmen jednog velikog svetskog hardcore benda (CRIPPLED BASTARDS), i prijatelj jednog mog kolege po horor-fanatizmu iz Novog Sada. Đulio je priča za sebe: zadrti srpski nacionalista bez kapi srpske krvi u svojim venama, i najveći obožavalac Radovana Karadžića i grupe ROKERI S MORAVU koga možete zamisliti. Zapravo, ne možete, ali nije bitno. Verujte mi, Đulio je faca. Đulio je u posedu najluđe kolekcije filmova za koju sam ikada čuo, i koju uopšte mogu da zamislim. Čitajući spisak njegovih filmova, prosleđen e-mailom par meseci pre njegovog dolaska u Srbiju, nisam mogao da verujem: da li ovaj čovek stvarno postoji? Naslovi koje sam odavno već znao samo po usputnim natuknicama u ponekim opskurnijim magazinima i fanzinima, ili po referencama na nekim od bizarnijih sajtova na internetu.
 
Naslovi kao što su: AFTERMATH (zloglasni španski kratki film o nekrofilu; remek-delo deprimirajuće ogavnosti, vrhunski režirano); ALL NIGHT LONG (začetnik kultnog japanskog šok-serijala čiji sam 2. i 3. deo već posedovao na DVD-u; ovaj prvi deo je bio bez engleskog titla, ali… otkad je pa to u hororu ove vrste bitno?); ANGST (čuveni austrijski underground doku-horor koji je direktno uticao na režisere kakvi su Daren Aronovski i Gaspar Noe; nemoguć za nabaviti čak i u USA, još-malo-pa-crno-beli snimak bio je sirov baš kako i treba: film ionako šutira u stomak dvaput jače gledan na shitty kaseti); BASKET CASE III (treći deo bizarne sage o ubilačkim sijamcima i mutantima, od kojih se kod ponekog pirata u Srbiji mogao uz mnogo muke naći samo 2. deo); CANI ARRABIATI (legendarni 'izgubljeni' film Marija Bave koji je od zaplenjenog materijala kompletiran tek pre nekoliko godina – remek delo klaustrofobičnog road-movie nihilizma kakav je mogao da nastane samo u '70-im, i samo u Italiji); DER TODESKING, SCHRAMM i NEKROMANTIK 2 (čitav ostatak opusa nemačkog vunder-genija Jorga Butgereita, čiji sam transcendentno-morbidni NEKROMANTIK već posedovao na DVD-u specijalno poslatom iz Amerike); DERANGED (očajna kopija kultne verzije priče o Edu Ginu, nekrofilu i kanibalu koji je inspirisao PSIHO, TEKSAŠKI MASAKR… i UMIRENU JAGNJAD); LAST HOUSE ON DEAD END STREET (najzloglasniji video-nastie, i najbliže što su ne-japanske, zapadnjačke filmadžije prišle reprodukciji ugođaja autentičnog snuff filma); i još desetine drugih, čiji su naslovi dovoljno rečiti: DOGMAN, EBOLA SYNDROME, EVIL INSTINCT, GUINEA PIG: UNABRIDGED, GUINEA PIG: THE SEVERING SAMURAI, GUINEA PIG – TORTURED ANGELS, AUTOPSY, MARK OF THE DEVIL, MURDER OBSESSION, NECROMANIA, RAPE AFTER, SNUFF, WIZARD OF GORE, ZOMBI HORROR: LE NOTTI DEL TERRORE, itd. itd.
Ehh, već samo nabrajanje ovih naslova greje mi dušu.
Sa mešavinom nostalgije i neverice prisećam se sati i sati provedenih u frenetičnom presnimavanju tih kaseta tokom nekoliko dana tog pre-diviksovskog avgusta u Novom Sadu. Zvuči smešno, danas, kada se jedan divx film nareže za 5 minuta, a DVD iskopira za oko pola sata. Kakav fanatizam – vući potom dvadesetak kila kaseta do Niša – dvadesetak kila naslova koji bi danas stali na ne više od tri kila diskova. I najzad – gledati ih, na tim krhkim, kabastim stvarčicama od kojih je toliko filmskih zadovoljstava zavisilo za žanrovske fanatike u Srbiji... Na tim ćudljivim plastičnim stvarima, na trakama koje su se tako lako grebale, krzale, gužvale, razmagnetisavale... Na snimcima višestrukim presnimavanjem svedenim na skoro-apstraktne mrlje na ekranu... Mrlje koje su tek u mojoj glavi, kao i sve ostalo, poprimale svoj pravi smisao...
'Hladni medij', zaista! Ali, kao poručen za najsirovije od sirovih, najekstremnije od ekstremnih.
Neke priče prosto zahtevaju određenu formu: pogledajte samo visokobudžetsku videospotovsku uglađenost rimejka TEKSAŠKOG MASAKRA... i uporedite je sa nedodirljivom polu-dokumentarnom žestinom Huperovog originala. Uz svu lepotu detalja scenografije koštanih ukrasa u kući kanibala, i uz svu efektnost brujanja motorne testere koji dolaze do punog izražaja tek na DVD-u – ovo je film koji ne gubi mnogo pogledan čak i na video-kopiji. A šta tek reći o filmovima poput GUINEA PIG-a, ili CANNIBAL HOLOCAUST-a, u kojima je 'sirovost' izraza deo fundamentalnog visceralnog utiska?
Ne shvatite me pogrešno – ovo nije oda videu. VHS se polako pridružuje dinosaurusima na đubrištu istorije, i to je neminovnost koju nikakva nostalgija neće promeniti. Uostalom, većinu horor žanra čine filmovi koji ne spadaju u 'dokumentaristički' pristup užasu, i koje je za potpuni doživljaj važno posmatrati na što savršenijem mediju. Naslovi poput Kjubrikovog ISIJAVANJA, Fridkinovog ISTERIVAČA ĐAVOLA, ili opusa autora kakvi su Dario Arđento, Brajan de Palma, Pol Verhoven, (pozniji) Dejvid Kronenberg... – prosto zahtevaju u najmanju ruku divx, ako već ne DVD.
No, kada kao autentični horror geek pogledam sa kakvom lakoćom i sa kakvom dostupnošću i brzinom i zanemarljivim finansijskim ulaganjem danas svaka šuša može da nareže ili čak i sama sa neta skine filmove koje sam ja godinama sanjao i u glavi vrteo, frustriran njihovom nedostupnošću u bilo kom obliku, teško je ne vajkati se nad danima egzotike kada su elitistički ezoterici tajnim i samo njima znanim kanalima dolazili do opskurnih video naslova – kada je potraga za njima imala avanturističku draž koju previše-demokratski, previše-dostupni divx nema; najzad, kada je sam čin gledanja takve kasete imao specifičan ugođaj koji nedostaje posmatranju divx-filma.
Ali, besmisleno je živeti u prošlosti. Srbija je ušla u vrli novi svet XXI veka, i ko zna zašto je to dobro. Uostalom, to samo znači da je piraterija poprimila modernije, digitalne oblike. Naslovi koje sam pominjao ionako nikada ovde neće biti legalno dostupni, te stoga ovo nije ni oda pirateriji. Ako ičemu – ovo je bila oda ezoteriji. Nekad bilo, sad se pripoveda...

Vreme je da se krene dalje.

1 коментар:

wellthatisgr8 је рекао...

Vrlo romantično.