izabrana dela

izabrana dela

уторак, 02. јул 2013.

RELIGULOUS (2008)

             U više navrata sam se već na ovom blogu bavio popovskim Zlom, odnosno pošašću koje sa sobom nosi institucionalizovana eksploatacija čovekove potrebe da veruje u nešto više i veće i bolje od sebe, kroz kojekakve crkve, rituale i odore, kao i kroz satanizovanje svega što se ne uklapa u zacrtani "bogougodni" šablon. Pisao sam, tako, o "moralnoj panici" koja projektuje "satanizam" i "sektašenje" svuda gde ne čami ucrvljali "tradicionalizam", kroz kritiku romana ZNAK SATANE; pisao sam o filmu koji denuncira svu dubinu i ogavnost umešanosti najvišeg vrha katoličke crkve u tzv. pedofilske skandale njihovih predatorskih popova, kroz prikaz filma SILENCE IN THE HOUSE OF GOD. Itd.
            Evo, sada, i mog prikaza odličnog dokumentarca na ovu temu. Izvorno je bio objavljen na Popboksu.
 

Videćete svoga boga!

Verujete li u Boga? Kog, tačno, iz ponuđenog asortimana? I šta ste, zapravo, spremni da za njega/nju/to učinite?

Dejan Ognjanović

ocena: 8/10
(odnosno, **** / 4+)

Originalni naslov: Religulous
Režija: Larry Charles
Scenario: Bill Maher
Uloge: Bill Maher
Žanr: Dokumentarni film
Trajanje: 101 min
Proizvodnja: SAD, 2008

 
Bill Maher, poznati stand-up komičar, scenarista je i glavni lik u ovom dokumentarcu koji se duhovito, i naizgled lagano bavi jednom od najtežih tema: (zlo)upotrebom ljudske potrebe da veruju u nešto veće i više od sebe samih. U potrazi za odgovorima na pitanje značenja i smisla vere u boga na početku XXI veka, Maher putuje od Italije do Izraela, od Engleske do Misurija i Jute. Posećujući "sveta mesta" i razgovarajući sa "svetim" ljudima (ili barem onima koje biznis dovodi u vezu sa "svetim") Maher pokušava da pojmi dubinu i posledice ispoljene vere tih ljudi. Pri tom mu njegov komičarski dar pruža mogućnost da na licu mesta improvizuje obilje spontanih opaski i komentara kojima začinjuje ionako već ljutkasti obed.
            Ovo nije jedan od onih dokumentaraca koji hine "objektivnost" samo da bi vam na kvarno zavukli neku svoju agendu kroz izbor i implicitnu interpretaciju materijala. Maher ne krije svoj subjektivni odnos prema temi: "Moja velika ponuda glasi, ja ne znam. Moj produkt je sumnja. Ono što ja propovedam je sumnja." On, dakle, nije ateista, već agnostik, i kao takav, stalno iznova se, tokom filma, nalazi u situaciji da razne vernike upita: "Dobro, ali kako to znate?" On ne osporava toliko njihova konkretna uverenja koliko osnovnu premisu iza njih: da bedni smrtni stvor može da "zna" odgovore na krajnja pitanja, da direktno priča s Bogom, da bude njegov glasnik ili inkarnacija i sl. 
            Naravno, vera je privatna stvar, i Maher ne zalazi u pravo svakog pojedinca da veruje šta god mu ćune: da je zemlja ravna ploča, da je šuplja i da u njenoj unutrašnjosti stanuju leteći tanjiri, da je bog stvorio zemlju za sedam dana itd. Problemi nastaju kada se vera institucionalizuje i instrumentalizuje, kada se jave posrednici i mesije koji počnu da trguju spasenjem za "naše" i prokletstvom za "one druge, nevernike". Neki njegovi sagovornici su puki snalažljivi biznismeni koji su u religiji videli potencijal za šišanje ovaca na veliko, poput crnog propovednika koji Mahera ubeđuje da zlatno prstenje na njegovim rukama i skupoceno odelo nisu u protivrečju sa Isusovim učenjem, jer je i Isus nosio haljine od najfinijeg lana, ili Portorikanca koji se izdaje za inkarniranog Hrista i hvasta se sa kojih 100.000 sledbenika. 
 
Neki su apsurdni oportunisti, poput proizvođača komplikovanih mašina putem kojih se glatko zaobilaze jevrejska pravila o tome šta se ne sme raditi na sabat. Neki su obične lujke. Ali, najopasnije su lujke na odgovornim mestima, poput američkog senatora koji je ubeđen da je Kraj Sveta blizu. Ili verskih vođa svih denominacija, sa svojim konceptima "svetih ratova" i "mučenika za Našu Stvar".
            OK, ovce treba šišati, ali im se treba i smejati. A vukove u jagnjećim kožama treba otvoreno ismejati. Maher to čini pronicljivo i smelo, u nekoliko navrata hrabro iskazujući svoju sumnju usred lavlje jazbine, slično Boratu koji je na stadionu krcatom patriotskim Teksašanima parodirao američku himnu. Pominjanje Borata nije slučajno, jer isti reditelj – Larry Charles – potpisuje Religulous, dokumentarac oživljen brojnim zabavnim komentarima u vidu kratkih filmskih inserata ili natpisa i citata koji daju novi sloj značenja onome što trenutno ide na ekranu. 
 
To film čini dinamičnim, neprekidno-zabavnim i često politički nekorektnim produktom savršenim za sve one koji vole da preispituju uvrežena mišljenja. Možda bi mu se moglo zameriti da previše vremena posvećuje hrišćanima (katoličke i protestantske provenijencije; pravoslavci, kao i obično – ne postoje) i sektama kao što su mormoni i sajentolozi. Jevreji i muslimani dobili su znatno kraći i blaži tretman. Ipak, sa fatwom se nije zezati. Još uvek je previše onih koji su za najmanje neslaganje o "krajnjim" pitanjima spremni da vas skrate za glavu.
 

1 коментар:

Jovica Pokimica је рекао...

Isto kao i homoseksualizam, privatna stvar ali bez institucionalizovanja molim.