Jodorovski u Beogradu: izveštaj (3. deo)

dobro, vreme je da privodimo kraju ovaj izveštaj o najvažnijoj poseti na najvišem nivou koju je beograd imao u ovom milenijumu (mislim na kulturne posete pa stoga ne računam medvedeva, putina i tako te 'veličine').

za subotu 16. april bila je najavljena dodela 'zlatnog pečata' kinoteke jodorovskom – što je malkice bizarno, ako me već vučete za jezik, da mu nagradu dodeljuje institucija koja se hvališe svojom mega-snabdevenošću, a uprkos tome na svom lageru nema NIJEDAN film jodorovskog. ali, mein gott, takve skrupule nisu sprečile ni predstavnike RTS-a da nadugačko intervjuišu i u nebesa dižu reditelja čiji NIJEDAN film nisu na svom programu prikazali decenijama. (poslednjih 10ak godina uopšte ne gledam tv, pa ne mogu baš da potpišem dal su nešto puštali u tom periodu, ali sve i da jesu: hello, jodo je sve svoje filmove snimio 1968-1990, a ono što vam potpisujem jeste da ništa njegovo nije prikazano na rts-u u periodu 1968-1998.) znači, klasična srpska priča: kaskamo za svetom decenijama, i pravimo se da je sve okej.

a tu čak i nije kraj srpskoj priči – jer isti taj 16. april jedna smešna stranka najavljivala je kao 'dan promena', ali umesto da se okupljenim stotinama iljada obratio čovek koji, actually, ima šta da im kaže, a svratio u bg onako usput i nabrzinu, ta rulja je sa bine slušala kojekakve pajace, od kojih se glavni među njima odmah potom upustio u cirkuzijadu pregrotesknu čak i za srpske standarde. ali neću o tom šljamu ovde.

pominjem ih samo zato što je to njihovo orgijanje centrom grada bilo za očekivati, kao i poremećene trase saobraćaja itsl. cela srbija je znala za to sranje usred beograda, ali čak ni to nije bilo dovoljno za određene beogradčiće da iz svojih domova ka kinoteci krenu RANIJE, e ne bi li se do nje i probili NA VREME da čuju čiču. kako ispade, mnogi su se oslonili na standardnu srpsku praksu da se slobodno i poželjno kasni na sve i svašta, poput recimo onih ogavnih kreatura koje na festu uveliko ulaze u salu čak i kad film traje već 10ak minuta...

e, kako izgleda, ti i itakvi su ga malko ispušili ovog puta: ne samo što je uručenje pečata jodu počelo jedno 2-3 minuta PRE najavljenih 20h, nego su na samom početku i vratnice ionako dupke napunjene sale bile zakatančene a ključ progutan, tako da odocneli jodofili – kako kasnije saznadoh – nisu mogli da ulaze u salu tokom njegovog primanja nagrade, niti da ga ometaju svojim komešanjem i guranjem onda kada je već započeo svoje 'predavanje'. sorry, folks, ali ko vas šiša: ako sam ja mogo iz daleke borče (!) da dođem ranije, i da u kinoteci budem već u 19.30h, mogli ste i vi. ali niste.

u salu sam ušao ranije, tj. pre nego što su počeli da puštaju publiku: uveo me boban aranđelović, kako bih zauzeo mesto u prvom redu i mogao da svojim diktafonom zabeležim sve to kako valja, a i da joda ne gledam preko nečijih ramena, glava i šešira. ubrzo se sala napuni do poslednjeg mesta, a bilo je i par desetina fanova stojećih sa strane. 

jodu je najavio dinko, a 'pečat' mu uručio rale zelenović (danas direktor kinoteke, a bivši urednik filmskog programa na tv bg u vreme kada je mogao, da je samo znao, da pusti i neki jodov film, za promenu), a jodo je to primio učtivo i pretvarajući se da mu je stalo. istina, malo ga je raskravilo kad su pročitali ko je sve pre njega to dobio (mada ga je par imena i zasmejalo). onda je zamolio dinka da sedne na jednu od stolica na bini, a on je sam i neometan krenuo sa svojom pričom.

tu je bio jedan manji nesporazum tj. nejasnoća – najavljen je bio simultani prevod, ali kad jodo krenu na svom francuskom, nije bilo nikakvih prekida za prevodilačku priču. sa kašnjenjem od nekih 10ak minuta shvatih da su publici sedećoj iza mene na revers delili slušalice, i da su preko njih mogli da čuju prevoditeljice. boban je to propustio da mi napomene jer on, izgleda, razume francuski: u svakom slučaju, prvih 10ak minuta jodove priče 'razumevao' sam isključivo svojim šturim poznavanjem tog jezika, dok dinko sa bine nije helpfully (& thankfully) upitao razumem li ja sve ovo, i ponudio mi svoj par.

u onom početnom delu, jodo je pričao kako ga je oduševila bela lavica u bg zoo vrtu, što je bila glavna i najvažnija atrakcija za njega u vasceloj prestonici srbalja, pošto je to jedina životinjka te sorte u celoj evropi: dok je rulja na trgu slušala tomu grobara, jodo išo u zoo vrt da gleda belu lavicu, jer ona za njega predstavlja simbol sunca (lav = sunce) u svom najčistijem obliku... 

posle tog ranta bacio se na druge teme, ali to nije bilo nikakvo 'predavanje o svom životu i delu', kako je bilo najavljeno u medijima, nego zabavna tirada o svemu i svačemu u trajanju od ne duže od 20ak minuta. posle mi rekoše da su ljudi iz franc. centra propustili da jodu kažu da se od njega očekuje neka priča, pa on nije ništa ni spremio, no za 'predavanje' saznao pola sata pred početak. tipično.

inače, tokom trajanja svega toga iz prvog reda nisam bio svestan svoje pozadine (niti me je u tom trenutku zanimala), ali sada na fotkama koje je toma uredno slikao vidim da barem polovina ljudi u sali NEMA slušalice na ušima. čak i ako poneki od njih stvarno natucaju francuski, ne verujem da baš polovina njih to parla. ipak, nisam siguran da li je bilo dovoljno slušalica za sve i kako je taj deo priče funkcionisao – znam samo da sam nekoliko dana posle toga dobio poruku od jedne nepoznate mi osobe, zapravo ljutito pismo, skoro celo u VELIKIM SLOVIMA, sa intencijom 'jadne verbalne osvete organizatorima sirenjem/informisanosti o sramoti njihove neodgovornosti' a vezano za pitanje prevoda. izgleda da se radi o jednom od onih koji ne znaju francuski a nisu dobili slušalice. 

ta osoba čak tvrdi da je jodo ponudio da priča na engleskom (koji bi svi razumeli!), ali je dinko navodno kazao – ma neka, pričajte vi na francuskom, imamo prevodioce. ja sam, kao što rekoh, bio u prvom redu, ali mi je ta konkretna konverzacija, ako se zaista desila, promakla. znam samo da jodov engleski nije dovoljno dobar za maximalno sočno i zabavno pričanje, i da je idealnije bilo da se opuštenije izražava na jeziku koji mu je komotniji. druga je stvar da li ga je publika, i koliko, razumela.

u jednom trenu je i on sam posumnjao u to da li ga većina razume, pa je izdao nekoliko telesnih komandi da to proveri, tipa: 'ajde dignite desnu ruku, ajde ruku na srce, ajde na obraz itsl.' koliko sam mogao da vidim osvrćući se, mnogi su ga (po)slušali. 

na svu sreću, data je prilika da se, nakon kraće jodove priče, porazgovara sa publikom, odnosno da se postave pitanja iz iste (uz napomenu da će odgovarati samo na pametna). taj deo je potrajao znatno duže od njegove solo priče – možda i celih 40ak minuta. bilo je svakakvih pitanja: boban ga je pitao nešto vezano za sex, jedan drugi o ženama spasiteljkama/uništiteljkama (sa osvrtom na EL TOPO), miloš tomin ga je svisoka (s balkona) pito za njegovo mišljenje o OTO tarotu u odnosu na marsejski, ali naravno da prevodioci to nisu mogli ni izdaleka da razumeju i jodu prevedu, pa je ovaj pričao nešto o svom odnosu prema tarotu uopšte... 

ja sam se dvoumio dal da ga pitam jedno od pitanja koja ne postigoh na intervjuu prethodnog dana – vezano za njegov koncept besmrtnosti, duše, života posle smrti, if any – ali zaključih da je to preozbiljno za ovaj kontekst i za ovu masu; a osim toga, hteo sam da imam nešto vezano za film, pošto će mi intervju ionako izlaziti na nekom od sajtova/časopisa posvećenih filmu – pa zato upitah opet o ABELCAINU, ali ovog puta preciznije i konkretnije. to ipak nije pomoglo, jer je jodo dao odgovor tek neznatno razrađeniji i detaljniji od onoga što mi je dan ranije kazao.

usledila je još jedna gužva za potpisivanje plakata, stripova i knjiga, kojom prilikom mu ja podmetnuh dvd omot SANTA SANGRE, a videvši u kojoj je gužvi i navali sa ruljom, odložih dvd cover FANDO I LIS za neki drugi put. na izlazu se pridružih nekolicini drugara pa kasnije iskoristimo priliku da se i uslikamo sa jodom.

kad se masa razišla, mi produžismo u kafić preko puta na jednu sesiju što razgovora što prepirke (s bobanom a.), posle čega odoh u jedan drugi kafić do svog domaćina, tome, gde sam odsedeo do 03 ujutro, nakon čega mi je više nego prijala noćna šetnja do borče (noćni prelaz pančevačkog mosta included). sve u svemu, bilo je to sasvim okej veče, i tek par dana po povratku kući saznadoh da su neki moji blentavi drugari bili toliko neozbiljni da zakasne i poljube vrata kinoteke, ali takođe i da su neki najuporniji ipak bili pušteni unutra, nakon oko 15 minuta dreždanja ispred. 

enivej, nadam se da ću dobiti snimak iz prevodilačke kabine, na srpskom, jer je otherwise moj diktafonski snimak prilično beskoristan onima koji ne govore francuski, pošto se na njemu, naravno, čuje samo i jedino jodo, na francuskom...

toliko za ovaj put.