izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 10. децембар 2009.

Dejan Ognjanović - Instant Eckermann INTERVJU

Svojevremeno me nešto što se zove Instant Eckermann kontaktiralo i tražilo mi intervju. Ja mu ga dao. To mi se više nije javilo. Da li beše sajt ili blog ili web-zine ili nešto osmo, tek, gugl mi ga sada ne pokazuje. Whatever.

Da se ne baci, evo tog intervjua sada, verovatno po prvi put među Srbima, i ostalima.



-Prvi put sa knjigom?


Sramota me da priznam, ali prva knjiga koja me je baš onako revolucionarno pomerila iz mesta bio je Heseov DEMIJAN. Šta ću, bio sam 'mlad i neukusan', književni nedostaci Heseove propovedi nisu mi tada bili očiti, ali strašno mi je važno bilo u tom trenutku života da shvatim da nisam sam u svom autsajderstvu, da neuklapanje u rulju uopšte nije loše, itd.


-Osjećaj prvog objavljivanja?


Ja sam bio ili strašno pametan ili strašno glup što sam svoju prvu knjigu – roman NAŽIVO – samouvereno pustio da se snalazi sama samcita, bez mene. Bio sam u Americi kada je knjiga izašla, i vratio se u Srbiju skoro godinu dana nakon toga. Nekako, verovao sam u njenu moć da dođe do svojih čitalaca bez toga da je ja nešto guram i promovišem. Ni kad sam se vratio nisam uradio nijednu jedinu promociju. Možda zato što suviše volim tu knjigu, suviše mi znači, i bilo bi skrnavljenje da je izlažem onim rutinskim, staromodnim, dosadnim naklapanjima po Domovima kulture širom Srbije koji se obično podrazumevaju pod rečju 'promocija'. Takođe, znao sam da moj izdavač ne bi imao sluha za vrstu promocije na koju bih jedino pristao za tu konkretnu knjigu, što bi pre bio nekakav performans + koncert + slajd-šou + video-bim-projekcija + dark-ambient muzika u pozadini, eventualno neki ritual... Svakako ne ona rutina sa plaćenim kritičarima koji recituju hvalospeve, a autor sav nadut veruje u svaku reč, pa grcavim glasom čita izabrane deonice pred indiferentnu publiku...

Ukratko, zadovoljan sam njenim putem do samog izlaska: izašla je u obliku i pod uslovima koji su mi bili OK; žao mi je samo što ono nakon toga, tj. distribucija i reklama, nisu bili na nivou. Ipak, 'ko zna - znaće, ko ne zna – neznaće'!


-Za ili protiv nagrada?


Za, ako uključuju novčani iznos. Inače mi ne znače mnogo, jer znam kako se inače dodeljuju, po kojim principima, i od strane koliko kompetentnih i moralnih osoba. Ipak, pošto ne spadam ni u kakve klike i ortakluke, ove tri nagrade koje sam do sada dobio, od 'Gradine', 'Ulaznice' i zaječarske biblioteke, znače mi baš zato što ih nisam dobio po principu 'dam ti da mi daš' itsl. Znači, tamo negde je neko nešto moje pročitao, i procenio da vredi neke nagrade, bez obzira na to ko sam i šta sam i mogu li im se ikako odužiti.


-Društvena angažiranost pisca?


Pisac mora da bude u dijalogu sa svojim vremenom i društvom, ali ne na banalan, bukvalan, explicitan, dnevno-politički način, prepisujući opšta mesta iz dnevnih novina. Jedina prava posvećenost jeste prema onome što pišem, i iskren da budem, važnije mi je šta će moje pisanje značiti nekom čitaocu za 100 godina, nego današnjem. Prema tome, ne verujem da se može biti explicitno društveno angažovan a da umetnost zbog toga ne trpi.


-Cenzura i autocenzura?


Militantno sam protiv obe, a naročito protiv ove druge, jer je dalekosežnija. Ona spoljna bude, pa (eventualno) prođe, i delo ispliva. Ali ako ga pisac u korenu saseče, ako sam sebe sputa, onda ni za 100 godina nema šta da ispliva sem one vizije koju je sam sebi osakatio.


-Naj knjiga?


GOLI RUČAK, od Barouza. To je moja Biblija i uzor, ne toliko po stilu, pa čak ni po tematici, koliko po svojoj komplexnosti, dubini, po bogatstvu značenja i efekata, od humora preko horora i pornografije do sentimentalnosti, a sve vreme i pametna i iskrena i originalna i sa tim 'ma baš me zabole za sve, pišem ovo za sebe' pristupom.


-Da ste Šeherzada šta bi se sa Vama dogodilo 1002. noći?


Nisam baš siguran da razumem pitanje. Valjda bih nastavio da pričam do poslednjeg daha.


-Sekularizam, kapitalizam, komunizam, globalizam ili kozmopolitizam?


Gnušam se svih 'izama' i odbijam da ulazim u bilo koju fijoku ili da na grudi kačim bilo čiju zastavu, bedž ili člansku kartu. Uostalo, pomenuo sam već Barouza kao svog velikog uzora. Ja ratujem sam.


-Šta za Vas predstavlja pionirska zakletva?


Sećanje na praistoriju u kojoj je neko još uvek mogao da mi prilepljuje neke značke i marame a da ja tupo kao tele to dopuštam i ne bunim se. Hvala bogu na pubertetu i odrastanju.


-Dopunjavate Božanstvenu komediju. Koga u pakao, koga u raj?


Nije posao umetnika da bilo kome sudi, a naročito ne tako explicitno i nadobudno kako je to Dante radio, trpajući poimence svoje neprijatelje i neistomišljenike u Pakao. To je vrhunac vulgarnosti. Verujem da svako dobija ono što zaslužuje, i moja ili bilo čija pomoć u tome nije potrebna. Onaj ko živi po paklenim vrednostima otići će tamo i bez mene. Naravno, govorim figurativno (ako to uopšte treba napomenuti), jer sam inače militantni ateista i ne verujem ni u šta od tih praznoverica.


-Najveći pjesnik svih vremena je? Zašto?


Šekspir. Zbog SONETA. Tamo sve piše.


-Opravdavate li Vertera?


Ako se misli na samoubistvo, da. To je čin kome se veoma divim, i pomalo i zavidim onima koji se na njega odvaže. Nadam se da ću ja biti u prilici da odaberem način, mesto i vreme.


-Postmoderna ili fantom postmoderne?


Ne pratim modu.


-Vjerujete li u prokletstvo pisanja?


Verujem u prokletstvo u kafkijanskom smislu reči, u pisanje kao izveštaj, raport višem Sudu, kao opravdanje za neživot/nad-život.


-Šta je stvarni razlog Hasanaginicinog odbijanja posjete ranjenom mužu?


Možda je bila neka dobra serija na televiziji?


-Ko je najveći lik kog je svjetska literatura ikada dala?


Juda Iskariotski iz istoimene priče Leonida Andrejeva. Zato što je najtragičniji, suočen sa najvećim dilemama, najvećim teretom koji jednom čoveku uopšte može da zapadne, mnogo većim od Isusovog.


-Pristajete li na svoju smrt (po Bartu)?


Po Bartu Simpsonu? Izvinite, ne mogu da se suzdržim a da se šalim na račun smrti, baš zato što je ozbiljno shvatam. Ne pristajem na smrt ni u kom smislu i ni po kome (a kao da me neko i pita). Smrt je najveća pizdarija ovog traljavog sveta. Mislim, naravno, na neželjenu, slučajnu, apsurdnu smrt. Čovek bi trebalo da može da bira kada će i kako da ode; to što najčešće ne može razlog je što se na to celog života priprema, pored ostalog i pisanjem (vidi pod SONETI, by Shakespeare).


-Sreli su se Euripid, Molijer, Ibzen i Becket. Šta pričaju?


Pitaju se zašto Beket sedi u uglu i ćuti, a ovaj se pita: 'Ma šta li ovi trtljaju ovoliko, kako li se ne umore, kako im ne dosadi, sve te reči, sve te prazne reči?'


-Književni klanovi - avet ili nužnost?


Nužnost, verovatno svuda, a u Srbiji posebno, jer mi smo još uvek plemenska zajednica. Pošto sam ja zakleti neprijatelj nužnosti, s gađenjem gledam i na klanove.


-Prihvatate li negativnu kritiku?


Štaviše, insistiram na njoj. Jedino od nje mogu imati koristi. Pored toga, ona je jedini dokaz da je neko stvarno dobro pročitao knjigu.


-U kom dijelu dana najčešće pišete?


Najčešće duboko u noći, što se tiče esejističko-kritičkih textova. Pošto mi inspiracija za prozu ne dolazi često, onda kada dođe i kad se upustim u pisanje priče ili romana, onda je manje bitno doba dana, i tada pišem i ujutro i u podne i uveče i usred noći...


-Kome biste oduzeli Nobelovu nagradu za književnost?


Rekoh već, nije na meni da bilo kome bilo šta dajem ili uzimam. Tim pre što Nobela pretežno dobija vrsta pisaca koji me nimalo ne zanimaju i u njihove opuse nemam skoro nikakav uvid: znam samo toliko da ja to ne želim da čitam.


-Vi ste Eckerman, pa šta pitate Getea?


Gete, Gete, da li si i ti bio dete? I ako jesi, zašto se to češće ne vidi?


Нема коментара: