The Quatermass and Kneale

Prekosutra će biti 3 godine od smrti jednog od najvećih savremenih genijalaca modernog horora i fantastike. Ujedno, valja reći da je to jedna od najtužnijih biografija, u pogledu kapaciteta koji je taj čovek imao, a srazmerno činjenici šta je iza sebe ostavio. Zaostavština ovog izuzetnog autora je možda mala u odnosu na neke hiperproduktivne scenariste i pisce današnjice, ali je daleko značajnija, a godine će tek pokazati gde je Kneale bio idejno šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

Pojedini kritičari danas raspoznaju njegovo ime pri pomenu Johna Osborna, kao koautora i saradnika na scenarijima za Look Back in Anger i The Entertainer (zaslužan za veštu adaptaciju istih), a većina ga vezuje za njegovo remek delo moderne fantastike, sagu o profesoru Quatermassu, delo koje je više puta ekranizovano sa manje i više uspeha.

U sklopu ponovnog izučavanje njegove zostavštine reprizirao sam Quatermass and the Pit, film R.W.Bakera iz 1967. Jedan od najpompeznijih Hammerovih filmova sezdesetih, u korelaciji sa 20th Century Foxom, ovo delo širem auditorijumu najbolje reprezentuje svu tragediju i genijalnost Nigela Kneala. Idejno Kneale je daleko ispred svoje generacije. On hrabro uvodi elemente istinske strave u učmali i posrtajući žanr naučne fantastike. Za njega pojam "marsovac" ili vanzemaljac nije samo pikantno ekspolatatorski aspekt, u kome autori mahom tragaju za jeftinom zabavom sa edukativno-moralnom konotacijom. Ne, Kneale je jedan od pionira horor žanra, koji prepoznaje samu esenciju i srž straha od nepoznatog. Za njega izučavanje i traganje za životom van našeg svemira predstavlja tematiku koja uvek paraleno ide u dva pravca: uvođenje modernih tehničkih dostignuća i sredstava u sklopu pronalažnenja do tad nepoznatih frekvencija ljudske svesti (podsvesni moždani talasi i ljudskom oku nevidljivi oblici), i borba pojedinca protiv sistema koji želi da po svaku scenu svojom konzervativnošću sputa utemeljena naučna dostignuća, i samim tim uguši i zaustavi nezaustavljiv proces otkrivanja novih dimenzija čovečanstvu.

Bakerov film je kvalitetnije ostvarenje od The Quatermass Xperiment V.Guesta (prva ekranizacija iz 1955), ali tehnički i dalje nedovoljno dobro. Traljav završetak sa mršavim specijalnim efektima, u kome se đavo na bizaran način invocira kao kvintesecijalni pokretač zla, ne postiže i ne dostiže genijalnost i univerzalnost Knealovih dijaloga, referenci i vešto vođenog scenarija. Preslikani fijasko, iz današnje perspektive gledano, koji je doživeo Jamesov Night of the Demon.

Dalje proučavanje i sučeljavanje, ili popularno Science Versus Supernatural, Kneale nastavlja u TV filmu The Stone Tape. Sa kosmičkog nivoa Kneale silazi u neistražene dubine tame i ljudskog očaja, ulazi u kuću opsednutu duhovima u potrazi za savršenim zapisom na modernoj magnetofonskoj traci. Angažovani su medijum kao i čitav tim kompanije za elektronske uređaje. Kneale i ovde uspeva uprkos siromašnom budžetu da dokaže sebe kao istinskog pozanavaoca ljudske psihe. Jeza izvire iz svake pore ovog malog filma, praćena bizarnim zvučnim zapisima. Međutim, opet režija ne dostiže ni milimetar savršenstva priče. Kamerna atmosfera podstiče jednodimenzionalni karakter, uništavajući efekat tragike finala.

U godinama oko ova dva naslova Kneale ne prestaje da piše za TV. Neki od serijala u kojima je on učestvovao kao autor su i delom zauvek izgubljeni! A većina je van ostrva prošla relativno nezapaženo. U sklopu ponovnog izučavanja njegovog dela tek nedavno su neka detektovana i preneta na DVD.

Knealova nezgodna, principijelna narav ga je konsekventno sputavala od upuštanja u rizik. Odbijanje da piše za tv serijale kao što su Doctor Who ili The X Files, ga je prilično koštala ingeniozne reputacije nepogrešivog autora. Fijasko sa posledicama predstavljao je i njegov scenario za treći nastavak Halloween serijala. Zbog sukoba oko priče i velikih promena režisera Wallacea, Kneale traži povlačenje njegovog imena iz cele priče.

Potpunu satisfakciju doživljava kroz adaptaciju romana Susan Hill The Woman in Black. Uvodeći promene u tekst, praćene intersantnim poigravanjem sa ranim i primitivnim za današnje vreme aparatima za beleženje zvučnih zapisa, Kneale daje posebno jeziv elemenat već postojećoj stravi ove maestralne priče.

U poznijoj fazi života stižu i priznanja za minuli rad, kako od strane kritičara, tako i od samih kolega. omaž mu daju J. Carpenter, S. King, Pink Floyd, M. Palin...

Ipak, ostaje utisak da će tek naredne godine dokazati punu vrednost njegovog dela, kroz različite ekranizacije, dokumentarce, a uradiće se tu nadam se i po koji valjan rimejk u britanskoj produkciji.