izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 14. март 2011.

TILVA ROŠ (2010)

**(*)
2+

            pogledao sam, najzad, ovaj mnogohvaljeni film u bioskopu, kako jedino i priliči (mada znam da netom kruži divx verzija, drugačije montirana, nedovršena, bitno različita; njeno gledanje sam reditelj ne podržava – u šta sam se i lično uverio na par foruma gde se nalazi njegova iskrena poruka zašto ne valja gledati tu sirovu, nepotpunu i grubu verziju). dakle, pogledao sam director's cut, na niškoj premijeri, u klubu vj, u petak 11. marta.
            filmu sam prišao sa pozitivnom predrasudom, zasnovanom na povoljnim kritikama ljudi kojima verujem (u FILAŽU br. 5 npr. imate prikaz iz tastature ivana velisavljevića), na konceptu filma i trejleru, te na nešto malo tv nastupa reditelja koji mi je delovao iskreno i simpatično, a takav je bio i u kratkom razgovoru koji smo imali pre premijere. a kad je već takav, verujem da mi neće zameriti na ovom rivjuu: uz sve primedbe koje imam na film, u suštini mislim da on predstavlja pozitivnu i vrednu tendenciju, vredi ga pogledati i drago mi je što postoji (mada mi je, takođe, žao što nije bolji).
            moj glavni i maletene jedini problem sa ovim filmom jeste što se on izdaje za igrani. okej, formalno on to i jeste, uprkos povremenim upadima ranije snimljenih dokumentarnih snimaka džekesijade (jack-ass) dvojice glavnih junaka koji u igranim deonicama praktično 'glume' same sebe, ali u neznatno fikcionalizovanom kvazi-narativu. međutim, ako bih ovo merio aršinima igranog (narativnog) filma, onda on tu poprilično pada, jer ne uspeva da, za moj groš, ispriča bilo kakvu zaokruženu i smislenu priču. umesto toga, on nam nudi dvojicu simpatičnih zgubidana i stavlja ih u neki half-baked kao-zaplet bez zapleta u kome oni ne urade ništa bitno ni sebi ni drugima a onda niotkuda dođe odjavna špica.
            družili se oni tu s nekima, al kao i da nisu. nešto se, kobajagi, zaljubljivali, al kao i da nisu. pomalo se međusobno sporečkali, al kao i da nisu. čak su nešto malo izražavali svoj bunt protiv rampantnog konzumerizma (?!), al kao i da nisu. ko fol se protivili autoritetima, al – pogađate! - kao i da nisu! svašta nešto, kao, bude u pauzama između njihovih sadomazohističkih sesija valjanja u koprivama, skakanja s visine, brušenja muda na točku bicikle i napucavanja s kofom na glavi, ali ništa, baš ništa od toga nema neku pravu, ozibljnu konsekvencu za bilo koga, a ponajmanje za njih same (pa time ni za gledaoca).
            dokumentarni film o ovoj dvojici i njihovim akcijama i bekgraundu i svemu bio bi beskrajno bolja i prikladnija opcija: prinudivši ih na igranu strukturu reditelj ležaić nenamerno proizvodi clash između stvarnosti (toga ko su ti likovi zaista) i fikcije (zapleta, drame, konflikta…) i taj sudar, po meni, ubija i jedno i drugo – odnosno, da ne preteram, ne ubija zaista, ali ublažava i smlačuje ono što bi bilo žešće i čistije i nepatvorenije da je izneto kao 100% dokumentarno.
            na primer: toda je prikazan kao miroljubivi, dobričina koji ne samo što neće da se bije sa likom koji ga šamara, nego i kasnije, kad njegova mnogo brojnija ekipa opkoli ovoga i pruži todi priliku da mu se ovaj ćelavi (barem) izvini, ako ne i nešto jače, ovaj samo nezainteresovano prođe pored njih i njega. i to je super. to je taj lik. ali onda ga vidimo u drugoj sceni, u kojoj provocira jednog skejtera na beskrajnu tiradu samoopravdavanja – očigledno sadistički ga 'čačkajući' i prozivajući njegovu navodnu neiskrenost sve dok ovaj jadnik, nakon skoro 10 predugih minuta objašnjavanja i nerviranja ne dođe na ivicu plača. čekaj sad, jel ovo isti onaj toda što nije teo da bije onoga što ga šamarao pred svima, a sad iz čista mira izlaže psiho-torturi ovog svog drugara? naravno, u stvarnosti je to jedna nekonsekventna surova zajebancija među ortacima (or is it?), ali u igranom filmu svaka je scena znakovita i indikativna, i tu nema opravdanja za ubacivanje anegdota i zezanja – naprosto, u narativnom filmu NEMA zezanja, SVE je potencijalni nosilac značenja, pa tako i ova neumereno dugačka i mučna scena na ivici snuffa (jer reklo bi se da nije glumljena, već da je ovaj pred kamerom u jednom dugačkom cugu stvarno doveden na ivicu nervnog sloma tim podbadanjem).
            feministi u meni smetalo je što, kao i obično u srpskom filmu, žena služi za ukras, i da se ubaci između dvojice muškaraca kako bi sejala razdor u njihovu idilu ('oj, jarane, jarane, jarani smo mi, ne daj ne daj jednoj ŽENI da nas zavadi…') međutim, čak i to zaljubljivanje (if any?!) prikazano je tako smušeno i mlako i nekonsekventno i neodređeno da nije najjasnije ni da li se uopšte dešava kao takvo, a isto smušeno tako izgleda i zavada (if any?!) između dvojice jarana. ovo ovde 'zavođenje' teško da izgleda i kao flert, a ova ovde 'zavada' jedva da se može nazvati nebitnim koškanjem. isto tako i autodestruktivni 'bunt' protiv autoriteta (skidanje gaća na kursu za nezaposlene) nije ništa više od klinačkog nestašluka.  
u svom textu kolega velisavljević ističe scenu rasturanja supermarketa kao "direktno iz Jovanovićevog Mlad i zdrav kao ruža i Radivojevićevih Buba u glavi" – nažalost, ne mogu se složiti da ona ima čak i približni nivo znakovitosti, impakta (intelektualnog, visceralnog, emotivnog, čisto filmskog) kao što ga imaju njeni mogući uzori: snimljena je kratko i jeftino, sa obaranjem 5-6 nelomljivih i neoštetivih, jeftinih produkata, što je čini jedva vrednom da se nazove detinjim marifetlukom, i nikako ne može imati konotacije kao kod miše ili joce (bez obzira što je kao aluzija dobra, realizacija i osmišljenje toga slabi su). čak i njihovo gađanje pomorandžama deluje kao puki hir (iliti 'bes') u kontextu socijalnih nemira i sirotinje na ulicama za koju su i te pomorandže luxuz, i meni sve to izgleda kao besciljno detinje zamlaćivanje a ne kao gest vredan filma.
 
            ono što je dobro u TILVA ROŠU:
'lik' tode, sa njegovom izgubljenom, besciljnom, skoro nihilističkom autodestruktivnošću koja me pomalo podseća na BRONSONA ('šta oćeš?' 'a šta nudite?'): ima u njemu dirljive melanholije i skoro tragičnog beznađa iza maske tih mazohističkih auto-rendisanja, zasecanja, probadanja i lomljenja;
dobro je uhvaćen ugođaj čemera i izgubljenosti srpske nebeogradizovane provincije, uključujući tu i odlično uslikane ambijente fabrika, rovokopova, džinovske nehumane mašinerije koja gazi i melje sve pred sobom, i celog tog srpskog gothica na istoku zemlje;
zamlaćivanje glavnih junaka i njihovih ortaka dovoljno je vickasto i dinamično da se može posmatrati kao simpatičan dokument o tamo nekim mladuncima koji pokušavaju da prežive u neljudskom okruženju uz mnogo alkohola, trave i samopovređivanja, iako meni lično ta 'slice of life' estetika ne leži – bar ne u nečemu što mi se izdaje za igrani film.
ponavljam, dokumentarac o svemu ovome, makar i nekonvencionalan, možda i pomalkice igrani (a la MADE IN SERBIA) bio bi mnogo bolje rešenje nego li što je TILVA ROŠ u obliku u kome ga sada imamo u bioskopima. ipak, rekoh, to je dobronameran, pozitivan i okej film koji se može pogledati ako ste naklonjeni toj estetici – čak je uslikan bolje nego što sam očekivao, iako ima za moj ukus previše kadrova sa likovima isečenim il s leđa snimanim: prosto me nervira kad monolog ima neko kome kamera snima samo noge, recimo. a u većini takvih slučajeva nisam stekao utisak da je taj postupak nameran, smislen i znakovit, odnosno da je – posle svega ostalog što se u filmu vidi i čuje – potrebno 'depersonalizovati' junake njihovim namernim izbacivanjem iz kadra. u najgorem: nevešto, u najboljem: redundantno.
ipak, TILVA ROŠ je gledljiv i okej film sa dovoljno zanimljivosti da mu možete pružiti šansu.

10 коментара:

Александар Арежина је рекао...

Врло тачна оцјена, међутим да је филм рађен као документарац био би одвећ налик 'Джекесу'. Најчудније је што Лежаја приказује Бор, нe као опуcтошену забит, већ као средњекласни градић гдје ето издалека прети нека криза. Стиче се дојам да шљакери протествују зато што не знају шта ће од себе, клинци се запошљавају без тешкоћа, иду на караоке забаве, град је сређен ко на американском средњем западу, једино као рупа зјапи рудник...

Rastislav је рекао...

Dejane, bojim se da nisi razumeo dinamiku odnosa glavnih junaka oko koje se vrti ceo film. Toda nije nimalo miroljubiv, niti nam ga film kao takvog ikada pokazuje. Nije miroljubivost razlog što on neće da se bije sa likom koji ga šamara, kao što miroljubivost nije razlog ni što kasnije neće da mu "vrati". U prvoj situaciji, on namerno izaziva Ćelavca kako bi dobio batine i tako skrenuo Dunjinu pažnju, ali još važnije, kako bi pokazao svom prijatelju - ja patim. We're not dealing with the most articulate of people here, i jezik Jackassa je njihov jedini jezik. Svaki put kad oseti povređenim ili zapostavljenim Toda se namerno povredi (druga situacija je u onoj velikoj hali gde kako bi prekinuo razgovor između Dunje i Stefana, izvodi onaj ludački skok i polomi se).

Naravno, u tom smislu je jasno i zašto on neće da "vrati" batine Ćelavcu - jer uopšte nije ni besan na Ćelavca (zašto bi bio, pa namerno ga je izazvao), već na Stefana koji ide na studije u veliki grad i ostavlja njega, Todu, da besperspektivno životari u Boru. Štaviše, on demonstrativno odbija da "vrati" ćelavcu batine, upravo zato što na ovome insistira Stefan. Umesto da prepozna i prizna bol koji nanosi Todi, Stefan mu nudi lažnu kompenzaciju nudeći mu da prebiju Ćelavca, ali Toda to ne prihvata, čak je vidno razbešnjen Stefanovim insistiranjem (udaranje automobila) -- ne, nije me povredio on, nego ti! Kako ne razumeš?!?

S obzirom da ti je ova suptilna dinamika između glavnih likova (najsličnija onoj koju je Đukovićka onomad lepo uočila u "Superbad", samo što je ovde još suptilnije i nenametljivije prikazana) promakla, nije ni čudo da ti se čini da je film kontradiktoran, te da se u njemu "ništa ne dešava". Otud i promašaj u ocenjivanju.

Rastislav је рекао...

Svašta se tu dešava ali ti to očgiledno nisi uočio. Kao što i sam kažeš, u narativnom filmu sve je potencijalni nosilac značenja, ali su tebi osnovna značenja promakla. Uzmi samo način na koji se taj tinjajući Todin bes gomila od jednog do drugog odlaska na biro, od jednog do drugog neuspeha da privuče Dunjinu pažnju,sve dok na kraju ne eksplodira banalnim (a opet, da li banalnim?) povodom oko Dunjine krađe pomorandži - "Ako nije važno šta je čije, onda šta ima veze što sam ti razbio auto!", dere se Stefanu, razotkrivajući strašnu istinu o klasnim razlikama koje dele i najbolje prijatelje iz detinjstva. Da, ima veze šta je čije. Primedbe da filmu nedostaje kontinuitet i da je na delu nekakav prozvoljni skup anegdota, stoga prosto promašuju. Ležajić vrlo brižljivo gradi napetost, i činjenica da to čini sa tako malo i na prvi pogled, tako priručnog materijala, samo je dodatni kompliment za režisera.

Primedba da je scena u supermarketu neuspela jerbo je u njoj oboreno samo "5-6 nelomljivih i neoštetivih, jeftinih produkata", te da to stoga nije "gest vredan filma", svakako i tebi samom sada zvuči smešno.

Rastislav је рекао...

A ja tek sada shvatam šta ti podrazumevaš pod "nekonsekventno". Isprva sam mislio da je to kritika nedostataka u narativnom sledu filma (otud moj odgovor na primedbu o nedostatku kontiniuiteta), što je u načelu smislena primedba u ocenjivanju jednog filma, ali kada se radi o ovom filmu - prosto ne stoji. Tek sada shvatam da se nekonsekventnost o kojoj govoriš zapravo odnosi na nedostatak ozbiljnih posledica u postupcima glavnih junaka. Ali za razliku od prvog tumačenja "nekonsekvetnosti", uopšte mi nije jasno kako nekonsekventnost u ovom drugom smislu može imati ikakve veze sa kvalitetom filma. Kakve veze sa kvalitetom filma ima to da li su postupci njegovih junaka u ovom smislu "konsekventni" ili ne? Dobar film može osvetliti stanja ili raspoloženja junaka, ili prikazati složenost njihovih života in a slice of life manner (a kao što rekoh, ovaj film to i čini), bez da prikaže kako oni čine išta "konsekventno". Na stranu to što "nekonsekventnost" postupaka sopstvenih junaka može biti upravo ono što film želi da pokaže.

Dejan Ognjanovic је рекао...

ja nisam kazao niti implicirao da je film 'prozvoljni skup anegdota', već da su dešavanja (da ih tako nazovem) prilično nekonsekventna + toliko nedramatična i neakcentovana da je teško i shvatiti ih kao deo neke drame. sve ima istovetan tretman, podjednako su tretirana (uslovno) bitna i sasvim nebitna, anegdotalna, 'filler' dešavanja, pri čemu se sa andrstejtmentom toliko preteralo da je nejasno ni da li se ono dvoje uopšte vole + cura tek tako nestane iz filma a njih dvojica se tek tako, kao, pomire... itd.

1) u pravu si za dinamiku između njih dvojice u scenama sa ćelavcem, a i inače. jeste to tako. problem je samo što je to toliko preterano 'suptilno' tj. nenaglašeno, neistaknuto i mlako da se sva ta kakva-takva drama (dramica) dešava u neiskazanom, neprikazanom, neurađenom – što je takođe legitimno, donekle, ali meni lično, očito, nije niti leglo niti bilo zanimljivo toliko UNDERstatementovanje. ako imaš nešto pametno da kažeš, reci to jasno i glasno, nemoj da a) šapućeš i b) te pametne stvari koje šapućeš mešaš sa prošaputanim budalaštinama i nebitnostima.
čak i sa ovim 'suptilnim' dodatkom njihovoj dinamici i dalje ostajem pri tome da je najveći problem što ta dinamika – nije dinamična, nego je kilava i mlitava i, kao što rekoh, uglavnom nekonsekventna.
2) pošto vidim da taj izraz nije bio najjasnije upotrebljen, probaću da dojasnim: zbog toga što su sva dešavanja u filmu istovetno rediteljski (i scenaristički) tretirana i (ne)akcentirana, ceo TR je meni *maltene* na fletlajnu, jer je sve ravno, sve jedno, sve isto: režija se, pored ostalog, sastoji u akcentovanju bitnog od nebitnog – toga ovde ima vrlo malo.
od podjednake važnosti je pevanje u duetu na bini, izazivanje ćelavca, valjanje u koprivama (od pre godinu-dve ili tri...), zajebavanje onog rep-klinca za sladoled, radnički protesti, ljubavna (?!) priča, desetominutno isprđivanje onog skejtera odnosno psiho-snaf gnjavaža, zajedničko kršenje one olupine, rendanje kolena itd.
gomila toga je nesignifikantna i stoga nekonsekventna. ovako strukturisan film mogao je da traje i tri sata – i ti bi opet u svakoj anegdoti, svakom detalju pronalazio nova značenja: aha, zalepio žvaku na školsku klupu – jasan simbol bunta protiv autoriteta! 15 minuta scene u kojoj se popne u tuđu trešnju i pljucka koštice dole: aha, jasno, sjajan prikaz nepripadanja i nepriznavanja malograđanskih konvencija i institucije vlasništva! još stajanja u birou, još lekcija iz PR-a, još scena skejtovanja, još jack-ass glupiranja... sve je to moglo da se rastegne još bar 2 sata, a isto tako je sve ovo isto moglo da traje i 45 minuta, i da prenese SVE ono što je preneto za 100 minuta.

Dejan Ognjanovic је рекао...

3) znači, imamo 'dramaturgiju' i 'strukturu' u kojoj gledamo neke scene, a mogli bismo i bez njih; shit happens, al isto kao i da nije – zato i imamo taj rani cut na netu, i final cut u bioskopu, i ko zna još koliko mogućih premontiravanja svega ovoga – zato što je gomila toga nekonsekventna i za same likove, ne ostavlja nikakve posledice na njih sem trenutnih, površnih. uopšte nemam utisak da je ovo 'leto koje će promeniti sve', leto posle koga ništa neće biti isto, leto odrastanja, sazrevanja, prelamanja, raspleta... posle tih 45 minuta, ili 99 minuta, ili 180 minuta, svejedno, oni su isti oni koji su bili, i to je to. možemo da imamo i nastavak: TILVA ROŠ 2: ROŠ MI BEJBI, u kome će tek, MOŽDA, pod pritiskom učitavajućih kritika, da se ovde jedva skicirana 'drama' između likova zaista razvije u nešto nalik konfliktu, drami, melodrami, ljubavi, mržnji, svađi, sukobu – bilo čemu što normalan čovek očekuje od narativnog igranog filma.
4) takođe, rekao bih da pomalo zlobno vadiš iz kontexta moje rečenice: to što su ovi u supermarketu napravili 'štetu' od oko 150 dinara nije moj glavni argument za promašenost te scene (mada, realno, jeste i to, i ne vidim tu ništa smešno). uporedi tu scenu sa onima iz druga 2 pomenuta filma, pa mi reci da je to 'direktan dijalog' ili prenošenje TOGA u ovaj film.
ono što vidimo u TR – par pakovanja wc papira oborenih, nešto malo kutijica, kilo pomorandži – nekonsekventno je i značenjem nepregnantno pored ostalog i zato što je cela 'akcija' svedena na sasvim nebitan jeftin klinački marifetluk kakvih se 100 desi svakog dana samo u srbiji, i ne znače baš ništa sem obesti i utucavanja vremena nekih zgubidana.
to nije značenje koje robna kuća (u RUŽI) i supermarket (u BUBAMA) imaju.

matoji је рекао...

Moram da priznam da se i meni više sviđa klasičan filmski izraz sa razrađenom dramaturgijom, konsekventnim narativnim tokom, konzistentnim, tj. motivisanim postupcima likova itd. Međutim, TR se odnosi na aktuelni trenutak života-životarenja u Srbiji, još gore-u srpskoj provinciji. To povlači za sobom, između ostalog, nemaštinu i beznađe, koji u krajnjoj konsekvenci dovode do bezvoljnosti, letargije, inertnosti. Ove osobine preovladavaju kod skoro svih likova u filmu. I onda očekivati da se između glavnih junaka, koji su svesni da perspektive nema, razvije konflikt, drama, melodrama, a zatim sve to rasplete uz katarzičan kraj, je nelogično. Glavni lik, Toda, nema budućnost, i pošto ne vidi smisao svog života, sve što radi, radi bez želje i odlučnosti. Možda mu se sviđa ženska, ali zasto bi je muvo, šta posle. možda bi hteo da polupa market, ali koja je svrha toga. Šta god da pokuša, osim autodestrukcije, jednostavno nema volju da sprovede do kraja i život mu prolazi u prozaičnoj svakodnevici, koja je jako dobro prikazana kroz ovu kolažnu strukturu filma. Mislim da bi se kroz konsekventnu naraciju i konzistentnu motivaciju likova izgubio osećaj obesmišljenosti života malih ljudi danas u Srbiji, koji je jako dobro prenesen ovim filmom.

Rastislav је рекао...

Pre svega, hajde da ostavimo "utiske" na stranu - film ili nešto govori ili ne, o tome ima smisla raspravljati, o utiscima – nema. Dakle, kada kažeš da ti nisi imao utisak da je “ovo leto koje će promeniti sve”, ja onda mogu to samo da aminujem - valjda ti najbolje poznaješ sopstvene utiske. Ako međutim tvrdiš da film nije prikazao ovo leto kao leto koje će promeniti sve, onda prosto nisi u pravu. Leto u kome jedan od dvojice najboljih prijatelja upisuje fakultet i odlazi iz grada, a drugi dospeva na biro za nezaposlene, te leto u kome shvataju da ne žive i da više nikada neće živeti u istom svetu, jeste leto koje će promeniti sve, sve što je našim junacima do sada bilo bitno. Film tu ne ostavlja nikakvu dilemu (prosto nam sve to jasno pokazuje), a ako si ti imao drugačiji utisak, onda verovatno nisi pažljivo gledao film.

Isto tako, prosto nije tačno da su na kraju filma naši junaci “isti oni koji su bili” – da, kriza je prošla, pomirili su se, t.j. Toda se pomirio sa svojom novom pozicijom, ali vreme nevinog zajedništva i jednakosti je zauvek prošlo. Kakav-takav mir je uspostavljen, ali oni više nikada neće biti isti.

Da nema sukoba, drame, ljubavi, to je sasvim, ali sasvim netačno. Kao što rekoh, kroz ceo film imaš vrlo brižljivo građenu tenziju između glavnih likova, koja na kraju eksplodira u sceni razbijanja automobila i tuče. O ljubavi je nepotrebno trošiti reči – nje u ovom filmu ima napretek, kako između njih dvojice (to nam pokazuju i oni Jackass klipovi za koje se tebi čini da su proizvoljno ubačeni u film), tako i između svakoga od njih i Dunje (seti se samo one scene rvanja na podu!). Sad, opet ne znam kakav je tvoj utisak, ali to je prosto ono što nam film pokazuje. U pravu si da u filmu nema puno mržnje (if any), ali ne vidim zašto bi to bio nedostatak.

Kažeš, “ako imaš nešto pametno da kažeš, reci to jasno i glasno, nemoj da a) šapućeš i b) te pametne stvari koje šapućeš mešaš sa prošaputanim budalaštinama i nebitnostima.” Ma da, mislim se, ili je ipak možda najbolje da pošalješ telegram, tako sigurno neće biti smetnje na vezama? Šalu na stranu, ne mogu da verujem da si ovo ozbiljno napisao.

Baš kao što ne mogu da verujem ni da si tako uporan sa tim vražjim supermarketom: „par pakovanja wc papira oborenih, nešto malo kutijica, kilo pomorandži – nekonsekventno je i značenjem nepregnantno pored ostalog i zato što je cela 'akcija' svedena na sasvim nebitan jeftin klinački marifetluk kakvih se 100 desi svakog dana samo u srbiji, i ne znače baš ništa sem obesti i utucavanja vremena nekih zgubidana.“

Dejane, ne mogu da verujem da treba ovo da naglašavam, ali „konsekventnost“, kako ti kažeš „ filmskog gesta“, ne meri se „konsekventošću“ postupaka filmskih junaka. Činjenica da se takvih (kakvih?) incidenata „desi 100 svakog dana u Srbiji“, te da oni nisu „ništa sem obesti i utucavanja vremena nekih zgubidana“ (ama nije tačno, u ovom filmu to nije tako, ali to je sada nepotrebno, a možda i uzaludno, objašnjavati), ne govori ama baš ništa o kvalitetima ove scene ili nedostatku istih. Taj argument ne samo da je netačan, nego je prosto pogrešnog tipa za ono što pokušavaš da dokažeš. Da li su motivi junaka ovakvi ili onakvi, te da li su njihovi postupci uobičajeni ili ne, nema ama baš nikakve veze sa tim da li je scena uspela ili nije.

Bane је рекао...

Dejane, svaka čast na tekstu. I ja sam se pitao šta hvale toliko taj osrednji (da ne kažem loš film) film. OK. Znak da postoji klan koji se međusobno drži i hvali ali oduševilo me što si ti dao realnu ocenu, pošto ja uvak govorim da trebaju ljudi da se kritikuju ako nešto nije dobro jer gde će ih odvesti to stalno tapšanje po ramenu.

Dejan Ognjanovic је рекао...

hvala, bane. istorija je pokazala da su moje ocene uvek realne i tačne, posred srede!