izabrana dela

izabrana dela

петак, 05. август 2011.

KYOFU aka The Sylvian Experiments (2010)


***
3

            Kao ozeblog sunce ogrejao me je ovaj japanski hororčić!
            Ne pamtim goru godinu što se tiče horora: od početka 2011. pa do sada najveće ocene od mene imali su filmovi sa nekakvim klimavim jedva-trojkama. Top-6 novih horora viđena ove godine su mi:
            - INSIDIOUS
            - MOTHER'S DAY
            - THE WHISPERER IN DARKNESS
            - SCREAM 4
            - DIE FARBE
            - NEPRIJATELJ
            Svaki od njih ima 3- kao ocenu. I to su još najmanje slabi među viđenima u ovoj godini!

            KYOFU se sada smesta penje na sam vrh ove liste, sa prvom čvrstom, jakom, lepom trojkom u 2011. kao, za sada, najbolji horor koji pogledah u ovoj jadnoj i nikakvoj horror-film godini. Ako je neka uteha, među horor-premijerama prikazanima na brojnim letošnjim festivalima naziru se neki potencijalni pretendenti i lepo-zvučeći naslovi, ali pitanje je šta će od toga da procuri do nas pre kraha godine.

            Pre svega, moram da naglasim da ovaj film nije za svakoga, i to važi čak i za istančanije i excentričnije sledbenike Kulta. On je, u svojim ključnim elementima japanski horror at its best – ali to znači da je, takođe, blaženo lišen holivudizacije primetne u mnogim J-hororima nakon mega-uspeha RINGA. Jednostavno rečeno, spremite se za nelinearnu naraciju, svedenu i/ili nepotpunu expoziciju, bizarne odnose između likova, malo objašnjavanja i još manje "logike" (u njenom prizemnom smislu), te mnogo iracionalnih zbitija sa opskurnim značenjem i sa puno neodgovorenih pitanja.  

Što se mene tiče – super; zabole me za "doslednu" dramaturgiju i motivaciju recentnih "horora" u kojima je strava negde u 15-om planu, možda, eventualno, a koji su pritom savršeno prozračni, konotativno isprazni, predvidivi, očigledni i koji, za ovaj žanr neoprostivo, strave a kamo li užasa imaju na kašičicu, at best. Za razliku od njih, KYOFU je 100% posvećen izazivanju strave, s tim kreće od prvog minuta i uporno, bez prekida, bez vrludanja, bez prozaičnih interludija, gazi horor pedalu sve do poslednjih sekundi! Već samo zbog tog (sve ređeg) pristupa ima od mene aplauz – a dodatno glasno pljeskam na popriličan uspeh u izvedbi horor scena. Srpski rečeno – deco, ovo je jedan fuckin' creepy scary flick!

E, sad – uživaćete u njemu samo ako ste već naviknuti na izvorni J-horror (a ne na njegovu amerikanizovanu i korejizovanu travestiju kroz svođenje na melodramu ili, at best, slasher sa duhovima). Slažem se: nekima ovo zaista može delovati kao "Unintelligible Mess" (komentar nekog IMDB-sirotana), ali u ovom messu ima više mesa za pod horor-zub nego u bilo čemu što videh u ovoj godini!  

Atmosfera je gusta, potpomognuta odličnom muzikom (dark ambient dron) i glumom u anderstejtmentu, a premisa je zlokobna i pruža potencijale, avaj, i za nešto mnogo, mnogo više – budući da zaplet varira neke od ključnih motiva klasičnih horor priča kakve su THE GREAT GOD PAN by Machen i FROM BEYOND by Lovecraft. Ukratko, radi se o bračnom paru naučnika koji operacijama na mozgu pokušavaju da učine da pacijenti prodru u Svet Kakav Jeste, ali to, naravno, dovodi do zlokobnih posledica i upada sila S One Strane koji je skoro-pa-(mada-ne-baš)-apokaliptičan!

Sve je tu što od Japanaca očekujemo: medicinske opsesije (i prometejsko-frankenštajnovska shizofrenija prema nauci/spoznaji), child abuse, jezive cure duge kose, potraga za identitetom, suočenje sa problematičnim roditeljima, sumanuti eksperimenti, death wish, samoubice (grupne, masovne), zlokobni video snimci i fotografije, napuštene (porodične) kuće, razoreni domovi, neodgovorni roditelji… horor fantastika, egzistencijalistički momenti i motivi metafizičke strave… ugođaj nadolazeće apokalipse, koja se praktično prigrljuje kao poželjna… Sve je tu! 

            Učinci ovog filma ne treba da čude, jer ipak ga kao reditelj potpisuje Hiroshi Takahashi, koji je pisao scenarije za temeljne J-horror naslove kao što su Don't Look Up, Ring i njegovi nastavci, a bio je supervizor na GRUDGE serijalu (istina, njegov SODOM THE KILLER baš i nije slavan, ali ne može se sve imati). KYOFU je 100% horor što se mora istaći danas, u poplavi melodrama, teen komedija, trilera, drama, akcijaša i SF-a koji tek povremeno prošetaju neku od horor-babaroga kako bi se zakitili horor-etiketom. 
KYOFU je košmaran, grozomoran, podsticajan, inspirativan, intelektualno potentan (iako nedorađen) metafizički horor koji se, kao svi klasični predstavnici žanra, hvata u koštac sa temeljnim pitanjima: ko smo, šta smo, kuda idemo (posle smrti), čemu sve ovo, should I stay or should I go itsl. 

To što srž tih pitanja postavlja usred porodice (ovde vrli roditelji eksperimentišu na mozgovima sopstvene dece!) u skladu je ne samo sa tradicijom J-horora koju je upravo Hiroshi Takahashi zacementirao, nego i sa srži horora, koji se uvek, pre svega, tiče pitanja Rađanja, Plođenja, Množenja, Smrti i Transcendencije. Čekaj samo da vidite trudnicu ovde, i šta će da rodi… 

Sasvim tipično, promo-slogan sa postera ovog filma glasi: "Mother, what will you do to my brain?"
Šteta što je budžet bio tanak, što je vizuelnost na granici sirotinjske (nije baš, ali ipak govorimo o digital-video snimanju, mada profesionalno i solidno izvedenom) a što scenariju nedostaje ambicije da se do kraja pozabavi potentnim temama skoro-lavkraftovskog horora, koje je tek pomilovao.

No, u ovo krizno i sušno vreme, hvala mu beskrajno što je uradio i ovoliko, i vratio nam nadu u posustali ali ipak nemrtvi japanski horor!

2 коментара:

SIMERIJANAC је рекао...

Gule,jel ima negde na netu da se pročita tvoja kritika Nakatinog Dark Water-a?

Dejan Ognjanovic је рекао...

nema. a razlog je prost - nisam je piso. pominjao sam ga uzgred kad sam piso o najboljim japancima ikada. on je od mene imao 3+ al trebalo bi da ga ponovim...