izabrana dela

izabrana dela

петак, 06. мај 2011.

ŠEJTANOV RATNIK (2006)

Scenario, montaža i režija: Stevan Filipović

Uloge:
Radovan Vujović
Staša Koprivica
Milos Tanasković
Vladimir Tešović
Petar Božović
Vujadin Milošević

Ghoul rating: **(*)  2+


Šejtan je odneo šalu: srpski film je postao 'žanr' od koga većina Srba beži kao Šejtan od krsta. A kad domaća publika beži od domaćeg filma, to je znak da nešto duboko ne valja. Srpski film se pretvorio u mrtvaju decenijama zaostalu iza kinematografskih dešavanja u ostatku sveta, koja se sa incestuoznom samodovoljnošću samorazmnožava slepo ukrštajući davno prežvakane motive, likove i postupke koji ne zanimaju nikoga, ni na strani a ni u Srbiji. 
Srpski film je danas na tromeđi između autizma (trapavi pokušaji nekomunikativnog umetničarenja, od POLJUBACA do KROJAČEVE TAJNE), oportunizma (dodvoravanje stranim producentima i festivalima, u rasponu od Kuste i Paskaljevića s jedne, do mnogo vulgarnijih pokušaja 'grebanja' od strane Laze i Ljubiše) i loše shvaćenog populizma (od ZONE i IVKOVE SLAVE pa do MI NISMO ANĐELI 2). U toj rastrzanosti, finansijski (i nikakav drugi) uspeh beleže jedino lokalne orgije primitivizma i seljaštva navedene pod kategorijom populizma.

            To je kontekst u kome se javlja ŠEJTANOV RATNIK – naslov koji pokušava da oživi kategoriju nepretencioznog repertoarskog filma – i smesta biva proglašen spasiocem srpske kinematografije, tačkom prevrata posle koje ništa više neće biti isto, itsl. Film dobija fascinantne kritike od najistaknutijih srpskih pera: u nebesa ga dižu Milan Vlajčić, Dubravka Lakić, Dimitrije Vojnov, Saša Radojević, Miloš Tomin, Teofil Pančić (potonji to čini uvijeno, jer se i sam pojavljuje na pet sekundi u filmu!) i drugi. Što je tvorcima ŠEJTANA verovatno još bitnije, i publika reaguje vanredno pozitivno: projekcije su rasprodate, traži se karta više, dijalozi iz filma se prepričavaju, internet forumi vrve od fanova...  

A onda film tiho pridave predstavnici gorenavedene tri opcije: domaći filmski mejdžori koji ne mogu da podnesu da neko ko je došao 'niotkuda' (čitaj: izvan uobičajenih rođačko-ljubavničko-pajtaških kanala prosvrdlanih kroz trulo tkivo srpskog filma), i ko je time unapred bio 'otpisan', zadobije više panegirika od svih 'njihovih' filmova nastalih u poslednjih par godina zajedno! Film se gura u male sale, u sporedne bioskope, smanjuje mu se broj projekcija, reklama na TV je jedva-postojeća, a dolazak nabudženih 'hitova' poput DA VINČIJEVOG KODA definitivno (?) gura u zapećak film koji ni u startu nije bio ni na koji način favorizovan.

            Ipak, komercijalna sudbina ovog filma tek je deo njegovog složenog fenomena; kakogod se priča sa njegovom bioskopskom eksploatacijom završila, biće važno zapitati se koliko su za njegov krajnji saldo zaslužni ŠEJTANOVI (ne)kvaliteti, a koliko 'Šejtani' koji vuku konce srpskih bioskopa. Dok se taj aspekt priče ne raščisti, recimo koju o umjetničkim dometima ovog ostvarenja.

            ŠEJTANOV RATNIK je, barem u narativnom i idejnom smislu, krajnje nepretenciozno ostvarenje, što režiser Stevan Filipović ne propušta da naglasi ni u jednom od retkih intervjua ili promo materijala. Ako se tome doda činjenica da se radi o plodu ljubavi nekolicine zaluđenika, koji su godinama, još od svojih maloletnih dana, raduckali na ovom sočinjeniju, ruke kritičara time su dodatno vezane. Kako kritikovati film koji nije ni naumljen za 'ozbiljnu' analizu, već za malo dobre zabave u mraku preostalih zabuđavelih srpskih bioskopa? Kako nalaziti dramaturške i režiserske greške u nečemu što je pravljeno od štapa i kanapa i mnogo entuzijazma? Zadatak težak, ali ne i nemoguć. Osmotrimo ŠEJTANA u svetlu njegovih ambicija.

            Srž zapleta tiče se drevnog zla, oličenog u arapskom demonu koga budi cvikeraš-mudrijaš Stanislav, kako bi se osvetio vršnjacima koji mu se podsmevaju i društvo mu izbegavaju. Elementi slasher horora utkani su u potku koja je suštinski organizovana po uzusima tinejdžerske komedije, sa začinima u vidu istorijskih, akcionih, fantastičnih, satiričnih i romantičnih sekvenci. Istina, plakat i promotivni materijal dizajnirani su po ugledu na fantasy filmove, a la HARI POTER i GOSPODAR PRSTENOVA, dok sam film izgleda najpre kao niskobudžetna tinejdžerska horor-komedija iz osamdesetih, poput, npr. NIGHT OF THE CREEPS.
 
Bilo je potrebno mnogo hrabrosti (nepromišljenosti?) da se u zaplet natrpaju svi ti činioci (i luda profesorka latinskog, i Karađorđe, i Miloš Obrenović, i tajanstveni starci-čuvari, i duhovi davnih ljubavnica, i ulazak Turaka u Konstantinopolj, i mačevanje, i bacanje s kraja na kraj sobe, i komplikovane maske i specijalni vizuelni efekti, i Bora Čorba i Teofob Pančić, i turbo-folk, i dizelaši, i politički korektne pozorišne performanse, i vampirske žurke, i reality-TV prilozi i još trista čuda pride), ali krajni proizvod bliži je nekontrolisanoj papazjaniji nego li koherentnom žanrovskom filmu. 

            Ujednačenost tona bačena je kroz prozor, i film prilično trapavo skakuće između horora, fantastike, humora na prvu loptu, infantilne 'satire', saspensa, parodije itd. Mladi autori nabacali su sve ono što vole na filmu, to pomešali sa čitavim nizom sasvim lokalnih (beogradskih) i privatnih (đačkih) fazona, i rezultat izručili pred gledaoce, a da nisu raščistili osnovne žanrovske i narativne postavke svog dela. Pre svega, sam Šejtanov ratnik je nedefinisan: kako on dela, koje su njegove moći, kojim zakonitostima je podređen? U početku se čini da se on javlja kao duh iz boce, kad ga pozovu, a onda (valjda?) nestane kad izvrši svoj zadatak. U kasnijem delu filma ispada da se javlja i neprizvan, odnosno da dela po svojoj volji. Čitav odnos između njega i (preterano karikiranog) Stanislava nedefinisan je zbog ove osnovne neprecizirane situacije.  

Zatim, uklapanje 'mita' odnosno uvođenje fantastike u 'realistički', savremeni prosede izvedeno je neubedljivo, i film primetno oscilira između banalno-svakodnevnog i vekovno-mitskog, ne uspevši da ih spoji kako valja, niti da na pravi način opravda dosetku o Karađorđu (zašto baš on?) kao borcu protiv Šejtana. To što su svi glavni i sporedni 'likovi' zapravo stereotipi samo se donekle može pravdati žanrovskim datostima; bezličnost i karakterna problematičnost 'glavnog' junaka (koji se grubo podsmeva Stanislavu i jednoj potlačenoj devojci), nikako nisu žanrovski uslovljeni, već su samo plod neiskustva scenariste-režisera.  

            Što se tiče režije i montaže, i tu ima nesigurnosti, pre svega u lošem ritmu pojedinih scena (kako dijaloških, tako i scena borbe, koje su posebno slabe). Ukratko, jedini aspekt koji jeste na nivou svetskih ostvarenja ovog tipa (dakle, niskobudžetnih) jesu efekti maske, kao i vizuelni efekti, koji uglavnom 'piju vodu'. Na žalost, budući da je scenario suviše infantilan čak i za ovu vrstu filma, i da je dodatno opterećen lokalnim (istorijskim ali i savremenim) aluzijama, odnosno da je 'svež' jedino postavljen naspram ustajale srpske 'kinematografije', ŠEJTAN u svetskim okvirima teško da može postići većeg odjeka, sem kao egzotični začin iz opskurne zemlje.  

Što se domaćih okvira tiče, on predstavlja zanimljiv eksces, i pokazatelj da nešto relativno sveže može da nastane i izvan utabanih staza i bogaza srpskog filmotvorstva – a da li može i da opstane, i da pusti koren, i omogući neke nove, manje derivativne plodove – pokazaće vreme. I to neko vrlo blisko vreme, jer pacijent (srpski film) je već jednom nogom u grobu, i bez suštinske transfuzije nove energije nema mnogo nade za ozdravljenje.

            PS: kao što se može videti, u vreme kada je taj film izašao ja sam bio maltene jedini među kritičarima koji je bio suzdržan usred maltene univerzalnog oduševljavanja ŠEJTANOM. istorija je, međutim, pokazala da je ghoulov sud - u to vreme smatran prestrogim - bio, kao i uvek, realan i objektivan.


napomena: juče sam obznanio da su na raspolaganju zainteresovanima poslednji primerci moje knjige U BRDIMA, HORORI, o srpskim hororima i hororoidima. u njoj je obrađen i ovaj film, ali znatno detaljnije: ovo nije odlomak iz te knjige, već kritika pisana za niški PRESSING...

2 коментара:

Duci0167 је рекао...

Nakenjao si se kao foka!!!

Gordana Zivkovic је рекао...

У главним улогама: Радован Вујовић као Цане, Сташа Копривица као Тића, Милош Танасковић као Мирко, Владимир Тешовић као Станислав, Вујадин Милошевић као Ђомла, Марко Мрђеновић као Бора, Шејтанов ратник, Петар Божовић као Зулфикар, Бранко Видаковић као Старац Луциус, Светлана Бојковић као Латинка, Марко Николић као Вожд Карађорђе Петровић, Бранислав Лечић као Кнез Милош Обреновић и Драган Николић као Телал.
У осталим улогама: Димитрије Аврамовић као Мали Ђомла, Данило Бећковић као Турски војник, Јасмина Ћоровић као Јасмина, Бора Ђорђевић као Таксиста, Сена Ђоровић као Ксенија, Душан Јанићијевић као Ибн Ахмет, Дражен Крсмановић као Ћелави/Турчин, Милан Крунић као Њен школски ђак, Сања Кужет као Сенка, Зоран Максимовић као Чувар капије у Џехенему, Владимир С. Марковић као Зли професор, Ирфан Менсур као Велики везир, Владислав Михаиловић као Српски војник, Радослав Миленковић као Станков отац, Маја Милош као Концептуална уметница, Теофил Панчић као Избацивач, Ивана Павићевић као Рада Бубалица, Огњен Попић као Буљубаша, Никола Ракочевић као Новица, Ева Рас као Станкова мајка, Љубомир Врачаревић као Инструктор Реалног Аикидоа и Виолета Вујић као Даца.
Филм је био много одличан.