izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 21. фебруар 2013.

Poslednji pozdrav Dinku Tucakoviću

             Napustio nas je jedan od najvećih i najpozitivnijih filmofila, divan čovek i zvezda vodilja, dobri duh srpskog filma, Dinko Tucaković. Ugaslo je jedno od najjačih svetala u tami srpske filmofilije i kulture uopšte, nepojmljivo prerano...
            To što je do svoje 53. godine uradio mnogo više nego neki dugovečni za dva svoja veka nije baš nikakva uteha: niko ne bi smeo da ode tako rano, a naročito ne neko tako vredan, u svakom smislu te reči.
            Neću ovde da kopiram i prepisujem njegovu bogatu bio-bibliografiju koju, ovom nesrećnom prigodom, možete naći u nekrolozima svuda na netu. Umesto toga, izvući ću, sasvim subjektivno, nekoliko slikovitih detalja i opservacija najrelevantnijih za ovaj blog i njegovu tematiku, a kroz njih se prelama i odražava i opšta slika o tom čoveku i njegovim raznorodnim aktivnostima.
            Dinko je bio jedan od većih poklonika žanrovskog filma u ovoj zemlji, i sa žarom je pisao o de Palmi i drugim Novoholivuđanima u vreme kada su ih ovdašnje starije kolege (aka "filmski kritičari") uglavnom ignorisali ili ignorantski otpisivali svojim napisima. Tragovi tog entuzijazma i misije krasili su stranice DŽUBOKSA i RITMA, a pečatirani su prevratničkim zbornikom SVETLO U TAMI (1991), čiji je urednik bio (priredili Pajkić i Jeličić).
            U spomen na taj aspekt njegovog delanja, evo njegovog prikaza de Palminog BLOW OUT iz DŽUBOKSA br. 165, od 13. maja 1983.
(click or save to see bigger)
            Režirao je kratki film BERNISA JAČA OD SMRTI – gotski horor po uzoru na Poove adaptacije Rodžera Kormana iz 1960-ih. Trebalo je da od toga nastane horor-omnibus (a la TALES OF TERROR), ali građanski rat i sankcije i ludila pomeli su te planove, i ostalo je samo na ovoj maloj ali vrednoj epizodi.
            U spomen na to, evo članka koji sam sačuvao iz vremena snimanja BERNISE, 1990. godine.  
(click or save to see bigger)
            Kao upravnik Muzeja Kinoteke, Dinko je uvek bio otvoren za saradnju i svaku vrstu pomoći mladim snagama. Upravo sam njegovom zaslugom promovisao svoju prvu esejističku knjigu, FAUSTOVSKI EKRAN, u Muzeju Kinoteke, uz učešće njegovo i još nekolicine znamenitih imena.
            Isto mesto ugostilo je i promociju moje druge knjige, U BRDIMA, HORORI. Tu smo promovisali i časopis FILAŽ, i NIŠKI KRITIČARSKI KRUG, sve to uz njegovu pomoć, saradnju i učešće. Dinko je FILAŽ obogatio sa nekoliko ekskluzivnih izveštaja sa svetskih festivala na kojima je bio redovni gost. Bio je veoma naklonjen niškoj ekipi (Dabić, Savić & Ghoul) i odlično smo sarađivali. Bio je dragi gost i učesnik niških Filmskih susreta, a kod NKC-a je objavio knjigu Senke filmskih predaka ili aveti digitalne budućnosti (2011).
            Kad smo Ivan i ja priređivali NOVE KADROVE, Dinko nam je pomogao svojom preporukom i prosledio nas gde treba za fotografije iz filmova i za pres kliping. Kad je knjiga izašla, jedina beogradska promocija (bez predstavnika izdavača, koji ionako za tu knjigu prstom nije mrdnuo) desila se, naravno, kod Dinka, u Kinoteci. Ta su vrata, barem dok je on tamo bio, uvek bila otvorena za sve mlade, nove kadrove.
            Aktivno je podržavao Festival srpskog filma fantastike, davao je prostor i filmove za revije srpskih horora koje su imale za cilj promovisanje drugačijeg, skrajnutog, žanrovskog... Bilo je dovoljno doći kod njega doći sa idejom, a on bi na nju dodao još jednu, svoju, i pružio sve što treba da se stvar uradi kako valja.
            Na primer: Dinko je bio taj koji je inicirao i omogućio maraton horor filmova koje sam odabrao za Noć veštica 2008. godine: ne samo tako što mi je dao taj termin i slobodu izbora, nego je još obezbedio i sponzore za vina i sokove za posetioce, pa smo taj Halloween fino proslavili u Muzeju Kinoteke uz koktel i dobre filmove. Bilo je takvih i sličnih stvari milion, i neka mi ne bude zamereno ako sam neku u ovom osvrtu preskočio.
            Na slici - mladi horor-lavovi uslikani na Noć veštica u Kinoteci (Ivan V, Dejan O, M. Pišev i Milosh): 
Već i iz ovoga nabrojanog jasno je zašto sam kazao da je Dinko bio dobri duh srpskog filma i melem na ranu kakav se retko nalazi... Ovo što sam ovde naveo samo je delić šire priče, i teško da postoji neko ko se u Srbiji u poslednjih dvadesetak godina bavio nečim vezanim za film a da ne može da, iz svog ugla, navede niz sličnih iskustava o saradnji sa Dinkom i o njegovoj uvek nesebičnoj pomoći.
Nažalost, tek sada, kad treba da se suočim s činjenicom da ga više nema, shvatam koliko je on bio neko ko se podrazumeva, čiji su prisustvo i pomoć neupitni, ko je uvek tu kad zatreba ali i koliko će bez njega nadalje biti teže i praznije.
Dinka ću pamtiti kao dragog, retko dobrodušnog i dobronamernog čoveka, prijatne naravi, spremnog za šalu, prepunog anegdota iz sveta filma, kako inostranog tako i domaćeg, jer poznavao je i jedan i drugi kao malo ko. Družili smo se na Grosman festivalu; zajedno smo putovali do Slovenije i nazad, što je bila još jedna od prilika za slušanje njegovih neformalnih predavanja iz tajne istorije filma
I dalje ne mogu da poverujem da je to sve, da se te priče neće nastaviti, da je druženje s ove strane okončano, naglo prekinuto neshvatljivo indiferentnim prstima McFate-a koji kao da je hteo još jedanput surovo da ilustruje stihove "Only the good die young..."
U moru crnila, u poplavi loših vesti ovih dana, ovo je zaista jedna bez koje smo mogli. Uvek je teško, i kad odu značajni ljudi na zalasku karijere ili odavno penzionisani, a kamoli u slučaju poput ovoga, kada čovek bude doslovno otrgnut, što bi rekao Birs, in the midst of life.
Nažalost, nemoćni smo da promenimo nepromenjivo. Ostaje nam da Dinka čuvamo u svojim srcima i u pamćenju, ali i u svojim delima, i da se trudimo da budemo vođeni njegovim primerom.
Slava mu i hvala za sve.

Нема коментара: