izabrana dela

izabrana dela

субота, 14. новембар 2009.

Slobodan Šijan INTERVJU


OZBILJNO ZEZANJE


Ovaj intervju vodio sam sa Slobodanom Šijanom leta 2007. u Sloveniji, tokom Grossmann Festivala filma i vina u Ljutomeru.

Tom prilikom je Slobodanu Šijanu dodeljena nagrada za životno delo, 'Stari mačor' ('Hudi maček'), a mini retrospektiva je pokazala da su filmovi KO TO TAMO PEVA i MARATONCI TRČE POČASNI KRUG čak i u Sloveniji kultni naslovi. Brojni gledaoci putovali su iz obližnjih gradova da bi iskoristili retku priliku i podsetili se dragih filmova, ili po prvi put pogledali naslove o kojima su od starijih toliko slušali. Budući da je Grossmann pretežno posvećen žanrovskom i horor filmu, a da je proleća 2007. izašla knjiga U BRDIMA HORORI: SRPSKI FILM STRAVE u kojoj se opširno analizira i njegov DAVITELJ PROTIV DAVITELJA, težište u našem razgovoru je bilo na elementima žanra u njegovom opusu.

Samo jedan manji deo ovog intervjua izašao je u VEČERNJIM NOVOSTIMA u jesen 2007.

Ovo je prvi put da se on u celini i celosti otkriva, i to ekskluzivno čitaocima ovog bloga.

-Kako je došlo do nastanka vaše 'komedije strave i užasa'? Otkud odluka da u srpski milje prenesete jedan žanr koji u njemu baš i nema neku veću tradiciju i gde već same reči "strava" i "užas" nose brdo negativnih konotacija? Tim pre što ste u vreme nastanka tog filma već za sobom imali nagrade i reputaciju na koje možda u tadašnje vreme nije bilo najmudrije lepiti etiketu "strava i užas"?

Ja sam nekako oduvek želeo da snimam različite filmove, pa sam pokušavao to, a jedna od stvari koje sam želeo je film o davitelju u Beogradu. Dugo sam razmišljao o tome i onda sam razgovarao svojevremeno sa Nebojšom Pajkićem o tome da napišemo jedan scenario o pojavi davitelja u Beogradu kao simbolu prerastanja Beograda u metropolis.

-A zašto baš davitelj, na primer, a ne koljač ili nešto drugo?

Pa ne znam, dopadao mi se taj pod-žanr, ne znam kako bi se to definisalo, da li je to pod-žanr kriminalističkog filma ili horora, to je jedno zanimljivo pitanje.

-To zavisi od tretmana, vi jednu istu priču možete da obradite i kao horor i kao krimić i kao komediju.

Da, jedan od prvih zvučnih krimića, M Frica Langa je upravo to: film o masovnom ubici koji davi žrtve. Fric Lang je autor nekih od meni najdražih horora, ja sam njegov TESTAMENT DOKTORA MABUZEA doživljavao kao horor. Kad smo bili klinci maltene smo se krili pod krevet kad prepričavamo sadržaj tog filma. Jako sam voleo filmove Ričarda Flejšera: posle filma BOSTONSKI DAVITELJ jednostavno sam želeo da ja uradim nešto takvo, jer mi se činilo da je to subverzija u tkivo srpskog filma, da je to nešto što, ako uspem da proguram, da će biti zanimljivo da uopšte postoji. I mi smo to uspeli.

-Kako je došlo do vašeg kontakta sa Pajkićem? Upoznali ste se kao filmofili u Kinoteci, ili…?

Mi smo prethodno već radili na jednoj verziji scenarija o Savi Šumanoviću, u Kinoteci smo se sreli, i tako. Kad sam ja imao film u Puli, KAKO SAM SISTEMATSKI UNIŠTEN OD IDIOTA, to su bila dobra vremena, dogovorili smo se da odemo na letovanje na Bled i na Bledu smo napisali DAVITELJA zajedno. S nama je bio i Branko Vukojević, rok kritičar, pokojni, koji se s nama družio i zezao, moja supruga Narcisa i Goranka Matić koja je bila Nebojšina supruga u to vreme, i tako. Na moju početnu ideju zajedno smo razvijali sinopsis i došli na ideju da budu dva davitelja, a ne jedan, da to bude 'too much' za Beograd, što se kaže. Bacali smo loptu jedan drugom i tako došli do neke prve verzije scenarija, a posle sam ja to doterao još za snimanje.

-Što se tiče žanrovskog opredeljenja, da li ste odmah imali ideju da to bude komedija strave užasa? Nije vas zanimalo da radite triler-horor?

Ja sam sebe negde u početku odredio kao reditelja komedija, a sem toga imao sam Taška Načića u vidu za tu ulogu.

-Film je, dakle, pisan za njega?

Njega sam imao u vidu za glavnu ulogu, a kako će se razvijati ostatak priče, nismo bili sigurni, jer kad smo krenuli da to razvijamo, sa rok-pevačem i inspektorom, ja sam znao da za te uloge želim Taška, Šapera i Nikolu Simića, i bio sam srećan što sam ih dobio. Do poslednjeg trenutka, gotovo do samog snimanja, ja sa Šaperom maltene nisam uspeo da napravim neki ozbiljniji sastanak zbog njegove zauzetosti kao rokera. Direktor filma je bio strašno zabrinut zbog toga, i zato što on nije glumac. Međutim, kad smo počeli snimanje, on je bio izuzetno profesionalan, uvek tačan, sve na vreme i sve je profunkcionisalo jako dobro.

-Vi ste poznati kao veliki filmofil, i poznavalac filma. Koje je bilo vaše dotadašnje poznavanje horora, i šta je taj žanr za vas bio kao za gledaoca a šta kao za reditelja? Koji su, eventualno, bili vaši uzori?

Ja sam veliki ljubitelj svih vrsta filma, i to ljudi nekad teško shvataju. Na neki način sam nastavak jednog prostupa filma koji je imao Tom Gotovac, andergraund filmski kritičar iz Zagreba, veliki ljubitelj žanrovskog i eksperimentalnog filma, i on je na neki način mojoj generaciji probudio strast za američkim filmom, pa su onda došle ove mlađe generacije, sa Pajkićem itd. Moj pristup je ostao da volim veoma širok dijapazon filmova, pa među njima naravno i horor. Nekako imam to iskustvo praćenja ne samo horora nego i praćenje razvoja prikazivanja nasilja na filmu: šta su bili noviteti, šta su bili šokovi.

Ja sam bio jedan od prvih ljudi u Beogradu koji su pratili kung fu filmove, čim su se pojavili. Pa onda, naravno, nasilje kod Pekimpoa, pa Fil Karson sa WALKING TALL, jedna nova dimenzija u nasilju gde nasilje nije bilo lepo i barokno, nego jeftino, direktno, konkretno: krupni plan, ruka, nož se zabija u ruku, ubica ubija odmah bez ikakve pripreme i oklevanja, surovo. Dobermani napadnu tipa koji preskače ogradu i prikolju ga uz groktanje, i tako. To su bile nove stvari i ti filmovi su bili hitovi baš zbog tog novog načina na koji su plasirali surovost. To me je dosta zanimalo i pratio sam priče o tim low budget autorima, neke od tih filmova o kojima sam čitao sam pohvatao tek mnogo kasnije, u Americi, poput 2000 MANIJAKA H.G. Luisa i tsl. Onda su se pojavili NOĆ VEŠTICA i PETAK 13-ti, tu je horor dobio jednu novu dimenziju koja se dalje razvijala, naročito s onim što je radio Tom Savini (majstor za efekte maske), sa onim rezanjem grkljana, to su sve bile nove stvari, koje vidiš po prvi put.

-Da li ste se opredelili za davitelja, pored ostalog i zato što ste mislili da bi srpska publika bila nespremna za komediju u kojoj krv pršti na sve strane, dok davitelj nosi jednu 'čistiju' vrstu ubistava?

Ne znam, zaista, mene je prosto ta tema privlačila. Pored toga, u davitelju ipak postoje neki od prvih splatter kadrova u našem filmu, odgrizanje uva sa prskanjem krvi, to se kod nas tada nije radilo. Taj elemenat postoji, zato sam i doveo čoveka iz Bosne, Halida Redžebašića, koji je to znao da napravi. Posle sam video niz filmova koji su se bavili odsečenim ušima, od PLAVOG SOMOTA i PASA IZ REZERVOARA pa do, ne znam MATADORA Almodovara gde imate odnos dvojice masovnih ubica, gde manijak ubija manijaka. A moj DAVITELJ je igrao u Madridu, 1984, pre MATADORA. To bi bilo zanimljivo sve pregledati, to su sve neke niti. Mislim da je DAVITELJ zaista uradio neke stvari koje su bile prilično ispred svog vremena za naš film.

-Jedno od pitanja koja su se postavljala još u vreme pojave tog filma jeste: da li je to komedija, parodija, persiflaža…? Pajkić se, recimo, veoma energično branio od određenja parodije.

Svako ima svoju interpretaciju. Ja sebe smatram ljubiteljem žanrovskog filma, ali sebe ne smatram žanrovskim rediteljem. U to vreme je u Jugoslaviji bilo strašno teško napraviti pravi žanrovski film, jer jednostavno milje je bio drukčiji. Možda ni ja nisam imao afinitet za proizvodnju čistog žanrovskog filma, a pošto sam bio reditelj komedije, onda mi je bilo logično da se malo zezam sa nekim konvencijama žanra, znači, nisam smatrao da sad tu treba da budem neki čistunac. U isto vreme mislim da sam pokušavao da napravim neke scene koje će nekog i da uplaše. Naročito sam bio zadovoljan muzikom koju je napisao Vuk Kulenović, tu smo uradili neke stvari s kompozitorom koji je stvarno znao da neke stvari dobro uradi. Dakle, nisam čistunac, ja čak volim da ponekad razorim i moj sopstveni koncept koji postavim: znači, krenem u jednom pravcu, pa onda ubacim nešto što potpuno minira tu koncepciju. Jednostavno, volim slobodu u igranju sa stvarima.

-Koliko se uopšte može govoriti o žanru u kinematografiji koja zapravo nema industriju, nema kontinuitet, nema pouzdanu masovnu proizvodnju niti pouzdanu publiku?

Naša kinematografija je imala žanrove, ali ne ove o kojima sada pričamo. Ona je imala ratni film, omladinski, komediju… Imala je neke žanrove koji su bili čvrsto definisani. Krimića je bilo pokušaja i po mom mišljenju on je bio dosta težak za ozbiljno rađenje iz više razloga, pored ideoloških i zbog te ikonografije: znate, naš policajac kad trči on mora da se drži za šapku i za pendrek, i to je odmah smešno više nego ozbiljno. Tu ima više stvari koje su smešne, taj automobil koji policija vozi, sve to jadno izgleda, a ta stvarnost ispred kamere na neki način određuje i film i ja sam bio svestan da bih bio nadvladan tom ikonografijom. A opet, u to vreme možda bi me zanimao i vampirski film, ali to bi možda bilo teže progurati tada, a da ne bude folklornih motiva koji mene nisu zanimali.

-Znači, hteli ste urbanog vampira?

Da, to je nešto što me i danas zanima, ali bez seoskog miljea, iako mi se dopada ono što je Polanski napravio sa BALOM VAMPIRA. Teško je izgurati ceo film sa tim našim folklorom, meni se čini, a da bude nešto što mene zanima. Za DAVITELJA sam imao Taškovu facu, radio sam već s njim u KO TO TAMO PEVA, onda je on bio na neki način pogođen što ga nisam uzeo za MARATONCE, jer je on u predstavi igrao Bilija Pitona, za koju sam ja uzeo Radmilovića. Ja sam hteo da mu to kompenziram tako što sam mu dao glavnu ulogu u DAVITELJU i on je to prihvatio.

-Kolika je bila njegova uloga u kreiranju tog lika u odnosu na ono što ste vi već bili u scenariju zamislili?

On me je molio na kolenima da mu ne stavim one brkčiće koje je nosio u RADOVANU III, i predložio je da nosi one papuče na zakopčavanje, dakle imao je itekako inputa.

-Koliko mislite da je srpski temperament pogodan za 'ozbiljne' filmove sa plašenjem, za domaće filmove koji bi bez primese komedije tretirali neke strašne priče?

Ja mislim da je moguće napraviti ozbiljan horor film ovde, ali nisam siguran koliko taj film može biti zaista komercijalan, ne mogu to da procenim. Možda je moguće to napraviti ali ne mogu da predvidim da li će biti uspešan. Moguće je snimiti neki film, tinejdžerski horor u stilu PETAK 13-ti, i te kako.

-Pa da, T.T. SINDROM je bio otprilike takva vrsta filma, ali on se na žalost nije proslavio kod publike, nije imao većeg komercijalnog uspeha u našim bioskopima.

Pa eto, ja na žalost nisam gledao T. T. SINDROM jer ne volim da gledam film na DVD-u ako ne moram, pa stalno mislim, biće negde projekcija. Ja sam bioskopski frik i volim da gledam na velikom platnu.

-Da li je za vas teret ili najveća nagrada da ste toliko identifikovani sa filmovima KO TO TAMO PEVA i MARATONCI? Da li vam nekad dosadi tolika priča o ta dva filma, koji kao što smo sada, na Grossmann festivalu videli, čak i u Sloveniji imaju kultni status.

Znate šta, svaki film ima svoj život, i neki moji drugi filmovi imaju neku drugu svoju publiku, DAVITELJ, recimo, ili ima ljudi koji puno vole IDIOTA. KO TO TAMO PEVA me je ubedio da sam uspešan jer sam sa njim najviše i putovao, najviše je i prodavan, gledao sam ga sa najrazličitijim publikama. Ja lično, pošto sam pravio gledane i manje gledane filmove – kad sam radio IDIOTA ja sam išao u samouništenje, hteo sam da snimim film o beznačajnoj osobi kroz koju se prelama taj sistem u trenutku kada sam bio na vrhuncu, hitmejker – ja sam to svesno radio. To su sve zahvati. Ja sam sa MARATONCIMA otprilike udario u plafon sa onim šta može da se kod nas uradi sa jednim filmom, pa sam hteo da uradim nešto drugo, a da iskoristim popularnost i da stečeni novac iskoristim za nešto što bi inače bilo nezavisni andergraund film. To je bio nameran gest. Ja sam u velikoj meri bio i kreator svoje sudbine. Ja sa svakim filmom pokušavam da iziritiram strukture od kojih uspem da izvučem pare za film, to je možda moja loša osobina, samodestrucija.

-Kako je DAVITELJ bio primljen kada se pojavio? Čini mi se da nije bio baš preterano oberučke prihvaćen, i da je tek kasnije, na TV i videu i DVD-u stekao kultni status.

On je pristojno prošao u bioskopima, ja već tada nisam bio u zemlji, tada sam bio u Los Anđelesu… Ja mnogo bolje znam život tog filma u inostranstvu, na inostranim festivalima, recimo na festivalu u San Francisku se publika valjala od smeha. On je dobro komunicirao sa zapadnom publikom, a sa ovom našom, ne znam jer nisam bio tu da pratim. Čini mi se da je delio nagradu kritike sa nekim filmom u Puli, recimo. Bio sam srećan da sam uopšte uspeo takav film da snimim. I to iz više razloga. Tu je bilo puno tehničkih zahvata, recimo u uvodnoj sekvenci to zezanje sa 'maskama', koje idu kao od šale sada u doba videa, ali tada je sa snimanjem na filmu bila velika zezačina imati razne maske, one tranzicije i sve to što je bilo, i tu mislim da je taj parodični odnos plasiran u samom startu, tako da, štagod da Nebojša kaže, to ipak jeste i parodija. Ja ne mislim da je to loše. Tu se mi igramo, pa je malo parodija a malo je i ozbiljno, pa zavisi. Malo ozbiljno, malo zezanje, eto, uživali smo.


***

DEJAN O G NJ A N O V I Ć

1 коментар:

son of man је рекао...

Prajsles intervju, posebno ova prica oko Davitelja i Idiota. Ja sam definitivno fan IDIOTA. :]