izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 12. април 2012.

CRNA ZORICA (2012)

  
**
2-
            CRNA ZORICA je smušeni, nedokuvani i poluamaterski pokušaj crne komedije koja mestimično koketira sa Serbian gothic ikonografijom (i tematikom), ali nedovoljno da zasluži poseban tretman u proširenom izdanju U BRDIMA, HORORI. Ovo je, u svakom zamislivom smislu, samo fusnota nevredna detaljnije analize.
            Ideja o ženi-baksuzu, koja donosi smrt (ili komu, sa erekcijom) svakome ko se zaljubi u nju, dobra je premisa. U rukama nekog srpskog A. de la Iglesije, Tima Bartona ili, faute de mieux, Uroša Stojanovića, mogao je to biti moćan film. Nažalost, ljudi koji su ovo pisali (scenarista MILETA PROTIV TRANZICIJE + korediteljka) imaju problema i sa humorom i sa dramaturgijom. Humor se svodi na krajnje jeftine pošalice, groteskne karikature i nekontrolisano kreveljenje. Da budem iskren, po principu "kad nema kiše dobar je i grad", jedan od dva osmeha koje mi je izmamio ovaj neduhovit film izazvao je upravo Miša Janketić u jednom od preteranijih bečenja i preglumljavanja koja sam video, ne samo u okvirima domaće "kinematografije".  
Pošto nije bilo inteligentnog reditelja na setu da to kontroliše, tome slično bečenje i bauljanje izvodi i Nikola Pejaković, ali ni ostatak ekipe ne zaostaje mnogo između ova dva šampiona u toj disciplini. Istina, prosečan srpski gledalac, kondicioniran BB Šouom i Kursadžijama, ovo guta bez problema, i traži još, k'o budala šamar. Film sam gledao u bioskopu okružen mrtvima… pardon, okružen neprobirljivom srpskom publikom, i ona se smejala daleko češće od mene… Prema tome, ako ste na ovaj rivju nabasali preko Gugla ili Imdba, dragi čitaoče, ignorišite sve ovo što sam napisao: CRNA ZORICA je divan, duhovit film uz koji ćete se sjajno zabavljati!
Da se vratim stalnim čitaocima bloga (dakle, onima s ukusom): rad s glumcima je u ZORICI praktično nepostojeći, i jedina koja se, prepuštena sebi, nije obrukala, jeste Mirjana Karanović. Mislim, nije se obrukala u smislu glumačke izvedbe. Druga je stvar da li se uopšte može obrukati zvezda balkanskih Chetnixploitation pamfleta, čije prisustvo u ovoj travestiji svedoči o potpunom gubljenju kompasa u pogledu izbora materijala ili držanja nečega nalik "nivou".
Ljuma Penov kao Zorica ima dovoljno šarma i zavodljivosti (plus, pokazuje sisiće na sekund-dva) tako da je, u datom kontekstu, možemo prihvatiti kao fatalnu ženu, ali njen lik je –što bi reko naš narod– underwritten, kao i sve ostalo u filmu. Za Branislava Trifunovića, kao pajkana zatočenog u provinciji koji se zaljubi u nju, ne može se reći čak ni to da ima šarma. Naprotiv. Izrazito antipatičan i kao pojava i kao "lik" ("Ja sam bre srpska policija!" dere se on u jednom trenutku…)
            Potencijal za stilizovani, autentični Serbian gothic uglavnom je ispušten (or is it: "ispušen"?), zahvaljujući srednje-slaboj (tj. prosečnoj srpskoj) fotografiji i nenadahnutoj, rutinskoj režiji, koja se zadovoljava time da kol'ko-tol'ko pregledno zabeleži to što je napisano u scenariju, ali bez fetišizma a la OGNJENKA (s kojom je neki površno porede), a kamoli artističkog nadahnuća na planu kostima, scenografije, lokacija itd. koji bi pružili nešto zaista okularno-memorabilno. Ima nešto skromnih pokušaja u tom pravcu (uvodna scena na groblju, seljačka kuća Zoričinih, veštičja koliba/trejler (sic!) i slično), ali sve to biva poludupasto at best.
            Posebno je bizaran tretman prostora, jer je ovo sve tako rudimentarno (nekoherentno) inscenirano da ni u jednom kadru ne vidimo celo selo u kome se ovo dešava – ako je to uopšte selo? – niti imamo ikakav osećaj za prostor i odnos likova u njemu (gde se nalaze i koliko daleko su od bilo čega drugog). Naime, u ovom selu (?) postoji i klub u kome sviraju death metalci (!), u njemu postoji i policijska stanica (istina, sa ukupno dva spadala u plavim uniformama), u njemu postoji čak i stara zgrada na koju je neko namalao reč "Bolnica" (a u njoj vidimo jednog jedinog "doktora", u jednoj sobi), pa me baš živo zanima koje to selo uspeva da bude čas groteskno zabito ruralno sujeverno, sa seljacima koji jurcaju okolo sa vilama i kosama kao da su zalutali sa Univerzalovog seta iz 1930-ih godina, a čas – kad lenjim scenaristima to zatreba – u tom istom mestu imamo institucije koje nemaju ni mnoge palanke po Srbadiji a kamoli zatucana selišta u kojima love veštice! Eeehhh, daleko je Petlovac…
            Inače, tretman sela se odlikuje istim beogradocentričnim kultur-rasizmom koji krasi i OGNJENKU, ne samo kroz te kretenske karikature od seljaka sa vilama, nego, naročito, kroz ideju o porodici brkatih žena iz koje se naša Zorica izmetne biološkom mutacijom kada se rodi – bez brkova! Ha ha, baš su šašave te srpske (brkate) seljanke! 
Naravno, iako je žena polupisala i polurežirala ovo zamešateljstvo – izvesna Hristina Hadžiharalambus – ovde nema ni traga od nekakvog feminizma (koji se, u izvesnom smislu, ipak može naći u OGNJENKI). Stoga ovde jedina "snažna žena", uz šućmurasto karakterisanu Zoricu, ostaje Petrija Karanović, koja ceo film s dvocevkom juri Zoricu da osveti smrt sina za koga, u krajnje nategnuto neubedljivom kraju, ispadne ne samo da NIJE stradao (kako to? zašto? otkud? a čije telo je onda sahranjeno?) nego još ispadne da je taj lažni utopljenik nekako izrastao baš u istog ovog "srpska policija, bre" lika.
            Ovim scenaristima niko nije objasnio da se takve deus ex machina stvari ipak moraju NEKAKO objasniti – makar to bilo i neubedljivo – ali ne, kad su se umorili od pisanja i kad nisu više znali šta će, oni su bacili kroz prozor ionako poludupasta pravila, izvukli iz šešira naprasno prepoznavanje dotad neznanog identiteta, bacili tu i nekakve proizvoljne cipele sa neba da "opravdaju" taj preokret (kao, izulo se nebo…). Onda su nalepili svadbu za završnu scenu, a tu, kao i u celom filmu, svaki seljak vuče na svoju stranu i nema nigde ni duha ni igre ni radosti nego samo mehaničko korak-po-korak otaljavanje. Ako ništa drugo, sve to traje humanih sat i petn'es' minuta, pa barem ne gnjavi onoliko koliko srpski "filmovi" to inače umeju. Zbog toga, relativno milosrdna ocena (kilava dvojka) od mene.
            PS: Jedini namerni geg u celom filmu koji me je, za promenu, nasmejao skrivio je pevač death metal grupe – igra ga Stefan Bundalo, onaj lik iz NEPRIJATELJA (i iz nesuđenog DOBA NEVINOSTI) koji izgleda kao malo manje odbojna (i manje okrugla) verzija Dimitrija Vojnova. Naime, on neće da Zorici KAŽE da je voli, nego hvata gitaru i detmetalski reži: VOLIM TEEEE! A kad sam već kod antipatičnih likova, tu je i ono šmirantsko derište iz AŽDAHE, MOJTEVIDEA, viđeno čak i kao romče u ŠIŠANJU, u ulozi nažalost neudavljenog Zoričinog dečka iz doba detinjstva. Klinac je baš uzeo monopol i danas u Srbiji izgleda nema drugog dečaka-glumca za uloge starosti 5-15 godina, nego ovaj igra sve, i staro i mlado, i crno i belo... Taman će za par godina da bude zreo da zaigra i u DOBU NEVINOSTI.

1 коментар:

te-edu.info је рекао...

Interesantno i intrigantno napisano. Film nisam pogledao, ali mislim da u kinematografiji kao i ostalim segmentima drustva kod nas vazi parola:
"Ma sklepaj to"
Kvalitet nije vazan selekcija je krajnje negativna.

Goran