izabrana dela

izabrana dela

уторак, 10. јун 2014.

FALSIFIKATOR - Goran Marković (2013)


*(*)
2-

            Dugo sam odlagao gledanje ovog filma jer, uz sve moje višestruko dokumentovano poštovanje za rane i srednje radove Gorana Markovića, o onome što je radio u poslednjih dvadesetak godina nemam baš jako mišljenje, a trejler, inicijalne kritike i usmeni osvrti kolega nisu mi FALSIFIKATORA učinili naročito poželjnim za hitno gledanje. Jednom kad sam napokon došao i do celog filma, brauzovanje kroz njega samo je potvrdilo moje bojazni i spustilo ga još niže na listi mojih gledalačkih prioriteta. Ipak, ovih dana, u jeku afera falsifikovanih diploma i lažiranih "naučnih" radova među srpskom politikantskom "elitom", naterao sam se da pogledam FALSIFIKATORA i proverim nema li tu, ipak, nešto vredno, proročansko, što ga čini aktuelnim...

            
          Jer, kao što znate, grobar od predsednika nam je pod stare dane na sumnjiv način stekao fakultetsku diplomu i još pride postao "master" iako ni on sam ne zna na kojoj tačno grupi;


...premijer nam je diplomirani SVEEEE – ekspert za sva pitanja, naročito ona NAJGLUPLJA, od naučnih radova do spasavanja dece iz smetova i iz naručja njihovih neodgovornih roditelja;

...a novopečeni ministar policije je, kako izgleda, u sramotno ispraznu gomilu zbrda-zdola napabirčenog teksta koja nema blage veze sa proklamovanom tezom rada niti sa elementarnim osnovama toga kako jedan naučni rad izgleda i šta treba da sadrži, uključio i brojne, nedavno razotkrivene plagijate. A kako i da ne plagira i laže, kad je to, po svemu sudeći, činio i čini i njegov MENTOR, Mića-Megatrend?

          Ne kaže se džabe da riba smrdi od glave – a sa ovakvim glavonjama na najodgovornijim pozicijama, Srbija smrdi do neba! Da ne ulazim sada u "sitne ribe" i rasprostranjenost njihovog smrada, tj. lažiranih, plagiranih, prepisanih, krivotvorenih zvanja i diploma. Da vidimo, bolje, šta nam (univerzalno?) Marković o kaže na tu temu.
            Njegove premise nisu tako loše: u načelu, on namerava da se bavi dezavuisanjem jednog sistema (Titovog) koji je bio zasnovan na lažima i prevarama. Avaj, to danas jeste pomalo kao bičevanje mrtvog konja (TM), ali Marković ima fiks ideju na taj period – a i bezbednije je kritikovati falsifikatore od pre 40-50 godina, nego ove današnje, zar ne? No, čak i ako zanemarimo to sakrivanje iza davnoprošlog perioda, FALSIFIKATOR ima ozbiljne probleme.
            Glavni je taj što ne uspeva da ponovi magiju ranijih, najuspelijih Markovićevih filmova, kao što su VARIOLA VERA i VEĆ VIĐENO, u kojima je ovaj reditelj umeo da eksplicitnu društvenu kritiku plasira na zanimljiv, svež, originalan, efektan način, kroz ubedljive storije i profilisane likove, kroz dramaturški čvrsto zasnovane i ispripovedane storije kakve se vole i pamte čak i nezavisno od satiričke dimenzije (koju možete, ali i ne morate primetiti, jer osim nje imate snažnu DRAMU, TRILER, HOROR, itd. da vam zaokupljaju pažnju).
            Nažalost, FALSIFIKATOR je gotovo u potpunosti lišen bilo čega od pomenutog: naprosto, kritikovati SFRJ u vreme dok je ona još postojala (iako, posle Titove smrti), i kritikovati je danas, kad je odavno pokojna, nije isto (suprajz)! A osim te dimenzije društvene kritike, FALSIFIKATOR nema bogzna šta drugo da ponudi: ni priču, ni likove, ni scene ili barem replike za pamćenje. To je, naprosto, jedan mlak, zaboravljiv film kojem nedostaje jasna dramska struktura, a vala i konzistentna intonacija (upravo ono što je, u ranijim, dobrim Markovićevim filmovima, pružao žanr).
            Bilo bi dobro da se Marković opredelio za jedan dominantan žanr – npr. crna komedija, kao SABIRNI CENTAR – pa da onda oko nje gradi svoju priču. Avaj, ako je to uopšte bila namera, ovaj film je jezivo, dosadno neduhovit, a u par navrata čak i patetičan u jalovim pokušajima da bude smešan (npr. kad Branka Katić padne u nesvest prilikom posete tržišnog inspektora njenoj poplavljenoj radnji). Uzgred, to je samo još jedna protraćena, ničemu neslužeća scena koja je (u kontekstu nedavnih poplava) mogla da bude proročka, ALI NIJE! 
Naravno, ja ne krivim reditelja što nije vidovit, nego što nije duhovit (a znamo da je, u mlađim godinama, to umeo da bude!), a još više zato što mu je dramaturgija u stilu "one damn thing after another", bez jasnog kohezivnog tkiva bilo u vidu zapleta, drame, konflikta ili barem žanra/tona. Ova scena, kao i još neke druge (npr. nepotrebo žestoko umlaćivanje jedne žene od strane muža joj), zapravo čini da FALSIFIKATOR deluje kao jedan od onih jadnih "filmova" nastalih montiranjem materijala iz nečega što je zapravo rađeno kao TV serija: kao tamo, tako i ovde, imate scene i likove koji dolaze niotkuda, ne zna se čemu služe, dođu i odu, eto, tek tako, i tek jednom kad/ako pogledate širu priču, tj. seriju, znaćete ko su uopšte ti ljudi i čemu, dođavola, služe, kakve veze imaju s ovom pričom. Samo što, u slučaju FALSIFIKATORA, bojim se da ne postoji neki opširniji materijal za TV seriju: to nam je što nam je, i hvala Azatotu na tome, jer i ovo je previše.
            Fabula radnje je napadno neubedljiva čak i za nešto ovoliko transparentno angažovano i "alegorično": glavni lik, kojega igra Tika Stanić, naprosto je zamišljen kao toliki idiot i krembil da je nemoguće prihvatiti ga čak i kao karikaturu zaluđenog, zabludelog dobrog građanina u jednom lažnom i lažljivog sistemu. Njegova motivacija za falsifikovanje oko 1.500 diploma (!!!) je usiljena (on bi, kao, samo da pomogne ljudima koji to "zaslužuju"), a njegovo ponašanje u konkretnim situacijama je toliko moronsko da može da izazove samo frustraciju i bes gledaoca. Umesto vajkanja, zamišljenosti i meditacije tipa: "C, c, c... al' smo bili naivni i glupi, baš ko ovaj lik, a evo kako nam to sad Marković genijalno razotkriva i ogoljava!" daleko verovatnija rekacija gledaoca na posmatranje priključenija u koja zapadne Tika jeste nešto kao: "Pa idi, ubij se, bekane, kad si hrkljuš!"
            U VARIOLI je bolest bila sjajna metafora, a bolnica odličan mikrokosmos za analizu bolesnog društva; u VEĆ VIĐENOM je šizofrenija bila sjajna metafora a Jugoslavija početkom 1970-ih odličan ambijent za priču o spirali zla koja se, u odličnom prologu i epilogu, ubedljivo udvaja i reflektuje na sadašnjost. U FALSIFIKATORU je metafora o lažnim diplomama kao temelju jednog društva zasnovanog na laži dobra kao premisa, ali način na koji je to otelotvoreno, opredmećeno, inscenirano, kako je dramaturški rešeno – naprosto je jalov, neupečatljiv, isprazan, usiljen i bez prave poente.
            Deonica koja zauzima oko pola filma, a koja se dešava u zatvoru, naročito je neubedljiva. Možda je ta ćelija trebalo da prikaže Jugoslaviju kao "tamnicu naroda" – jer tu imamo jednog Bosanskog Srbina, Kretena koji je falsifikovao diplome i druge dokumente misleći da radi Pravu Stvar (to je naš glavni junak; uzgred, jedan njegov sin zove se Slobodan Milošević, ali nejasno je da li je to trebalo da bude nekakva pošalica, da nosi neko značenje, ili je tu tek eto tako), jednog Srpskog Psihopatu (psiho-ubica: Dragan Petrović, koji isto to igra u epilogu VEĆ VIĐENOG, kao odrasli Bobika; ovde se kroz njegov lik produžava Markovićeva autošovinististička "poetika"), 
jednog ustašu (doslovno!) koji leži bajbok umesto svog brata, teroriste koji je zapravo bacio bombu, da bi ga zaštitio (prikazan kao simpatičan, nedužni klinac, mladi idealista, nimalo zadojen ideologijom koja mu je baticu bacila na bombaški put; yeah, right!); 
Muslimanskog Fundamentola koji je tu zaglavio zbog nošenja zabranjene čipkaste musli-kapice (igra ga, solidno, Sergej Trifunović, ali ovog puta mu nije dato dovoljno materijala za gradnju memorabilne epizode kakvu je imao u TURNEJI gde je oživeo Srpskog Ratnog Zlikovca po ugledu na Arkana), Komunjaru starog kova koji je, kako izgleda, sa Golog otoka došao mentalno retardiran.  
I njihovu "dramu" imamo da gledamo više od pola filma. Avaj, njihova interakcija je toliko iritirajuće nenadahnuta i neubedljiva (a naročito ponašanje BBBB ustaše, onog koji je Bacio Bombu u Beogradski Bioskop; tačnije, njegovog bratića, ali svejedno, ne bi se ni taj tako bratski družio sa Srbima, nikad, ni u ludilu) da je to da čovek poželi samom sebi da iščupa preostatke kose od muke!    
Valjda Marković nije hteo da se zamera ex-Yu prostoru (a naročito ne Hrvatima; oni su u doba SFRJ bili koproducenti njegovih najboljih filmova, a i ovde su se pojavili s parama) pa je tu ćeliju prikazao kao jednu prilično složnu i mirnu zajednicu, u kojoj najkrupnije varnice dolaze spolja, od strane uvek-na-teror—i-represiju-spremne narodne milicije, a za to vreme u ćeliji, dok se pajkani s pendrecima ne umešaju, vlada idila. 
Istina, pred kraj i taj kotao načas proključa – šta mislite, zahvaljujući kome? Hej, pa gledali ste TURNEJU! Naravno, zahvaljujući poremećenom ubilačkom manijaku, Srbinu. A ko je žrtva? Hej – pa zna se ko je dežurna žrtva! Musliman, ko drugi? Njega Ludi Srbin i Mladi i Besni Ustaša dobro izbubetaju u jednoj sceni, a ovaj se i ne brani, uzda se u Al'laha.
Finalna dosetka i pančlajn – u kojem sam Tito neuverljivo-groteskno gine 1972. da bi ga potom zamenio dvojnik, dakle još jedan lažnjak – ostaje na nivou vica, ali bez pravog odjeka: prikladno mlitavo vezana mašnica na ionako mlitavo postavljen i realizovan film. Njega dodatno potkopava i zaista jezivo loša gluma i još jezivija naracija momka koji igra Tikinog sina. 
To kako taj amater recitatorski beživotno čita napisani tekst koji ima da deklamuje, kako guta slogove, kako skoro tremaroški protrčava kroz te reči bez trunke duše i ubedljivosti, finalni je ekser u kovčegu ovog zaista slabog filma. Da i ne ulazim sad u usiljeno-bezvezno nakalemljenu metaforu cirkusa i hipnotizerstva kojom se ovo sve okončava. Već sam i previše rekao.

Ukratko, umesto da umetnički predvidi, prorokuje, prokaže... pa da ga ovih dana gledamo kao Film Koji Narodu Potkazuje Stvarnost, FALSIFIKATOR je jezivo passe u svakom zamislivom smislu, i tematski, i stilski: tek u kontrastu sa nivoima laži, korupcije i falsifikata u Srbiji DANAS, tek na pozadini ovih najnovijih afera, i njihovih razmera, i implikacija njihovih demagogija i laži i opsena, pokazuje se koliko je ovaj film zapravo bezub i irelevantan, maltene naivan-glup poput svog protagoniste. Ali ne, poput njega, zato što uprkos svemu veruje u DOBROTU, nego, avaj, zato što je suviše kalkulisan, neiskren, lažan. Ovaj film o falsifikatoru i sam je jedna vrsta falsifikata...

2 коментара:

matoji је рекао...

Ja sam ovde skoro u jednom komentaru pominjao cenzuru u Kini, koja je tamo institucionalizovana, javna stvar, ali i pored koje nastaju, tu i tamo, na ovaj ili onaj način, društveno angažovani filmovi koji su kritički nastrojeni, provokativni i subverzivni. Kod nas je situacija prividno mnogo bolja, jer cenzura nije ozvaničena. Međutim, ovde je u stvari na snazi perfidniji oblik kontrole mišljenja za koji nisu potrebne cenzorske komisije, takozvana autocenzura, prisutna u medijima, ali i u umetnosti. Jednostavno stvorena je takva atmosfera i osećaj da se vlast uvukla u sve pore društva, da je postalo normalno da sami vlasnici medija ućutkuju svoje novinare u kritici vlasti, a ovi zbog toga pišu pod ručnom; umetnici stvaraju praveći kompromise, a sve sa devizom ne talasaj mnogo itd.
U umetnosti je kalkulisanje i pravljenje kompromisa iz ovog ili onog razloga kobno po samu umetnost. I ovo distanciranje društvenih problema na Titovu Jugoslaviju u Falsifikatoru je kalkulanstvo na svoj način. Čak i kao kritika nekog davnašnjeg društvenog sistema, verujem da ovaj film, takav kakav je, nakon ove afere sa falsifikovanim diplomama, ne bi bio ni snimljen, jer "ne bi bilo primereno".
U svakom slučaju mogu da kažem da je i naše društvo, kao i kinesko, inspirativno za umetnike. Mislim na iskrene, časne i hrabre ljude, koji će samo zahvaljujući prvo ovim svojim karakternim crtama uspeti da do kraja ispolje svoju umetničku viziju. Valjda ima takvih.

PS.
Povodom ovih falsifikovanih diploma mogu samo da zaključim da Srbija ima jednog doktora za horor, ali i pregršt horor (fantomskih) doktora. Nažalost, pošto ovi "fantomi" vode zemlju pitam se da li je i Srbija fantom-država i da li sam i ja, kao građanin ove zemlje stvaran ili samo falsifikat nekog boljeg falsifikata.
PPS.
Izvinjavam se zbog političarenja, ali bilo je spontano i bez autocenzure!

korisnik је рекао...

Markovic je pukao, i bas zbog ogromnog postovanja prema ranim radovima, a pre svega mislim na dva bisera srpskog filma: Majstori, majstori i Nacionalna klasa, koji su u svojoj nepretencioznosti genijalni, i bolji cak i od Variole i Vec vidjenog (IMHO, sto bi mladez rekla) - necu ovo gledati. :)