izabrana dela

izabrana dela

среда, 01. август 2012.

Grossmann festival 2012 (2. deo: NO ORCHIDS FOR DR. GHOUL)

                Zahvaljujući ingenioznom smislu za tajming by Mr. Evil Tomaž, Dan Za Gulaš bio je dan kada većina gostiju nije bila u Ljutomeru. Ali je zato MUST-SEE obilazak staklene bašte ili već tako nekakve odgajivačnice orhideja uredno stavljen za četvrtak, kako bi što više gostiju moglo da pohita i nadivi se nad tim šarenim zelenišem (iako je, na kraju, vrlo malo njih actually otišlo)!
            Ja sam, kao zakleti anti-vegetarijanac, s indignacijom odbio ideju podizanja svog dupeta radi odlaska na idolatriju tih biljaka, pa sam zato prvu polovinu četvrtka (19. jul) iskoristio da, posle doručka u hotelu, dospavam još malo i vratim sebi dug u snu nagomilan prethodnih nekoliko dana, plus da se tako sasvim odmorim od iznurujućeg putovanja od juče i nešto malo pića od noćas. Da sam bio bliže gradu, možda bih otišao da na velikom platnu pogledam švajcarski slatkiš za oči, SENNENTUNTSCHI, ali pošto sam to odavno overio u kućnom bioskopu (fina trojka: ***), nije mi se potezalo u ranih 16h na reprizno gledanje toga, pa još ciglih 20 kilometara dalje. Iz istog razloga nisam mogao da proverim da li je neko došao u 17h da pogleda dokumentarac MI PLAČEMO IZA TAMNIH NAOČARA (2012) o kome sam ovde već pisao a koji se, gle čuda, sada našao i na programu festa (pa posle nek neko kaže da blog KALT OV GUL nije uticajan)!
            U Ljutomer sam, dakle, u četvrtak stigao taman na vreme da obilni ručak/večeru zalijem dobrim vinom koje se svake večeri služi ispred bioskopske sale i da proćaskam s nekima od okupljenih, uključujući i pojedine goste koje tek sada sretoh (Dinko, Šveđani Magnus i Kristijan...).  
To se dešavalo pred projekciju engleskog filmčića HAROLD'S GOING STIFF, nominalno o zombijima, ali zapravo se ne radi o živim mrtvacima nego o nepoznatoj bolesti koja izaziva kočenje udova, kožne probleme i sl. Pogledao sam negde oko pola sata, ali to je bilo više nego dovoljno da ocenim da to čudo nikada više ne želim da dogledam do kraha: jeftina kamera iz ruke, ružna slika, ružni (i loši) glumci, dosadna premisa dosadno, nenadahnuto, razvučeno realizovana... Ako vidite na netu da neki hvale ovaj film, znajte da su ili rođaci tvoraca ovoga, ili su plaćeni za to, ili su braindead.
            Tu projekciju sam napustio ne samo zato što je film užasan nego i zato što sam u 20h imao da se pojavim na glavnom trgu i da tu vodim razgovor sa Goranom Markovićem.
            Tako je i bilo. Baš kad smo seli na binu, počeo je da duva vetar i da opasno ljulja platno iza nas, a ja već pomislih: "Da li je ovaj Tomaž zaista iscrpeo sve ideje mog (nesuđenog) urnisanja da mora opet da poseže za onima koje mu nisu pošle za rukom još pre pet godina?" (Ko ne zna o čemu govorim, neka vidi moj izveštaj iz 2007!) Izgleda da je od svojih ubilačkih namera ipak odustao – verovatno zato što nije mogao da opravda kolateralnu štetu u vidu jednog od najznačajnijih srpskih reditelja koji je već sedeo kraj mene. Ubrzo je i vetar stao i razgovor je obavljen bez ikakvih problema.
            Marković je bio izuzetno opušten i razgovorljiv, i naša priča – pred polagano ali sigurno popunjavanim sedištima na trgu – bila je prilično dobra. Ako pitate prisutne, reći će vam da je bilo odlično. Ja, pak, imam određene rezerve samo zato što smo bili ograničeni vremenom i što nisam stigao da Markovića ispitam dovoljno o svim detaljima koje sam nameravao, dok je on na moja pitanja uglavnom govorio stvari koje sam manje-više znao iz ranijih razgovora s njim (mada je tu "krivica" pretežno moja).
            U svakom slučaju, pokrili smo nekoliko opštih pitanja vezanih za njegovo opredeljenje za režiju pre nego što smo bacili na akcenat na njegova tri žanrovski najrelevantnija naslova: VARIOLA VERA, VEĆ VIĐENO i SABIRNI CENTAR. Otkrio je većinu najvažnijih stvari oko nastanka tih filmova, začinio to zabavnim anegdotama, publika je bila zadovoljna, a bilo je čak i nekoliko pitanja otuda (uključujući jedno glupo: neki lik ga je pitao da li je "namerno" stavio scenu seksa u VARIOLI pošto njemu, laiku, to deluje malo bezveze, budući da tu ljudi umiru i šta sve ne...). Jedno od zabavnijih otkrovenja, na pitanje iz publike o tome koji mu je glumac bio najlakši za saradnju ikada, bio je odgovor: Dimitrije Vojnov, zato što je on "stvarno verovao da je on taj lik".
            Inače, kuriozitet koji sam saznao tek sada u Ljutomeru – Marković je režirao čuvenu reklamu za RADENSKU koje će se čitaoci bloga koji pamte SFRJ setiti, a ostali će je sad videti premijerno:
            Ceo razgovor je snimljen, audio i video, i pre ili kasnije će se u ovom ili onom obliku pojaviti pred javnošću – a ako ne ranije, ono svakako u drugom, dopunjenom izdanju rasprodate knjige U BRDIMA, HORORI.
            Te večeri je na festival stigao i glavni gost, Žaume Balaguero, ali se najava njegovih filmova SLEEP TIGHT i REC poklopila sa mojim razgovorom s Markovićem, pa je zato najavu s njim uradio Nenad Bekvalac. Balaguero se, umoran od puta, ubrzo povukao u svoj hotel, pa ga te večeri nisam ni video.
            Posle toga je na trgu sa DVD-a prikazan VEĆ VIĐENO, ali ni od njega, a ni od SHIVERA koji je usledio u 23h, nisam video baš mnogo jer sam bio preokupiran druženjem i ispijanjem vina. Sa tim aktivnostima (druženje i opijanje) se nastavilo i duboko iza ponoći, u obližnjem klubu (koji sigurno ima neko ime, ali pošto je jedini u mestu, nisam se trudio da mu ga pamtim: klub KLUB je dovoljno)! 
Recimo, nastanak ove fotke sa Mikijem Lakobrijom – kao i većinu ostatka te noći – jedva pamtim...

Нема коментара: