izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 19. новембар 2009.

DREAD (2009)


 *** 
 3+ 

DREAD je najbolji film po barkeru još od CANDYMANA.
nije baš da je konkurencija naročito jaka, njegove KNJIGE KRVI još uvek ostaju blago koje je jedva zagrebano dosadašnjim naporima filmadžija, ali ovo je svakako redak primer filma koji je
-savršeno razumeo duh predloška (tj. prve priče iz II toma KNJIGA KRVI)
-uspeo da pronađe filmski ekvivalent te priče i prebaci je u 90 minuta bez nepotrebnih rastezanja i tupljavina
-imao muda da žestinu i grozu i dread te priče prenese neuvijeno, nerazblaženo, neuškopljeno: sva groza, krv, sakaćenje, gnusobe, crvi, prljavština itd. ovde su u svoj svojoj gloriji (bez preterivanja, bez groteske, bez iživljavanja, ali sjajno odmereno, taman koliko treba!)
-imao mozga da prenese ne samo efx grozote, nego i da ispoštuje vrlo potentnu idejnu zaleđinu te priče, da podstiče i na razmišljanje a ne samo na povraćanje
-i najlepše, svi dodaci i popunjavanja originalne priče savršeno su u njenom duhu, uspešno je nadograđuju, ne deluju kao filleri nego kao prirodni produžeci, a to važi i za vrlo pametno izmenjeni (i još gadniji) kraj.
DREAD je uspeo da pronađe skoro savršenu formulu za adaptaciju barkerovih kratkih priča, i treba ga ubuduće koristiti kao školski primer za naredne pretendente. (naravno, CANDYMAN bi bio još bolji primer, ali budimo realni – koliko često se dešava da filmmejkeri tog ranga i sa takvim ambicijama posežu za barkerom?) znači, DREAD je perfektan low budget horor koji vrhunski koristi ograničenja svoje svedenosti i pretvara ih u svoje kvalitete, ali i slobodu koja s tim budžetom i odsustvom zvezda i studijske kontrole ide. DREAD is the best of both worlds: jeftin je jer za ovu svedenu priču i ne treba mnogo para niti lokacija a vala ni velikih 'zvezda' (koga bi brus vilis uopšte mogo da igra ovde?), a opet svoju ispod-radarsku poziciju vrhunski koristi za jedan žešće subverzivan filmić koji nije samo puka vežba iz torture porna (slučajno postoje neke sličnosti, ali samo zato što ih je barker prejudicirao još pre 25 godina; začudo, na njima se čak i ne insistira previše ovde) već je najsubverzivniji u toj svojoj intelektualnoj, idejnoj dimenziji, koja se tiče ljudskih strahova.
strah je za barkera, a i za reditelja ovoga, definišući faktor čoveka. kaži mi čega se plašiš i kazaću ti ko si i šta si. as simple as that. svi likovi ovog filma definisani su svojim strahovima, fobijama i komplexima, oni su njihovi definišući, pokretački elementi. možda to jeste pomalo redukcionistički, ali fuck, žanr u svojoj osnovi i jeste redukcija stvarnosti na jedan njen aspekt, koji se onda u svom stilizovanom obliku istražuje i preispituje. tako i ovde.
ipak, bez brige: nije ovo neka naporna filozofijada. DREAD sjajno koketira sa exploatacijom, pa ako vas ne zanimaju mozgalice o tome šta nas plaši, i zašto, i kako se s time nosimo, i –indirektno- koja je svrha horor proze i filma (tj. plašenja u bezbednim, kontrolisanim uslovima) – ima ovde sasvim solidna doza sisa (3 para – od toga dve plavuše i jedna slatka crnka), kao i jedno muško dupe te malo golišavih muških torzoa, da barkerovi sličnomišljenici ne ostanu bez ičega. ima sexa, ima krvi, ima šokova, ima napetosti, ima grozote, a opet sve to savršeno integrisano u priču i bez jeftinih fazona ili cheesy ugođaja (kao nedavna travestija BOOK OF BLOOD).
takođe, film je odlično uslikan i režiran, a opet bez nametljivih fensi-šmensi uglova i kadriranja koji skreću pažnju na sebe bez potrebe, kao u kitamurinom KASAPSKOM VOZU. krv je, koliko sam mogao da zapazim, prava i tečna, a ne CGI, što je uvek veliki plus. OK, ima jedna scena u kojoj je CGI morao da radi (u spoju sa praktičnom maskom? teško je reći jer je savršeno izvedeno) – mislim na vrlo upečatljivu scenu vizije u striptiz-baru, kada se na golom telu igračice počnu da javljaju rane od –nevidljive- sekire, ali sve je to odrađeno kako treba. ovo, pak, ne znači da je režija tek ravna i funkcionalna – ne, ima tu nekih fensi zahvata, kao npr. 'sekirina tačka gledišta' prilikom kasapljenja, ili prilikom nailaženja psiho-ubice dok se penje stepeništem, ali to je ograničeno na par kratkih kadrova i urađeno je efektno i svrhovito.
kasting filma je odličan, i gluma je natprosečno dobra za ovu vrstu produkcije. glavnog lika, stivena, igra Jackson Rathbone, simpatičan momak za koga imdb kaže da je igrao (manju ulogu) u TWILIGHTU i sporednu ulogu u nepotrebnom (i još neodgledanom) 'nastavku' DONIJA DARKA. on je okej, osim što se smeje, smeška, smejulji, kezi i izgleda previše veselo tokom većeg dela filma, čak i dok priča o tome kako mu je brat poginuo! damn it, man, zadrži to smeškanje za nastavak TWILIGHTA! i ostali su OK, s tim što je 'zlikovac' možda suviše konvencionalno odigran (da ima brčiće, i njih bi uvrtao)! hanne steen je slatka djevojčica koja nije igrala ni u čemu bitnom, ali dovoljno je šarmantna da bi se, uz dobrog agenta i pametan izbor ubuduće, moglo očekivati da još čujemo za nju. naročito je okrepljujuće znati da gadni birthmark koji ima u filmu nije pravi, i da je možemo drugde gledati neokrnjenu.
imam dve veće zamerke na ovaj film:
prva se tiče motivacije likova, a naročito stivena. malo doznamo o njemu. on je kao neki student režije, ali ne doznamo ni koji su mu uzori, ni ambicije, ni nazori, a kamo li kako i zašto se zakači za prilično očiglednog psiha, kvejda. još je neopravdanije to zašto on ipak ostane s njim čak i kad ovaj počne da se ponaša kao totalni drkadžija i psiho opasan po okolinu. prosto, nije ubedljivo da nakon nekih stvari koje kvejd uradi pred njim i njemu ovaj ostane uz njega i njegov 'projekat'. stivene, what makes you tick? ne znamo!

druga se tiče apsolutno iritirajućeg saundtreka, sačinjenog od nekakvih idiotskih grunge i emo pesmica koje su u žešćoj diskrepanciji sa filmom, i baš odudaraju – kao veštački nalepljeno nešto od strane producenta koji se uplašio da u filmu nema dovoljno 'udica' za današnju omladinu, pa mora da ih vabi ovakvim svinjarijama. skor filma je ok, ali te grunge ili kako li mu se već zove taj neki fensi-dark rock baaaš smetaju ovde.

kako izgleda, reditelj ovoga, anthoni di blasi, veliki je fan barkera, i već je angažovan da filmuje PIG BLOOD BLUES. super, kažem ja. dajte tu odličnu priču (jednu od najboljih barkerovih!) nekome ko barkera stvarno razume, a ne nekim oportunističkim idiotima. siguran sam da će diblasio da napravi dobru ekranizaciju, ako mu samo daju dovoljno slobode i resursa kao u DREADU.

iz svega rečenog sledi da DREAD sigurno upada u top-10 najboljih horora u 2009. i ima jak Ghoul's seal of approval.

2 коментара:

Aleksandar је рекао...

Toooooooooo, PIG BLOOD BLUES!!! Jesss!!!

Toni је рекао...

ova prica mi je jedna od omiljenih barkerovih i posto sam je vise puta procitao i u glavi imao neku svoju viziju kako bi trebalo film da izgleda, bio sam dosta sumnjiv. medjutim dogodilo se ono sto najvise volim, a to je da me film demantuje. na svu srecu. odlicno sklepan, uslikan, reziran i na zalost s usranom muzikom i vrlo dobrom glumom film je skolski primer kako od malog budzeta stvoriti veliko delo. mislim film nije remek-delo ali da se reziser jos malo pozabavio sitnicama mogao je to biti. ali i ovako ce ostati kao jedna od boljih ekranizacija. pored muzike koja meni nije prijala mislim da se jos malo moglo pozabaviti i likovima u smislu da nisu toliko prikazani povrsno. mislim na dva glavna lika.

a da, ona scena sa mesom je prosto fenomenalna!!! morao sam to da kazem.

sad s nestrpljenjem cekam bluz svinjske krvi.