izabrana dela

izabrana dela

недеља, 03. март 2013.

ROZMARINA BEBA – Ajra Levin



Booka, Beograd, 2012
186 str.

Krajem prošle godine najzad je po prvi put na srpskom jeziku objavljen klasični horor roman ROZMARINA BEBA. On je sve do sada u ovim krajevima bio dostupan (i to vrlo teško) samo u pradavnom hrvatskom prevodu, kao ROSEMARYNO DIJETE (Mladost, Zagreb, 1972).
Uzgred moram da zapazim bizarnu činjenicu na potezu Srbija-Hrvatska vs Horror: u vreme SFRJ, Srbija je ubedljivo prednjačila na planu proizvodnje žanrovskih (horor) filmova, dok Hrvati na jedvite jade mogu da se pozovu na IZBAVITELJA, i tu priča maltene staje. S druge strane, dok se u Srbiji izdavalo malo ili nimalo horora (govorim o 1970-im i početku 1980-ih), upravo su Hrvati objavili sva tri ključna moderna horor romana – pored BEBE/DIJETETA, tu su još i Bletijev EGZORCIST (Otokar Keršovani, Rijeka, 1975) i Kingova VIDOVITOST (Mladost, Zagreb, 1981). Poslednja dva navedena tek su nedavno, u XXI veku, s višedecenijskim kašnjenjem, izašli i na srpskom (kao ISTERIVAČ ĐAVOLA, odnosno kao ISIJAVANJE). Šta to kazuje, i da li išta kazuje (Srbi horor snimaju ali ga ne čitaju? Hrvati horor izdaju ali ga ne snimaju...?), ostavljam vama da presudite. 
Činjenica ostaje da je DIJETE izašlo u pradavna vremena, pre 40 godina, i da je ovdašnjim čitaocima, a naročito mlađim generacijama, već duže vremena eventualno moglo biti dostupno samo preko kojekakvih požutelih, iskrzanih Kupindo-Limundo rariteta, uglavnom po preteranim cenama. Sada je ta istorijska nepravda ispravljena: umesto da dajete nerazumne novce za požutelo DIJETE, sada možete dobiti novu, lepu BEBU po pristojnoj ceni i u simpatičnom dizajnu, zahvaljujući izdavaču BOOKA. Da, to je ista ona kuća koja nas je već počastila izvanrednim hororima onog pametnijeg i zabavnijeg Murakamija – Rjua. Time mislim na romane U MISO SUPI i AUDICIJA.
O SUPI sam već pisao na blogu, pa kome je to promaklo, OVDE imate rivju tog izvanrednog horor romana, dok AUDICIJI valjda i ne treba naročita preporuka, jer po njoj je Takaši Miike snimio svoj najbolji (istoimeni) film. Btw. i sa Murakamijem su nas Hrvati pretekli, i par godina pre nas objavili su U MISO JUHI! Da li Srbija zaista misli da bude lider na Balkanu ako stalno kaska u horor izdavaštvu za Hrvatskom, pitam ja vas? Ravnoteža će možda uskoro početi da se uspostavlja, ako Booka ostvari svoju nameru da objavi roman najboljeg živog pisca horora, ali o tome – kasnije. Da se vratimo Levinu.
Da budem iskren, ni ja nisam žurio sa nabavljanjem DIJETETA – BEBE – BABY-ja tokom svih ovih godina kako pratim horor, i to pre svega zbog opšteg konsenzusa da je knjiga toliko dosledno preneta na film (u remek-delu Romana Polanskog) da, maltene, ako ste gledali film, kao da ste čitali i knjigu. To donekle stoji. Ako uporedimo slučaj sa gorenavedenim naslovima, videćemo da je Bletijev EGZORCIST morao da izgubi neke ne baš nevažne stvari na putu do ekrana (bez obzira što ga je sâm autor adaptirao), pa knjiga nudi obilje detalja i podzapleta kojih u filmu nema. A da i ne govorim o brojnim fundamentalnim izmenama koje je genijalni Kjubrik uradio pri adaptaciji Kingovog romana, u toj meri da se budalasti pisac praktično odricao tog filma, pa mu ga je kasnije "popravio" njegov kućni reditelj, antitalenat za horor, Mik Geris. King je, naravno, idiot, jer svakome ko ima trun ukusa i više od dve vijuge u glavi jasno je da je Kjubrik od jednog duboko problematičnog, melodramatičnog, senzacionalističkog palp romana napravio vrhunski masterpis i remek-delo filmske umetnosti. Drugim rečima, onaj ko je samo gledao film, biće zabezeknut time šta sve zapravo stoji u Kingovoj knjizi, kako je izvedeno, i ka kojem kraju vodi...
U slučaju BEBE nema iznenađenja: film Polanskog ne samo što je jedan od 10-15 najboljih horora ikada snimljenih, nego je bez ikakve sumnje i jedna od 10-15 najvernijih adaptacija neke knjige (bez obzira na žanr) u celoj istoriji sedme umetnosti! Zapravo, taj bi film, zajedno s ovom knjigom, trebalo predavati u školama kao odličan primer toga šta biva kada jedan genije uzme više nego solidnu knjigu, verno prenese sve što u njoj stoji (u smislu likova i dešavanja), a opet otkrije u njoj i neke potencijale koje oživi i oplemeni na retko viđen, smislen način, tako da njene kvalitete nadogradi, umesto da ih – kao u slučaju Kjubrika sa Kingovom knjigom – odbaci i uradi nešto sasvim drugačije, svoje. Polanski je, naime, poštovao sva dešavanja, ništa u zapletu nije dirao, a opet – uspeo je da značajno modulira intonaciju, da naglasi i pojača neke druge stvari, bukvalno dodavši elemente groteske, ironije i crnog humora tamo gde njih u izvorniku nema, ili su opazivi tek u tragovima.
Takođe, uneo je malkice više slatke dvosmislenosti u završnu scenu, koja je u knjizi duža i nepotrebno eksplicitna i razbrbljana (Levin nam pokazuje bebu, a Rozmeri eksplicitno artikuliše svoju odluku da nastavi da odgaja Sataninog sina kao svog...), iako je kraj u suštini isti. Or is it? Zapravo, ako se složite s mojim tumačenjem tog filma elaboriranom u FAUSTOVSKOM EKRANU, videćete da je kraj kod Polanskog prilično različit od onoga u Levinovom romanu, iako se tu događa, manje-više, isto... But, the devil is in the details, i tu je Polanski apsolutni majstor!
Sve ovo ne znači da roman ne treba čitati; naprotiv. On je vredan pažnje iz više razloga. Pre svega, film je film a knjiga je knjiga (za slučaj da niste primetili!), i tekst vam pruža više prostora da uronite u taj svet, među te ljude, da osetite više boja, mirisa, ukusa, da čujete više zvukova, da sve to plastičnije opipate i doživite nego što se to može za sat i po ili dva sata filma.
Zatim, ROZMARINA BEBA je izvanredan –školski!- primer vrhunskog saspensa i horora, građenog polagano, suptilnim nagoveštajima čija akumulacija vodi ka tom memorabilnom krešendu, i zaista je bilo uživanje (baš zato što znam zaplet i sve preokrete u njemu) čitati roman sada i pratiti majstora Levina kako lukavo, naoko uzgred, neobavezno, a opet tako pametno i promišljeno, ostavlja nevine "ključeve" i nagoveštaje kojima sprema teren za kasnije. Ovaj kratki i pitki roman zaista je vrhunska pokazna vežba za svakog pisca koji bi hteo da se okuša u pisanju horora: E, TAKO SE TO RADI! Takođe, i za čitaoca koji nema kreativnih (spisateljskih) sklonosti, može da posluži kao egzemplar o tome kako se gradi strava u prozi.
Ovaj roman je zgodan kao primer baš zato što je vrlo svedenog, linearnog zapleta, bez nepotrebnih vrludanja i sumnjivo relevantnih podzapleta i "repova" koji često umeju da vise čak i kod "kralja", tj. Kinga. Nema ovde beskrajnih samodovoljnih dijaloga i onanističkih monologa ili hipertrofiranih digresivnih epizoda koje jedu desetine stranica a ne služe ničemu naročitom: ovo je jedna dobro nauljena mašina koja glatko klizi ka svojoj poenti bez ikakvog rasplinjavanja. Relativna kratkoća, od skromnih 180-ak strana, idealna je za tu priču – dakle, Levin je to sve lepo odmerio, izvagao, i izložio kako valja PRE nego što su u modu ušle CIGLE OD ROMANA, od po 500-1000 stranica beskrajnog beslovesnog nagvaždanja i ceđenja suve drenovine sve u šesnaest, pa na kub.
Osim toga, ovo je komad istorije koji kraj sebe mora imati svaki pravi ljubitelj horora i fantastike: naime, radi se o pionirskom delu, bukvalno PRVOM horor bestseleru, ledolomcu i trailblazeru koji je utro put (nepravedno zaboravljenom) Tomasu Trajonu, zatim (one-hit wonder) Bletiju i naročito Kingu, koji je najviše od svih ovih inkasirao na formuli koju je upravo Levin ovde ne samo kreirao nego i vrhunski otelotvorio. Bukvalno SVE odlike, sve vrline i poneka mana, modernog horor romana, onakvog kakav poznajemo u poslednjih 40-ak godina, sve je to zacrtano ovde: ROZMARINA BEBA je arhetip i prototip modernog horora, i jedan o njegovih svetlijih egzemplara, a to je očigledno – kristalno jasno – čak i sada, tolike decenije kasnije. I mada se ponegde oseti malo patine, moram reći da je BEBA (smeštena u 1966. godinu) prilično dobro ostarila, i bolje se drži od nekih mnogo zastarelijih horor romana iz 1980-ih, recimo.
Uostalom, uverite se i sami. Ipak je ovo knjiga koju svaka domaćinska kuća neizostavno mora da drži kraj uzglavlja, odmah pored Biblije.
PS: Dizajn i štampa su odlični, i knjigu je milina držati u rukama. Prevod je dobar (Zoran Trklja), mada sam povremeno osećao engleske konstrukcije i fraze ispod srpske glazure; nisam siguran da li je to moja profesionalna anglistička deformacija, ili mestimična neminovnost, ili sam se prosto odvikao od čitanja engleske i američke proze u srpskom prevodu. Uglavnom, nisam prevodioca uhvatio ni u jednom stravičnom grehu, ali jesam našao 5-6 mesta gde je to moglo malo bolje i tačnije.
Na primer, "originalna" umesto "prvobitna" (str. 9: "originalna kuhinja... originalna spavaća soba..."); "torbica" umesto "kesica" (str. 15; "pružio joj plastičnu torbicu sa 85 dolara"; jasno je da je u originalu "plastic bag" i mada bag može da znači torbica, dajmo malo budnosti i praćenja konteksta...); "menadžer" umesto "nastojnik" (str. 16; "menadžerima stambenih zgrada"); "Oh, draga" nije baš najbolji prevod uzdaha "Oh, dear" kad čovek nešto prospe (str. 44); "udarivši ga bekhendom u ruku" (str. 80; ne znam šta je ovde stajalo u originalu, možda "backslapped", ali mi ovaj bekhend u kontekstu koji s tenisom blage veze nema nekako bode oči; na str. 135 više je nego očigledno da "room" znači prostor a ne "prostorija", elem, kaže nam se: "a dnevna soba im je u sredini prazna tako da imaju prostoriju" (kurziv prevodioca!)...
Na kraju, odnosno na početku, pitanje – zašto Rozmari a ne Rozmeri?
Možda ja preterujem sa cepidlačenjem i sa traženjem Đavola u detaljima, ali eto – ovo što sam naveo je sve što mi je bar malo zaškripalo, i nije reprezentativno za celinu, koja je inače sasvim korektna.

6 коментара:

Marko Pajic је рекао...

Odlična recenzija. Ali teško da ćemo uspeti da nekako sustignemo "bracu" hrvate kad je izdavaštvo u pitanju. U svim žanrovima prednjače. Bilo bi lepo kad bi mogli da čitamo na srpskom Laird-a ili Ligoti-a, ali pitanje da li bi to bilo nekom isplativo kod nas da izda.

PROCEDURA је рекао...

Rozmari je zbog važećeg pravopisa, a ostalo, verovatno, stoji.

Dejan Ognjanovic је рекао...

ko zna, možda ligotija neko i izda. čak, možda, u mom prevodu. stay tuned... ;)
glede pravopisa - i slutio sam da je tako neka glupost u zaleđini ovoga!

Nikola Popević је рекао...

Zapravo, po Prćiću, trebalo bi da bude Rouzmari ili Rouzmeri, ne Rozmari niti Rozmeri.

Dejan Ognjanovic је рекао...

koješta! pre svega, taj prćić bi trebalo da bude ili prčić ili prknić!

mit0man је рекао...

Hm, možda sam i ja malo profesionalno deformisan, pošto mi je to nesrećno prevođenje profesija, ali ja kad vidim primere kakvi su navedeni u tekstu gore, meni "padne klapna". Pa nisu to neke finese u poznavanju engleskog jezika nego osnovne stvari i elementarna inteligencija (koncentracija). Tako bi te iste stvari odradio i google translate. Omiljeni mi je taj kurziv koji sam primetio da kolege vole da upotrebe kad ni njima samima ono što su napisali nema smisla.