izabrana dela

izabrana dela

петак, 29. јул 2011.

UGOVOR S DJAVOLOM

Iz knjige ENCYCLOPEDIA OF WITCHCRAFT AND DEMONOLOGY by Rossell Hope Robbins
Preveo: Dejan Ognjanović
Prvobitno objavljeno u tematu GRADINE o Demonologiji.


Ugovor s Đavolom je bio suština veštičarstva. Taj ugovor je označio čarobnjaštvo kao jeres i prema tome doveo veštičarstvo pod jurisdikciju Inkvizicije. Ali, za svakog demonologa, bio on Protestant ili Katolik, srž zločina bila je u tome da je okrivljeni pristao da radi sa Đavolom kako bi poricao i suprotstavljao se hrišćanskom bogu. Tako je Giford pružio rasprostranjeno shvatanje među protestantskim Englezima: 'Veštica prema rećima Božjim treba da umre ne zato što ona ubija ljude – jer ona to ne može, sem ako nije od onih veštica koje koriste otrov što ga ili dobijaju od Đavola ili ih on uči da ga sprave – već zato što sarađuju s đavolima'. Taj čin ugovora, a ne bilo koji zaseban čin zlodela, sačinjavao je prestup. A takozvane bele veštice bile su isto tako proklete kao i one koje čine zlo. Vilijem Perkins je 1608. osnažio ovu vezu:

Na sličan način, iako je veštac na mnogo načina koristan, i ne povređuje već čak i lečenjem izvodi mnogo dobra, ipak, zato što se odrekao Boga kao svog kralja i vladara i sebe vezao drugim zakonima u službu neprijatelja Boga i njegove crkve, smrt njemu sleduje pravedno mu propisana od Boga: on ne sme da živi.


     Izuzmite ugovor, i jeres veštičarstva nestaje. Rani katolički demonolozi i svi protestantski autoriteti oblikovali su đavolski ugovor na crkvenim ceremonijama koje su im bile poznate; njihovi izveštaji su relativno zdravorazumski. Za Henri Mura 1653. bilo je 'nimalo nerazumno da se takve ceremonije između duha i čoveka mogu odigrati , kada se isto tako opipljivi rituali koriste za onu mnogo čvršću vezu između čoveka i Boga,' (u delu Lek protiv ateizma). Ali pozniji katolički autori dodali su kakvegod fantazije je njihova mašta mogla da proizvede.
     Prvi duži opis od strane nekog demonologa nalazimo u knjizi Formicarius (oko 1435.) autora Johanesa Nidera, što je druga knjiga o veštičarstvu ikada štampana, gde se govori o mladiću koga su spalili kao vešca:

Prvo, u nedelju, pre nego što se sveta vodica posveti, budući sledbenik, sa svojim gospodarima, mora da ode u crkvu i da se tamo, u njihovom prisustvu, odrekne Hrista i vere u njega, u krštenje i Katoličku crkvu. Zatim mora da oda počast magisterulusu, što će reći, 'malom gospodaru' (jer tako, i nikako drugačije, oni nazivaju Đavola). Potom on pije iz flašice (tečnost od ubijene odojčadi); kad ovo učini, on preduzima da zamisli i u sebi održi sliku našeg umeća i glavnih pravila ove sekte.

     Ovako uniformno poimanje ugovora kao jeretičkog povezivanja veštice i Đavola Crkveni oci su lagano razvijali iz simboličkog jezika Jezekije xxviii.15: 'Mi se povezasmo sa smrću; mi načinismo ugovor s paklom.' I Origen i Augustin povezuju proricanje, mađije vezivanjem i amajlije sa pacta cum daemonibus. Augustinova formulacija ušla je u Kanonički Zakon i tako, kao što je Henri Č. Li zapazio, 'postala trajni deo Crkvenog zakonika.' 'Prema tome, sva sujeverja od ove vrste, bila ona trivijalna ili pogubna,' tvrdio je Augustin, 'koja nastaju iz tih prokletih odnosa ljudi i demona, koji kao da nastaju neverničkim ugovorom prevrtljivog prijateljstva, treba da budu suštinski poreknuta,' (iz Hrišćanske doktrine). Isto tako usredsređen na proricanje, Toma Akvinski naglašava ugovor: 'Svako proricanje i polu-magijske mere računaju se kao sujeverje utoliko što nastaju iz bilo kakvih operacija sa demonima, i iz ugovora ove ili one vrste u koji se ušlo sa njima,' (Summa Theologica).
     Većina ranih legendi o ugovorima s Đavolom za pomoć u ovom svetu na račun onog potonjeg, koje su postale nezaobilazni primeri kod kasnijih demonologa, prešle su u zapadnu tradiciju negde oko devetog veka iz vizantijskih izvora. U njihovom širenju pomogli su i Krstaški ratovi. Do kraja XIV veka  (tačnije, 1398.) Univerzitet u Parizu priznao je teoriju po kojoj veštičarstvo sadrži i ugovor sa Đavolom. Sve je bilo spremno za Inkviziciju da raširi jeres čarobnjaštva i započne obmanu koja je obogaljila Evropu u naredna dva veka.

     Teolozi su razlikovali dve vrste ugovora: implicitni, neispoljeni, ili Privatni Ugovor (Proffesio Tacita), i iskazani ili Ceremonijalni Javni Ugovor (Professio Expressa). Uticajni sudac vešticama, Paulus Grilandus bio je među prvima (1525.) koji su razvili ovu klasifikaciju, koristeći kao dokaz iskaze koje je sam pripremao a onda mučio žrtve da ih potvrde. U neiskazanom ugovoru, veštica je iskazivala odanost Đavolu indirektno, preko neke druge veštice; na kraju se očekivalo od nje da učini i javnu obznanu. Javni Ugovor (Professio Expressa) mogao je biti načinjen sa svim shodnim ritualima na sabatu (solemnis sive publica) ili bez publike, potpisivanjem pisemnog spotazuma (privata). 'To što se naziva ceremonijalnim ili javnim jeste ono,' pisao je skeptik Redžinald Skot, 'gde se veštice okupljaju na određenim skupovima, u ugovoreno vreme, i ne samo što vide Đavola u vidljivom obliku, već se sreću i prijateljski s njim razgovaraju.' Do Binsfeldovog vremena (1585.), uogovr je postao tako formalizovan od strane advokata da je podsećao na 'sporazum između dva trgovca ili zemljoposednika.'
     Ugovor sa Đavolom, napisan krvlju veštice, najspektakularniji je deo ove teorije, a legenda o Faustu, u svim svojim varijacijama, učinila je mnogo da to verovanje produži. Kao i u većini drugih teorija koje se tiču veštičarske zablude, malo toga razlikuje Protestanta i Katolika. Jedno od ranjih dela, Errores Gazariorum, koje je napisao inkvizitor u francuskoj Savoji oko 1450., navodi priznanje nekog Žana de Stipulisa, spaljenog na lomači, prema kome je dao krv iz leve ruke kako bi Đavo napisao ugovor. Skoro dva i po veka kasnije, Koton Mater još uvek prihvata ovu bajku, mada malo ublaženu protestantskim zdravim razumom. U svom izveštaju o opsednutosti Margaret Rule, Mater navodi kako je ovu hristijanizovanu Indijanku Đavo navodio da se upiše u Knjigu Smrti 'perom i mastilom'.
    Samo potpisivanje dokumenta bilo je tek jedan deo ugovora (koji čak nije uvek ni bio uključen u javno pristajanje). U verovatno najrazrađenijem opisu, Guaco u delu Compendium Maleficarum (1608) klasifikuje delove ceremonije, očito zamišljene po uzoru na katoličku liturgiju.


Poricanje hrišćanske vere. Guaco daje tipičnu zakletvu: 'Odričem se tvorca neba i zemlje; odričem se svog krštenja; odričem se ranijeg štovanja Božjeg. Priklanjam se tebi, Đavole, i jedino u tebe verujem.' Gaženje krsta, koje je pratilo ovu zakletvu, bilo je od najranijih vremena važan deo rituala.
Ponovno krštenje od strane Đavola, pod novim imenom.
Simboličko uklanjanje krizme (posvećenog ulja).
Poricanje kumova i propisivanje novih sponzora.
Simboličko davanje dela svoje odeće Đavolu.
Zaklinjanje na vernost Đavolu dok se stoji u magijskom krugu na tlu.
Zahtev Đavolu da se ime upiše u Knjigu Smrti.
Obećanje da se Đavolu žrtvuju deca, što je korak koji je i doveo do priča o vešticama koje ubijaju decu. Ranija dela poput Errores Gazariorum preciziraju da se radi o deci mlađoj od tri godine.
Obećanje da se plaća godišnji danak dodeljenom demonu. Prihvataju se samo pokloni crne boje.
Stavljanje Đavoljeg belega na razne delove tela, uključujući anus kod muškaraca, i grudi i genitalije kod žena, tako da obeleženi deo postaje bezosećajan. Beleg može da varira oblik – zečja šapa, žaba-krastača ili pauk. Tim belezima bili su označeni samo oni za koje je Đavo sumnjao da su nepouzdani (u ovome se Guaco nije slagao sa većinom drugih autoriteta).
Zaklinjanje na službu Đavolu: nikada da se više ne obožava sakrament; da se razbijaju svete relikvije; nikada da se ne koriste sveta vodica ili sveće; i da ne pričaju o svojim odnosima sa Satanom.


    Guaco navodi primer preuzet iz Rejmonovog Antichrista (1597). Mlada devojka je pred inkvizitorima Akvitanije priznala 1594. da ju je njen ljubavnik, Italijan, odveo na sabat u večeri Svetog Jovana Krstitelja (24. juna). Pošto je načinio magični krug, Italijan je prizvao velikog crnog jarca, dve žene, i čoveka odevenog kao sveštenik. Kada je Italijan kazao đavolu-jarcu da devojka želi da postane njegov sluga –

jarac joj naredi da se prekrsti levom rukom, i svima prisutnima da mu odaju počast. Na to ga svi poljubiše ispod repa. Okupljeni zapališe sveće u svojim rukama na plamenu velike crne sveće koja je gorela između jarčevih rogova i ubaciše novčiće u posudu za ponude.

    Prilikom druge posete, devojka je jarcu ponudila loknu svoje kose.

     Po uslovima ugovora, 'veštica kao sluga,' pisao je Ser Robert Filmer 1653, 'vezuje se zavetom da veruje u Đavola, i da mu poda bilo telo, bilo dušu, bilo oboje.' Zauzvrat, 'Đavo je obećao da bude na raspolaganju za svaku naredbu svog vazala, i da se ukaže u obličju bilo kog stvorenja, da daje savet ili pomogne u sticanju užitaka, slave, bogatstva ili štagod bilo poželjeno; da ide za njim da ga nosi kojekude, i da izvrši svaku naredbu.'
     Filmer se bavio pitanjem – ko više dobija od ovakve pogodbe: Đavo nije bio obavezan da održi obećanje, a veštica se mogla pokajati na samrtnoj postelji, i tako sačuvati svoju dušu. Đavo je bio hendikepiran time što je mogao da svoje zle trikove izvodi samo uz Božje dopuštenje; ako bi veštica od njega zatražila nešto što je Bog zabranio, 'Đavo je mogao da izgubi svoje poverenje, i pruži priliku za pokajanje.' U svetlu važnosti ovog ugovora, začuđuje da je ostao sačuvan tako mali broj dokumenata koji su navodno autentični ugovori koje je Đavo napisao. Međutim, svaki demonolog bi to, naravno, objasnio time da je Đavo uništavao takve potencijalno pogubne dokaze kako bi zaštitio svoje sledbenike.

Нема коментара: