izabrana dela

izabrana dela

уторак, 27. децембар 2011.

THE KID WITH A BIKE (Le gamin au vélo, 2011)

 
****    

4-
             Sa najvećim uživanjem odgledao sam najnoviji film braće Darden. Da, znam da čudno zvuči, a ponajviše sam time iznenađen ja sam. Naterao sam se da ovo pogledam maltene slučajno, kada na Fejsbuku videh trejler, i kad shvatih da ovde igra moja omiljena Sesilija IzFrancuske, inače teško da bih. 

            Dardenci su maltene pretplaćeni na nagrade sa svakim svojim filmom: dal' Palma, dal' Međed, dal' Lav, dal' Kristalna Prizma, ali nešto mora da padne. Meni to ne mož' značiti manje, imajući u vidu šta i kakvo obično biva uzdizano na takvim festivalima, a u ovom konkretnom slučaju još i manje, budući da nisam bio impresioniran sa njihova dva ranija filma koja sam pogledao. 

DETE je gledljiva ali izrazito uninvolving priča o praznoglavom paru mladunaca nesposobnih i za same sebe a kamo li za bebu koju su slučajno prouzročili. Hajlajt je svakako kada tatko proda bepca bezdetnom paru za 50.000 E a da keva misli da ga je ovaj odveo u šetnju (vožnju) parkom. Previše je to praznjikavo i dosadnjikavo: 2+ od mene.  
SIN je nešto bolji: drvodelja (Carpenter! Hrist!) prima na zanat tinejdžera, tek puštenog iz zatvora, i vremenom otkrivamo da je njegova čudna opsesija njime izazvana činjenicom da mu je baš ovaj, pre nekoliko godina, zadavio sinčića pri pokušaju obijanja auta. Njih dvojica kreću u udaljeno, izolovano skladište po drvnu građu… Mladunac ne sluti s kim je u kolima. Da li će čiča da oprosti ili da se osveti? Šta mislite, dal' je slučajno drvodelja? Fino je to sve, ali opet predugo i prepraznjikavo, te sa izrazito mlakim glavnim glumcem (čiča). Od mene 3- na mišiće.

            Ova bratija pravi isključivo te slice of life dramurde, skoro dokumentarističke, sa socijalnom tematikom, i predstavnici su fraze koju sam patentirao: "potiljak filmmejking" – kad kamera sve vreme prati gl. junaka i snima ga s leđa ili u poluprofilu otpozadi – kao da će tako lakše da mu se prišunja i prečicom da mu na kvarno uđe u lobanju i otkrije nam sav njegov potajni unutarnji svet. Tu vrstu režije, recimo, praktikuje i ovaj Ben Vitli čiji me je DOWN TERRACE prošle godine ostavio ladnim na Fantaziji, uprkos svim pohvalama, a iznervirao me je i njegov novi KILL LIST (2+), kojeg pogledah na SLASH festu u Beču: svi ostali svršavaju na to njegovo drmusanje kamere i šunjanje njome iza glumaca, jedino ja ostadoh iritiran i neuzbuđen. Dakle, niti me privlači tematika ovih Dardenaca, nit pak stil. A opet, THE KID WITH A BIKE je jedan od pet najboljih filmova koje videh u 2011. godini.

            U čemu je tajna? Ukratko: priča; klinac; Sesilija; pa čak i režija, moram priznati.
            Kao i mnogi drugi veliki filmovi, i ovaj se ne može adekvatno prepričati, tj. sveden na reči deluje banalnije nego što to sve u slikama i zvucima na licu mesta zapravo jeste. Ipak, ukratko: dečak iz doma za nezbrinutu decu opsednut je svojim ocem, koji ga je napustio, ali klinac to ne veruje i odbija da prihvati. Uporno ga zove na telefon na koji se ovaj ne javlja; beži iz doma, ide u stari stan i doziva ćaleta, koji se iselio; jedva nekako dođe do svog omiljenog bicikla koji je vajni ćale prodao ko zna kome itd. U potrazi za ocem pripomaže mu Sesilija (ona ovde izgleda znatno lepše nego u Istvudovom abortusu HEREAFTER, daleko mu lepa kuća), usamljena frizerka kod koje mali Ćirilo počne da provodi vikende… 

            Namerno ne otkrivam previše, kao i inače kad se radi o odličnim filmovima. Ovaj zaslužujete da sami otkrivate, ako poverujete mojih pohvalama. Ja znam da sam se smesta primio na priču, i na klinca koji je apsolutno fantastičan i jedna od najfenomenalnijih dečjih uloga ikada – bez ijedne lažne note, bez ijedne fejk sekunde, bez recitovanja i šmiranja (nemoj da je neko u istom kontekstu pomenuo debelog degenerika ili pak ono krezubo derište iz MOJTEVIDELA!). Kad bi se dodeljivali Cezari za decu, ovaj mališan je apsolutni favorit. Pritom, naravno, budući da ipak pričamo o Dardenima a ne o holivudskoj bljuzgi, uopšte nema predvidivog gudanja u violine s tim detetom – mislim, film je prepun dirljivih scena i situacija, ali one nisu rađene eksploatativno, nego su pogođene u srž ingenioznom inscenacijom, režijom i, naravno, glumom u kojoj nema laži, nema prevare. Ja pola filma odgledah u suzama, a vi kako 'oćete.

            Treba biti srca kamenoga pa ne reagovati na to kako posvećeno, fanatično i bespogovorno klinac obožava svog (nama, ali ne i njemu, očito bezvrednog) oca. Brojne srceparajuće scene u prvoj polovini bazirane su upravo na toj diskrepanciji koju pažljiv gledalac sluti a dečak, neiskvaren, i dalje pun poverenja – ne. I ovde je, naravno, moguće religijsko tumačenje – mada ga reditelji manje očito nameću, if at all, ja sam upravo tako doživeo srž zapleta, dakle post-religiozno/egzistencijalistički. Bezvredni, bezosećajni, tupavi BOG-OTAC, koga zabole patka za čoveka, odbacio nas je kako bi se bavio nekim svojim "važnijim poslovima", a DETE-ČOVEK sad mora sam da luta bez-očnim svetom, punim opasnosti po njegovu prirodno-neiskvarenu dušu (ima tu jedno ozbiljno iskušenje za dečaka, koje neću da spojlujem: to je u drugoj polovini filma). Pritom mu jedino ženski-majčinski princip nudi zaštitu, ljubav, brigu i toplinu…

            Za razliku od jednostranih pamfleta za zasenjivanje prostote kao što je površni, glupi, lažni i idejno skoro beznačajni WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN (2011), DEČAK SA BICIKLOM je 100% iskren, istinit, i TAČAN film, i nema plitkoumnu anti-mušku agendu kao KEVIN, bez obzira što sadrži jedan od najmrskijih likova otaca u modernom filmu – baš zato što ovo nije tipična američka karikatura (pijanac koji bučno upada u kuću iza ponoći, mlati majku, kinji sina i siluje ćerku i sl.) nego u stvarnosti mnogo češća vrsta bednika kakvu imate u svakom komšiluku (ako načas ostavimo po strani filozofsko tumačenje i simboliku tog lika). Inače, oca-idiota (Azatota) igra isti glumac koji je u DETETU prodao dete za evriće, i još kaže ženi, tamo: "Šta šiziš, napraviću ti drugog, još lepšeg!" Ovde, on "traži sebe", nema kad da pozove sina telefonom, dete ga podseća na život koji želi da ostavi iza sebe…

            Sesilija i ovde pokazuje ono što je meni bilo jasno čim sam je video u HAUTE TENSION – da je ne samo žena kakvu bih smesta ženio, nego je i izvrsna, prvorazredna glumica, što se nažalost baš i nije prečesto moglo videti u filmovima u kojima se pojavljivala posle ovog horor masterpisa, ali srećom Dardeni su prepoznali da ona ume i može, i Francuskinja je zaista isporučila sjajnu, memorabilnu ulogu ovde (iako, nažalost, pomalo zasenjenu dečakom, koji je u središtu pažnje i sve je njemu podređeno, pa tako o njoj ne saznamo baš mnogo).

            Ali klinac šta radi u ovom filmu! Pa, ljudi moji, da li je to moGUće? Živa vatra! Varnica! Čigra! Nesputan. Neuhvatljiv. Tvrdoglav! Mali Kalvin bez oca, bez tigra (bicikl mu je surogat)… Naravno, jadničko još ne zna kako svet funkcioniše, i zato srlja… i zato je ranjiviji čak i od nas koji se vajkamo da smo kao matori i nešto kao znamo o svetu kao volji (za moć) i predstavi – i zato je mega-uzbudljivo i napeto i dirljivo posmatrati ga kako pokušava da se nosi sa svojom novootkrivenom Samoćom, kako Greši, kako Luta… A da li će naći pravi put ili će na kraju biti Lost Boy, to vidite sami.

            Iako i ovde ima nešto malo – vrlo malo! - "potiljak filmmejkinga", moram reći da su bratija zauzdala svoj "čemer i jad dokumentarizam, TM", i da je ovo sve uslikano kako valja: kamera je uvek tačno gde treba, što je ovom prilikom zajebanije no ikad, jer ovaj klinac ne dâ se uhvatiti niti sputati ničim pa ni okvirima kadra, ali oni to nekako uspevaju, i maestralno hvataju taj njegov nemir i jurcanje i lutanje i padanje i udarce glavom o zid i sve ostalo na zaista uzbudljiv način – meni uzbudljiviji od ogromne većine "akcijaša" i "trilera" i "horora" i drugih kvaziadrenalinskih couldn't care less budalaština iz ove godine. DEČAK SA BICIKLOM me je zgrabio od prve scene i držao me u navijanju i brizi i napetosti sve do poslednje i zato – čist Gulov Pečat i najtoplija preporuka!

5 коментара:

matoji је рекао...

Gule, možda bi mogao da potegneš svoje filmske veze i da napraviš intervju sa Dardenima ili, još bolje, sa Kim Ki-dukom, koji dolaze u Srbiju u drugoj polovini januara. Mada, plašim se da će monopol na izveštavanje sa Kustendorfa imati velike medijske (čitaj mediokritetske) kuće i isti takvi novinari, koji će od razgovora sa ovim velikanima filma (tu je i Turčin Džejlan) napraviti materijal za žutu štampu.
Zanima me i da li braća Darden daju intervjue zajedno-uglas ili svako posebno, s obzirom da se i pojavljuju uvek u paketu ko silom razdvojeni sijamski blizanci.

Dejan Ognjanovic је рекао...

dardaneli me nimalo ne zanimaju, ali kima bih voleo da nahvatam. zar i on dolazi kod kuste? damn, možda i pokušam da se akreditujem ako je tako.

Agota је рекао...

Aaaaaaaaaaa predivan film!
Cmok.

matoji је рекао...

Gule, pojedi se od muke, Duca Lakić je na prepad intervjuisala Kima, onako s nogu, čim je na aerodromu dodirnuo srpsko tlo. Prema onome što je izjavio i nakon tri godine izolacije i apstinencije od filma, vidi se da je ponovo željan rada iza kamere, pa možemo očekivati nove dobre filmove.

Dejan Ognjanovic је рекао...

nisam ni sumnjao da će dudica da ga navata. siroti čovek! dobro da se nije odma istim avionom vratio nazad! inače, javlja mi prijatelj sa lica mesta da je juče bio URNEBESAN simultani prevod na kimovoj konferenciji za štampu na mokroj gori. očekujem detalje.