izabrana dela

izabrana dela

субота, 21. септембар 2013.

Grobovi predaka




            Ovde počiva baba Slavka, majka moje majke. 
Ona mi je ispričala prvu, i najupečatljiviju, horor priču koju sam ikada čuo. Pre filmova, pre knjiga, pre stripova... bila je babina priča... Ta priča nalazi se, preneta u celosti, u mom novom romanu ZAVODNIK. Baba Slavkin grob je u selu Špaj, u brdima iznad Crvene Reke (opština Bela Palanka). 
Moj pomenuti roman dešava se baš u tom selu. Na neki način ukorenjen je baš u ovom grobu, i baš u ovom groblju. Ono je bilo, i ostalo, odmah prekoputa kuće u kojoj su živeli baba i deda, gde sam ih nadugačko posećivao tokom letnjih i zimskih raspusta, a nakratko tokom cele godine, dok su još bili živi i vitalni. Ispunjavalo me je jezom, ali i čudnom privlačnošću, odmalena. Baba Slavka je umrla 2001. godine, u Niškoj Banji, prilično brzo i lako, dve godine posle svog muža, deda Stanka...

            Ovde počiva deda Vasa, otac mog oca.  
 
On mi je ispričao jednu od prvih i najupečatljivijih horor priča koje sam ikada čuo. Tačnije, on mi je to preneo kao istinit događaj, koji se desio baš njemu, pa se može reći da je to bio prvi postmoderni, metafikcijski, kvazidokumentaristički first-person horor koji sam ikada čuo. Ta dedina priča nalazi se, preneta u celosti, u mom novom romanu ZAVODNIK.
Njegov grob nalazi se na starom groblju u Niškoj Banji. I to groblje imalo je ključni formativni uticaj na mene: u krhkom dobu, kada sam imao 7 godina, svakodnevno sam sa majkom i dedom išao u posetu grobu tek umrle babe Zagorke, sve do 40 dana od njene smrti, tog proleća 1980. godine. Verovatno sam tada razvio ambivalentnu fascinaciju tom vrstom lokacija osećajući istovremeno strah i privlačnost te strave. Takođe, prilikom skoro svakog odlaska na groblje deda mi je kupovao stripove koje sam baš tada, pred polazak u školu, počinjao da gutam... 
Deda Vasa je bio i zadugo ostao moj najdraži rod (posle majke, naravno). Umro je 1992. godine u N. Banji, posle duge i neprijatne bolesti, koja je na svoj način takođe uticala na mene u mom najprelomnijem formativnom periodu sticanja punoletstva. Ostavila me je s pomalo ambivalentnim osećanjima i nekoliko živopisnih košmara koje i dalje pamtim... Na ovom groblju u N. Banji dešava se moja novela ZADUŠNICE, kao i još nekoliko priča sa zombi tematikom, koje će možda uskoro izaći iz štampe.
A sada, od pre nekoliko dana, na ovom istom groblju, tačnije, u istom tom grobu, direktno iznad svog oca, Vasilija, počiva i moj otac Branislav. Njega sam ja, i samo ja, eto tako, iz čista mira, zvao Branimir, a otkako se razboleo i postao vezan za krevet – Branimirče. 
Umro je u utorak 17.09.2013. posle puna četiri meseca mučnih pokušaja da se povrati na noge posle ozbiljne operacije; nažalost, uz sve naše napore, to se pokazalo nemogućim... Tek sada, dok sam se s majkom starao o njemu, postao sam svestan u kojoj meri je on moj tvorac, ne samo u onom najbukvalnijem smislu: on me je, doslovno, napravio ovim što jesam... Bio je vickasti zajebant skoro do samog kraja – i hrabriji više nego što ja smem da se nadam da ću ikada biti. Tokom većeg dela života primetnije su mi bile razlike između nas; tek sada, pred kraj, shvatio sam zapravo koliko od njega je u meni...  
Neka počiva u miru... i u meni, poslednjem od Ognjanovića iz ovog ogranka loze...

5 коментара:

matoji је рекао...

Moje saučešće... i samo hrabro u borbi sa svakodnevicom, isto tako kao što braniš svoje stavove na planu životne filozofije i umetnosti.

NGboo је рекао...

Dirljiv tekst... Moje saučešće.

Vladimir Nikolic је рекао...

Moje saučešće Dejane. Nek im je laka crna zemlja, svim tvojim upokojenim precima.Budi uvek ponosan na njih, oni su te stvorili i zahvaljujući njima si to što jesi. Pamti ih i spominji po lepom. I budi jak, u ovim danima kad je najteže, sve je to život.

octopustrash је рекао...

Iskreno saučešće.

banjolajarboe је рекао...

Moje saučešće druže...