izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 14. октобар 2013.

ČUDOVIŠTA SU MEĐU NAMA


            Pitanje "monstruma" centralno je pitanje horora, jer on (ona, ono...) je nosilac pretnje i izazivač strave (i ne samo strave...), pa je kao takav sine qua non žanra. Zbog toga je ispravno razumeti koncept čudovišnog neizostavni korak za svakoga ko želi da horor kao žanr i kao fenomen shvati kako valja. Ako ne verujete meni, verujte Klajvu Barkeru, koji ovih dana reče ovo:
"I am here for The Other. I am here for whatever form of monstrousness or freakishness the filmmakers can provide, be it Blob, Thing, Werewolf, Vampire, Alien, Zombie, Patchwork Corpse Animated by Lightning, etc. It is the creature that stands at the center of horror movies, not those who have made it their business to bring the beast down. We're all the same. The easiest test of this theory? Try and remember the names of the protagonists (or the actors who play them) in 20 great horror movies. It will be difficult. But you'll remember the monsters. We always remember the monsters."
Ja sam imao tu sreću da jedan od prvih tekstova iz teorije horora na koji sam u životu svome naišao, in my younger & more vulnerable days, bude možda i najbitniji esej o hororu napisan u poslednjih 50 godina: "Uvod u američki horor film" by Robin Wood. To je izašlo u časopisu Pitanja br. 4-5-6, Zagreb, 1989. godine, kada sam ga i kupio u sada, naravno, pokojnoj niškoj knjižari SVETLOST (grad je pretvoren u NIŠta, a umesto svetlosti sad vlada MRAK). Mnogo kasnije otkrio sam da je ovaj esej, u srpskom prevodu, izašao i u tematu SINEASTA o hororu – ali u skraćenom (fuck that!!!) izdanju.
Anyway, tragovi uticaja Vudovog eseja vidljivi su u mom donjem napisu, a i u mnogim drugim mojim tekstovima o hororu – jer, makar Wood malkice i prećerivo sa svojim psihoanalitičkim, marxističkim i gay englovima, čak i kad se malko oljušte naslage njegovih ideologija i njima izazvanih zastranjivanja (npr. u njegovom neshvatanju Kronenberga), to ostaje jedno od najrelevantnijih čitanja poetike horora i mesta/značenja čudovišta u njoj. Druga senka uticaja koja se kod mene (naročito u juniorskim danima) može zapaziti jeste Ranko Munitić, čiju sam legendarnu knjigu ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI kupio i čitao godinu-dve posle Wooda. Ona je kasnije proširena i sada postoji u pet tomova kao must have prvog reda, koji – ako vam je do sada nekako promakao – na predstojećem Sajmu knjiga možete potražiti kod Kreativnog centra. Uzimajte to dok ima, nemoj posle: Ghoule, pomagaj, gde da nađem, itd.
Ovaj esej koji sledi, naslovljen ČUDOVIŠTA SU MEĐU NAMA, izvorno je pisan za niški (naravno, pokojni) časopis NIŠKI ANALITIČAR – kojega sam ja, svojevremeno, u drugoj polovini 1990-ih, u šali, zbog nepredvidivog ritma izlaženja i sve većih kašnjenja, zvao NIŠKI PARALITIČAR. Sada je i taj paralitik ugašen (a i FILAŽ se jedva koprca, hvala na pitanju...). Donji sken potiče iz reprize tog teksta, objavljene u jednom prastarom broju Skrobonjinog EMITORA (koji, začudo, još izlazi, mada ređe, i s drugim urednikom)!
Dakle, ako želite da vidite kako uzimam Wooda da njime lemam Spilburgera & co. bacite pogled na ovaj kratak ali, čini mi se, još uvek sladak napis iz mojih mlađih dana.
 
 
 

1 коментар:

wellthatisgr8 је рекао...

Tako je, Dejane, udri na površnost!