Kako sam ubio doktora Ognjanovića...

 Doktor Ognjanović je kontroverzna figura koja svojim brojnim aktivnostima provocira širok dijapazon reakcija, od sasvim prirodnog obožavanja pa preko pokretanja specijalnih blogova sve do isto tako razumljive militantne mržnje. Njegovo urođeno gnušanje prema ljudskoj gluposti i neznanju stvorilo mu je legije protivnika među glupacima i neznalicama kojima se drznuo da saopšti stanje stvari. Otud je i razumljivo da postoje oni koji bi voleli da dobrom doktoru prekrate životni put i svetu misiju.

Dakle, mnogi sanjaju da ubiju doktora Ognjanovića, ali malo je onih koji to čine ovako nadahnuto i iz ovako originalnih razloga kao što je to učinio Dorijan Nuaj, autor i inspirator nekih značajnih knjiga novog milenijuma o kojima je već pisano na ovom blogu (a tragaocima kojima je to promaklo, SEARCH opcija će pomoći).

Dorijan je nedavno na Fejsbuku obznanio svoj vizionarski mokri san, a sada je, ekskluzivno za Kult, pripremio i opširniju, razrađeniju i doteraniju verziju koju možete pročitati samo ovde. Ovo što sledi ispod predstavlja tekst koji prirodno nadrasta i fan fiction i fun fiction i poučni pouk (eng. poke) i doseže nivoe neopisivog! Ipak, imajte na umu da njegove ambicije nisu književne, već nadknjiževne...

Kako sam ubio dr Dejana Ognjanovića i zaljubio se u lepu Dejanu

by Dorijan Nuaj

Nakon prvobitnog šoka od buđenja u nepoznatom i neprijatnom ambijentu, počinjem da razaznajem mesto i situaciju u kojoj zatičem sebe. Nalazim se u turskom policijskom pritvoru u društvu nekoliko likova. Svako čuči u svom uglu i mori neku svoju brigu. Kroz rešetke sa zida hodnika posmatra me vizionarski izgubljeno lice portreta oca nacije – Kemala Ataturka. Otkud ja ovde? Šta se ovo dešava? Ništa mi nije jasno, ali rekoh bolje je da ćutim, da ne čačkam mečku, ionako će mi se već neko obratiti. Ko zna šta je bilo sinoć? Mada ipak, šta ja radim u turskoj apsani!? Za sada je dobro, nisam ničija devojka, tešim sebe, ali ko prvi najslabijem u ćeliji – njemu devojka!

Najednom, vrata se otvaraju i žandari dovode ni manje ni više nego dr Dejana Ognjanovića! Zaista za ne verovati. Nekako se oduševih što mi je, eto sudbina, i u zlu učinila i neko dobro, da ne budem usamljen u stranoj zemlji, nego da mi se nađe neko blizak. Pitam ga kojim dobrom u tursku apsanu, pa kroz njegov odgovor otkrivam i razloge mog boravka u toj instituciji. Zapravo situacija je krajnje bezazlena. Zatvoreni smo zbog pijanstva i uriniranja na javnom mestu. Ništa strašno. Turci su postali mnogo fini.

Sutradan, kad smo se otreznili i obećali da ćemo nadalje biti dobri, pustili su nas. Tada sam shvatio da se nalazim u turističkom gradiću, i da je u sali za ručavanje moje all-inclusive jazbine već postavljena skalamerija švedskih stolova oko kojih se tiskaju alavi i već pripiti ruski turisti. Žurno pohitah ka hotelskoj sobi da se presvučem i sjurim na te stolove. U međuvremenu, dogovorio sam se sa dr Ognjanovićem da se vidimo malo kasnije u obližnjem kafeu. I bi tako. Međutim, tu me je čekalo veliko iznenađenje. Na dogovorenom mestu umesto poslovično kenjkavog doktora pojavila se lepa plavojka, nekako nalik doktoru, ali previše zgodna i dražesna da bi se tu mogla povući paralela u pogledu genetske veze. U početku sam bio zbunjen, očekivao sam poznato mi uobraženo lice, umesto kojeg mi se sada pojavljuje ovaj svakim trenom sve privlačniji plavokosi devojčurak. 

 

„Ja sam, Dejan. Objasniću ti, komplikovano je.“ To je bilo prvo što mi je rekla, ostavivši me u stanju zabezeknutosti. Nisam mogao da verujem. Mislio sam da se doktor sprda pa je poslao neku svoju obožavateljku na sastanak sa mnom, čisto da bi se posle izrugivao mojoj pohoti i naivnosti utopljenoj u želju. Kako je vreme prolazilo, više mi nije bilo bitno. Zapravo, više mi je prijalo društvo ženskog Dejana nego težina smarajućeg prisustva vazda inkvizitorski nastrojenog muškog pandana. Ispostavilo se da je doktor Ognjanović, je li, naprasno eksteriorizovao, na neki volšeban način ovaplotio svoje žensko jastvo poslavši ga na sastanak sa mnom, dok je njegova muška originalna ne-lepost u nekakvom stanju hibernacije ležala u zamračenoj hotelskoj sobi takođe all-inclusive hotela MayGarden Club na antalijsko-alanjskoj rivijeri, toj uzdanici turskog masovnog turizma.

            I zaista, ženski Dejan, tj. „Dejana“, imala je neke njegove karakterne crte. To sam odmah shvatio, ali ljupkost i zavodljivost njene pojave svu težinu doktorovog karaktera je nekako činila podnošljivom. Shvatio sam da sam se zaljubio. Takođe, kako je vreme odmicalo, saznao sam i to da je ona privremeno puštena u postojanje te da će uskoro nestati kada se Dejan probudi. Ne! To nikako nisam mogao da dozvolim, sada kada sam shvatio kako ne mogu živeti bez nje - bez prelepe „Dejane“ - koja, uzgred, beše imala kojih dvadesetak leta. Nisam mogao dopustiti da to bude samo san, kratkotrajna morska romansa, nešto poput čuvene „Džuli“ davno zaboravljenog Danijela Popovića. A hteo sam da dugo traje taj san. Toliko me je doktorova projekcija erotokomatozne lucidnosti zamajala, da sam prosto zaboravio da se pitam kako je to uopšte moguće. U jednom trenutku apsolutno više ništa nije bilo važno, da li je to uspela doktorova super-astralna projekcija, skrivena kamera, nameštaljka, sasvim mi je svejedno. Morao sam da je posedujem! 

            „Gde je sada Dejan?“

            „Ti mi ne veruješ!? Kako možeš da sumnjaš u mene? Pa ja sam Dejan.“ Za trenutak je napravila tipično ognjanovićevsku grimasu odglumljenog prezira, na brzinu stavljajući doktorove tanane cvike kroz koje me je ljupko gledala i cvrkutala sasvim neognjanovićevskim glasom, ali uz potpuno istovetne pokrete. Šok je bio kompletan. Kako je to moguće?

            „I dalje mi ne veruješ? Eto, idi u May Garden, soba 204, pa ako nisam tamo onda sam ovde, a ako sam i tamo i ovde, onda je to bilokacija. Videćeš, dok ja kao 'Dejana' sedim ovde i pričam sa tobom, za to vreme ja kao Dejan ležim u sobi i projektujem. Hteo si magiju, evo ti magije!“

Očekivao sam da na kraju budem namagarčen, a da o tome na doktorovom blogu osvane novi input u stilu „Kako sam namagarčio doktora satanizma Dorijana Nuaja“ ili kakva slična glupost. Pa ipak, želeo sam da se uverim, jer bilo je nečeg zaista čudnog i nesvakidašnjeg u toj devojci. Iako je bila veoma ženstvena i koketna, imao sam utisak da se baš i ne snalazi u ulozi žene. U tom pogledu je delovala nekako izveštačeno, posve neprirodno, a osim toga mogla je da savršeno imitira dr Ognjanovića, njegove pokrete, način govora, verbalne poštapalice, grimase, sve. I tada mi pade napamet da testiram njene tvrdnje tako što ću je pitati za nešto što znamo samo nas dvojica, a što se desilo veoma davno. Da je „Dejana“ instruirana u cilju mog zamajavanja, sigurno čak ni doktor ne bi mogao u tu svrhu da joj ispriča svaku našu zgodu i nezgodu još od ranih dana. Pitao sam je za sadržaj pisma koje sam još 1997. zajedno sa prvim brojem fanzina „Kosmetpolitan“ poslao dr Ognjanoviću. Nasmejala se i rekla da mi je baš to pismo skenirano skoro poslala te u kratkim crtama izložila sadržaj. Nisam mogao da verujem. Pitao sam je za još nekoliko stvari za koje sam procenio da ih se čak i dr Ognjanović jedva seća, međutim ona je znala sve odgovore.

Rekao sam joj da me sačeka tu dok ja skoknem do tog hotela i uverim se da li je stvarno tako. I dok sam izbezumljeno hitao kao sobi 204, zapao sam u blagu paniku i zbunjenost kakvu nikada ranije nisam iskusio. U istom trenutku bio sam zaljubljen, čak i ljut, zavidan, uplašen, uzbuđen…

Napokon, došao sam do te famozne sobe. Nekoliko minuta sam stajao pred vratima pokušavajući da sredim misli i uzmem dah. Srce mi je divljački lupalo, ne zato što sam zadihan, nego zbog nekog divljeg uzbuđenja. Zaista je neverovatno da susret sa doktorom horora može ovako da me poremeti. Pokucao sam, ali nije bilo odgovora. Uhvatio sam se za kvaku i kroz bravu provukao karticu koju mi je dala „Dejana“. Gotovo strašljivo, lagano sam ušao u sobu. I zaista, doktor je blaženo kunjao, poput nekog rahmetli kardinala, sa rukama na grudima. Oprezno sam mu prišao. Njegovo lice je imalo nekakav čudan i neprirodan izraz. Duboko je disao i nije se pomerao. Stajao sam iznad njega nekoliko minuta. Kroz glavu su mi prolazile „Dejanine“ reči i upozorenje kako je sve ovo samo eksperiment te da će je doktor rasformirati onda kada se probudi. Poželeo sam da se doktor zapravo nikada i ne probudi. I tada, sinula mi je odlučujuća pomisao. 

Kao na filmu vrtele su mi se slike pretpostavljene budućnosti. Dejanu više nikada videti neću ako nešto odmah ne uradim. Shvatio sam da ako se na pravilan način prekine veza između njih dvoje ona neće nestati nego će postati slobodna. Ovako ona postoji kao veoma realna projekcija dok on spava, a kad se probudi nje neće biti. On se ne sme probuditi. A šta će se desiti ako on naprasno umre? Iz literature sam znao da elementalna bića, tzv. astralni automati, a Dejana jeste jedan veoma uspešan astralni automat u koju je doktor očito preneo dobar deo svoje svesti, često mogu nadživeti svoje tvorce. Dakle, postojala je velika šansa, s obzirom na postojanost ovog astralnog automata, ako dr Ognjanović iznenada premine dok je automat još uvek ovaploćen u materijalnoj ravni, da ovaj dražesni automat opstane, noseći u sebi dobar deo svesti svog tvorca. Pa, došlo je vreme da u praksi proverim navode iz knjiga. 

Više nije bilo dvoumljenja, nije bilo igranja srca i pomešanih osećanja. Znao sam tačno šta treba da radim. Uzeo sam jastuk i njime snažno pritisnuo doktorovo lice. Njegovo doktorsko telo se koprcalo, grebalo i grčevito borilo za život. Moja demonska pohota dala mi je nesvakidašnju snagu. Samo da završim sa ovim cenjenim doktorom i Dejana će biti samo moja. Doktor me je dobro izmorio pre nego što je prestao da pruža otpor. Kada sam se uverio da je konačno mrtav, počistio sam tragove i za sobom ostavio beživotno telo doktora horora, pohitavši u susret mojoj dragani Dejani.

Ona je i dalje bila na istom mestu na kome sam je i ostavio, ali nešto nije bilo u redu. Ne znam kako, ne znam kojom magijom, energijom kakvog prokletstva, zatekao sam Dejanu okruženu hordom napaljenih obožavalaca pokojnog doktora. Svi njegovi fanovi sjatili su se oko nje. 

Ne, to nisam mogao dozvoliti. Sada sam morao sve njih da uklonim. Niko i ništa ne sme stajati na putu između Dejane i mene. Svi ti bizarni likovi koji slušaju njegova predavanja, sa kojima on razmenjuje diskove i knjige, svi ti ljubitelji horora, stripova, fantastike, razni pisci, filmofili, taj neki čudan svet meni dalek i stran, a sa kojima Dejan deli interesovanja, sve je to moralo biti pobijeno, odstranjeno. Morao sam Dejanu nekako da izdvojim iz bulumente ljudi koji su očito kao i ja primetili te bili oduševljeni iznenadnom i neobjašnjivom promenom dr Ognjanovića. Moji prsti stegli su se pesnicu. I tada…

Tada sam se probudio. Sve je to bio samo san. Dejana je iščilela put fantazmagorijskog carstva izgubljenih sukuba. Bez obzira na to „Džuli“ je ipak bila više nego hit jedne sezone.