izabrana dela

izabrana dela

среда, 07. август 2013.

APOCALYPTO (2006)


****(*)
5-

Reprizirao sam ovo kako bih se uverio, tj. potvrdio svoj prvobitni utisak – da se radi o jednom od najboljih filmova snimljenih u ovom (za sada) jadnom milenijumu. APOCALYPTO je više nego odličan: možda je Mel Gibson batshit insane, ali je definitivno veliki režiser, a ovo je mejdžor film.  
Priča je osvežavajuće svedena, čak rudimentarna (pa stoga ikonička, arhetipska, a opet živa i ubedljiva, slikovita), odlično ispripovedana kroz moćne, genijalno nadahnute slike, sa minimumom bla-bla dijaloga. 
Potonji su, i u svojoj svedenosti, zapravo bliski junačkoj poeziji i imaju ugođaj koncentrisane mudrosti legende ili stare epske književnosti, npr. kao dijalozi u Gilgamešu (digresija: dajem Ilijadu i Odiseju zajedno za jednog Gilgameša – to nedostižno, i s Grcima neuporedivo, klasično remek-delo prvoga reda u poređenju s kojim je Homer običan slepac…).
Zapravo, čitava konstrukcija APOCALYPTO-a efektno oživljava mit, tako da to sve uspeva da bude istovremeno i arhetipsko i konkretno, i životno i veće od života, i slikovito i ikonično (tj. sa sugestijom nečeg višeg iza pojavnog, slikovnog). 
Jedini koji je uradio nešto slično ovome u skorije vreme – ali sa većom dozom stilizacije i apstrakcije, a javlja mi se i sa malko više "muda za bubrege" – jeste Refnov vikinški epik, VALHALLA RISING
Ta dva filma retki su primeri nadasve uspelog oživljavanja jednog sasvim drugačijeg ambijenta i epohe – jednog sveta koji je današnjem gledaocu skoro sasvim tuđinski. Ovaj kvalitet ne mogu dovoljno da naglasim, jer 99% drugih sličnih pokušaja opterećeno je do bljuvanja savremenim poimanjima moralnosti, romanse i uopšte konvencijama naše (tj. holivudske) kulture,
 ...tako da je sasvim nebitno da li gledamo Ahila ili Leonidu, gladijatore, Indijance ili Eskime – kad nam ih Holivud inscenira, jedina razlika je u kostimima i šminki, ali kad zagrebemo ispod njih, smesta nalazimo jedne te iste Holivuđane, jedne te iste zaplete, iste karaktere, iste probleme, iste dijaloge, iste gestove, iste grimase…
Otud gromoglasniji aplauz zaslužuje Gibson, uz sve ostalo, i za to što je bio mudovit u svojoj rešenosti da za glumce uzme ljude čije fizionomije jasno svedoče o poreklu od južnoameričkih naroda o kojima govori – umesto da uzme Breda Pita ili nekog mlađeg trenutno popularnog lepuškastog mišićavca i namaže ga bronzom da mu glumi Indiosa. 
Takođe, aplauz i zato što se sve govori na njihovom jeziku – umesto da ti Indiosi i Maje spikaju Ingliš, kako u Holivudu inače biva. Kasting je savršen, odreda, bez ijedne omaške: te njuške su prepoznatljive čim se vide – instant živi i transparentni, kako u priči ovog tipa i treba.
Uživao sam u svakoj sekundi filma, u svakoj slici, u svakom detalju, u hrabrosti i originalnosti brojnih prizora. APOCALYPTO je čist visceralni doživljaj, radost pokretnih slika, skoro larpurlartistički, sa sekundarnom "ideologijom" i porukama – njegova najveća vrednost je, za mene, pre svega u vrhunskoj izvedbi onoga što bi svako umetničko delo trebalo da ima kao svoj PRIMARNI zadatak: 
da čitaoca/gledaoca prenese, na određeno vreme, u jedan pažljivo i ubedljivo stvoreni svet i da ga zainteresuje da prati likove i događaje veće od života, a opet relevantne za njegov sopstveni. 
Mislim da je Gibson kao malo ko uspeo da uhvati te primarne, bazične emocije i situacije u kojima se one ispoljavaju a ikonografska svežina odabranog miljea (pretkolumbovska Amerika) značajan je plus u svemu tome, jer ovaj svet, ove ljude i ovaj deo istorije malo je filmova taklo, a nijedan (meni znan) ovako upečatljivo.
 
 Da i ne govorim da imam fetiš na Maje i Asteke od rane mladosti, a naročito otkad sam pročitao remek-delo Kalosa Fuentesa, TERRA NOSTRA, koje ovom prilikom najvrelije preporučujem svakom radoznalom, smelom, avanturističkom čitaocu ovih redova. 
Taj genijalni roman, uz milion drugih razloga da ga se pomno čita, sadrži i najdetaljniju i najpompezniju scenu masovnog žrtvovanja na vrhu piramide, jednu od najfascinantnijih (i na mene najuticajnijih) scena u bilo kom romanu koji sam ikada čitao. Dakle, imamo dugačku, explicitnu, majstorski opisanu scenu žrtvovanja nekoliko HILJADA zarobljenika na vrhu jedne od onih MOĆNIH piramida, i potoke krvi koji se slivaju niz specijalne 'oluke', tj. useke u stepenicama piramide, i brda od iščupanih srdaca... mljac! it doesn't get better than that! 

To je nešto što mi se davno urezalo u mozak, i što je tek Gibson, sada, bar donekle dotakao u svojim unikatnim splatter momentima. Istinu govoreći, tu vrstu žrtvovanja obavljali su ASTECI (kako to Fuentes ispravno pokazuje), a ne MAJE (kojima se Gibson ovde bavi) - ali ovo je toliko dobar film da nemam srca da mu ovako nešto zameram, tim pre što ga ne vidim kao ISTORIJSKI film koji vapi za minucioznom autentičnošću i rekonstrukcijom epohe per se, već pre kao MITSKI, tj. koji koristi jedan konkretni (?) ambijent kako bi ispričao univerzalnu priču. Slično važi i za već pomenutu VALHALU.
Da: šlag na ovu tortu su horor momenti koji su zaista perfektni i bolji od velike većine svega što sam u hororu video u skorije vreme: ne mislim samo na mnogobrojne krvolipteće scene i uopšte na grozote (mada je ona jama, tj. masovna grobnica sa obezglavljenim i polutrulim lešinama STOTINA žrtava stvarno fascinantan prizor!) 
 
 
već i na odličan foreshadowing sa onim izbeglicama koje najavljuju zlo što nastupa, na san u kome Jaguarovu Šapu pohodi STRAH (u vidu izbeglice koji drži sopstveno tek izvađeno srce iz rasporenih grudi), 
i naročito na ono genijalno-zlokobno zaraženo detence koje ratnicima ladno sipa crna i apokaliptična proročanstva! Kasting tog deteta, njegova gluma, režija te scene, i reči koje ono izgovara vrhunac su slatke jeze i strave kakvim nikakvi GRUDGE rimejci i slična boranija ne mogu ni da priđu.
Drugim rečima, nestrpljiv sam da čujem šta će Gibson sledeće da režira, a potajno se nadam da se poduhvati nekog punokrvnog, neuvijenog horora. 
On je dovoljno blesav da uradi tako nešto, a po onome što je pokazao do sada, a naročito u SPLATTER-ISUSU i u HORRORKALIPTU, od njega bismo mogli da očekujemo moćno svežu, zločestu i revolucionarnu filmčinu koja bi ga definitivno ustoličila kao Majstora Horora!
 

2 коментара:

Mhejl је рекао...

Da, zaista sjajan film, i meni najdraži Gibsonov.

Gul je sve rekao što se tiče tehničke strane filma, pa i atmosfere, a ja bih dodao da "ideološki", čitav film počiva na moćnom kontrastu. Između čega? Arhetipskog plemenskog društva, još uvijek ne-stratifikovanog, koje kolektivno lovi i obrađuje zemlju, u jednom duhu primitivne solidarnosti, i razvijenijeg društva majanske civilizacije - koje jeste jedan oblik Civilizacije, ne njena karikatura da se razumijemo - sa svojim ogromnim nejednakostima, okrutnošću, degenerisanim vladarima koji drže rulju u poslušnosti krvožednim religijskim ritualima... ne treba stvarati mit o "plemenitom divljaku", ali ostaje činjenica da je u nekadašnjim plemenima (koja smo imali i u CG, sve do 19.vijeka) pojedinac bio dio Kolektiva na jedan daleko zdraviji način negoli danas, i da izrabljivanje jednog čovjeka od strane drugog, njegova planska devastacija, nije bila moguća u klasničnom smislu, odnosno kao opšta pojava.

I na kraju dolaze Španci, koji su tek sledeća faza "povijesti" i dolazak još nečega monstruoznijeg. Neka "Apokalipto", stoga, bude slika čovjekovog traganja za slobodom, sukoba njegovih istinskih težnji ka sreći, solidarnosti i stvaranju sa nehumanošću raznih "uređenja" kroz koje je prolazio i koja su ga oblikovala(From).

matoji је рекао...

Neverovatno! Da Ghoul i još neki nisu napisali ovako pohvalne kritike, ja zbog predrasuda nikada ne bih odgledao ovaj film. Kažem zbog predrasuda, jer ovo dolazi iz Novog Holivuda, a uz to, potpisuje ga poznati glumac. Sada pak, potrudiću se da odgledam i The Passion of the Christ i možda uskoro Apocalypto II o "civilizacijskih vrednosti" koje će da uvedu konkvistadori u plemenske zajednice. Ako smo u Apocalyptu gledali horor elemente u nastavku ćemo gledati totalni horor.

Zaista, plemensko društvo je, izgleda, najhumanije uređenje u kojem su svi članovi u stvari deo jedne velike porodice. Iako je u Apokaliptu plemensko društvo, čini mi se, pomalo idealizovano, ono je ipak izgrađeno na jednakosti, solidarnosti i poverenju među saplemenicima. Nije izgrađeno na strahu potčinjene većine, koji zavodi strahovlada moćne manjine, kakav je slučaj u "razvijenim" društvima. U ovom smislu dobar primer je savet vođe plemena Jaguarovoj Šapi, da je strah najveći neprijatelj plemena i da kad se vraća iz lova strah mora da ostavi iza sebe pre nego što uđe u selo. Takođe, umesto indoktrinacije u vidu širenja laži, zastrašivanja, političke demagogije saplemenici se svakodnevno okupljaju oko plemenskog mudraca i slušaju poučne priče-predanja, koja predstavljaju parabole sa moralnom porukom. U Apokaliptu pleme sluša priču (parabolu-basnu) o ljudskoj pohlepi.
Pored duha zajedništva, čvrste utemeljenosti u mitu iz koje proističe formiranje sistema vrednosti, pleme karakteriše i magija i misticizam, kao posledice neznanja i sujeverja. U filmu ovaj aspekt slikovito predstavlja antologijska scena u kojoj bolesna devojčica izriče zloslutno misteriozno predskazanje pripadnicima ratobornog plemena, koji nakon toga odlaze prestrašeni. Predskazanje ili bačene čini, kako god, rečeno će biti i učinjeno, jer, kako reče Gul, ovo nije istorijski film, već mitski.

Civilizacija traje svega par hiljada godina, što je nedovoljno vremena da se u potpunosti stave pod kontrolu primarni (životinjski) nagoni. Naša svest, a pogotovo podsvest još uvek su duboko ukorenjeni u plemensku kulturu. Što bi rekao Max Cavalera:
Hear the drums...
they come from the sea
Bring the tribal spirit on me
Cause my pride and my roots
I believe
No, this tribe you can*t take it from me